Сви смо деца Божја и деца Христова

Са Његовим Преосвештенством Епископом шабачким Лаврентијем водимо разговор испред највеће цркве у западној Србији, храма посвећеног Вазнесењу Господњем на Лагатору, око које ће се, по урбанистичком плану, развијати модерна Лозница. Осећамо да је срце Србије управо ту, над модроплавим и зеленим рекама и племенитим међама.

Ваше Преосвештенство, ове године имамо част да Вам честитамо јубилеј: две деценије архијерејског служења, несебичног до последњег атома Вашег бића, у овој епархији која даје духовне плодове као лепо уређен засад и виноград Господњи.

– Дошао сам на уређену епархију коју је уредио мој претходник, славни епископ Јован Велимировић из фамилије нашег највећег беседника и пастира новијег доба, Светог Владике Николаја Велимировића. Епископ Јован је био велики човек, педагог, ректор Богословије... Све ми је после њега било лако. Свештенство му је служило као икони Божјој, па су тако и са мном наставили, имајући увек на уму да смо, како каже Лукино Јеванђеље, слуге речи, тј. Христа Господа. Епархију сам затекао као најлепши врт, свако стабло је било засађено на свом месту, сваког свештеника је поставио на своје место. Од његовог рада и дан-данас живим.

Пре 42 године почели сте своју епископску службу часно у западној Европи. Ништа нисте имали осим заповести Божје, изговорене кроз уста блаженопочившег патријарха српског Германа: „Иди и сачувај православни идентитет у нашој дијаспори крстећи све у име Оца, Сина и Духа Светога”.

– Ја сам 1969. изабран за Епископа западноевропског и аустралијског. Више пута сам био у Аустралији, ни седиште нисам имао, него тако, народ љубазан, па су ме угостили. Биле су то посете као гостољубље Аврамово. Његовој Светости Патријарху српском господину Герману хвала на поверењу које ми је указао. Био сам прилично неискусан, али Бог ми је помогао. Као пастир, имао сам тешкоће, јер је политичка ситуација била напета између намучене политичке емиграције и мученика који су кренули трбухом за крухом и са пасошима идеолошке СФРЈ. Било је ту и оправданог и неоправданог неповерења, а сви смо деца Божја.

Веома сте поштовани и међу народом и у интелектуалним круговима у западној Европи. Помирили сте политичку емиграцију и економску емиграцију

– Био је то први мој стални излазак из земље који је трајао 22 године. Питао сам патријарха Германа шта да радим. Рекао ми је: „Комуницирај с људима, са свим релевантним конфесијама, само немој за једним столом и из исте чаше да се причешћујеш”. Кад сам дошао тамо, морам сад да Вам се исповедим, срео сам много више добрих људи него што сам мислио да ћу затећи. Видео сам да има много мање оног што нас дели него оног што нас спаја.Сви смо деца Божја и деца Христова. Сретао сам различите припаднике других цркава. Они су људи честити и добри. Стекао сам духовно, дубоко уверење да што год тражите у човеку – то ћете и наћи. Ако тражите зло, наћи ћете зло. Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити. Треба само разгрнути оно негативно око срца. Наша је грешка што смо многим народима око нас прилазили са сумњом. Ако човеку приђеш добрим, а он те изневери и разочара, изневерио је самог себе. Ја сам затекао политичку емиграцију и економску емиграцију, које су биле јако подељене, и делао сам међу њима како ми је Бог давао снагу. Нарочито је у Великој Британији била организована политичка емиграција са којом сам успоставио добре односе. Двадесет две године путовао сам из земље у земљу и с једног континента на други служећи Христу Господу, како рече псалам: „ где сунце излази и где залази, да је благословено име Господње”.

Увек сте били прави еколог. Поред људи, волели сте и животиње. Имали сте у Немачкој чувеног патка који је био веома омиљен.

– Да, увек сам волео животиње. Тај патак се звао Чарли. Животиње су осетљиве. Осети животиња кад је човек воли. Такође, када сам био јеромонах у манастиру Крки, имао сам једно лисиче. Оно је трчкарало око мене у порти манастира, међутим игуман се прибојао да ће почети да хвата манастирску живину. Морао сам да се опростим од њега и предам га дивљини одакле је и потекло. Рекао са му на опроштају: „Немој да будеш класичан лисац и да давиш све пред собом, буди посебан”. А на то моје, покојни професор Милорад Панић Суреп каже:

„Немој да слушаш Лаврентија, јер ћеш умрети од глади, него удри на шта те срећа јуначка нанесе”. После се лисиче више пута враћало док се коначно нисмо с болом растали. Љубав кроти и животиње.

Ваша уверења су дубоко хришћанска, антиелитистичка и, ако се та реч није потрошила и похабала, демократска.

– Верујем у Бога и снагу народа, у ширину његове душе. Овај прелепи храм на Лагатору, око кога ће расти нова модерна Лозница, доказ је вере и снаге народа. Из народне мудрости сам увек учио. Носио сам са собом ту мудрост као прве речи матерњег језика. Сви смо ми деца Христова. Братство народа и људи је могуће само ако смо синови Оца небеског.

Ваше Преосвештенство, са ким се најрадије дружите?

– Са свима који желе да разговарају са мном. Бог је тако заволео свет да је Сина свога јединороднога дао да свако који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Отада је љубав једино мерило и критеријум наше међуљудске комуникације.

Аутор: Горан Раденковић,