Najbolje da pitas svestenika kako;a slavu sin uzima kad se venca i zasnuje svoju porodicu, ima li nameru skoro da se ženi tom devojkom, sto mu ne kazete da onda mozete da predate slavu.A pogresno je verovanje da sin treba da ide kod oca na slavu ako već ima svoju porodicu, nego treba da slavi u krugu svoje, meni je bar tako reklo mnogo svestenika, a oni su najkompetetniji za ta pitanja

ОДЛУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
О СЛАВЉЕЊУ И ПРЕНОШЕЊУ КРСНЕ СЛАВЕ
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве (СПЦ), донео је 15. маја 1985. године ову
одлуку:
''Будући да је Крсна слава празник ''Мале цркве'', то јест породице, то и најмања породица
треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да
прославља Крсно име, без обзира што га отац слави у старом дому.
У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност
слављења Крсног имена, синови су дужни да о томе обавесте оца и замоле га да им то благослови.
Ако би отац одбио или не би хтео ''предати'' Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту
где живе, за савет и благлослов.''
Према Уставу СПЦ ''Свети архијерејски Сабор, као највише јерархијско представништво,
црквено-законодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и
унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности.''

Da, htela sam pomenuti slučaj da sin sa novom porodicom ostaje u ocevom domaćinstvu,i onda normalno da neće svako zasebno slaviti na svom spratu u istoj kuci

Živim daleko od mjesta rođenja i imam mnogo iskustava sa ovim pitanjem.Slava je tradicija koja se prenosi sa koljena na koljeno vijekovima i to je pitanje koje je razlog mnogim srbima da neslave slavu koja se smatra pitanjem koje je od velikog značaja za ocuvanje vjere i pravoslavnih obicaja od davnina do danas.
Mnogi pametnjakovici mijesaju zabe i babe zbog nekih ja bih rekao ličnih satisfakcija.Podpitanja ima milion ali on a nisu razlog da ozenjen covjek sa formiranom familijom ili bez nje koji ima svoje drustvo ,kumove ,familiju ne obiljezava Krsnu slavu svoje familije.
Poznajem,nazalost ,mnoge srbe koji se vade na to da im otac ,brat ili čak stric slavi slavu u Srbiji ili RS i zato oni kao ne slave slavu u Australiji.Njihovi drugovi ,kumovi slave i zovu ih a oni kao nebi zbog oca,to je nonsens,mnogo grijese zbog svoje djece ,zajednice i na kraju vjere i porijekla.
Ja nisam potkovan vjerski ali samo je tehnicko pitanje kako će otac dozvoliti sinu koji ne živi sa njim da slavi Krsnu slavu svojih predaka,čak bi bih to pitanje marginalizovao jer šta se desava ako otac ,recimo neda sinu blagoslov dok je on ziv a to znaci recimo do sinove 60 godine zivota pa vas pitam dali je to rešenje.Ovo je samo primjer ja nisam nikad čuo tako nešto ali je moguće i ja se sad pitam dali je to rešenje?
Dakle to je mali problem koji se veoma lako resava među liberalnim vjernicima i nije ga potrebno dizati na visok level odnosno zašto da se neko pa makar i crkva morala mijesati između oca i sina.

Брате [pajon],
управо су ти „либерални вјерници”, како си их назвао, главни творци накарадности и скрнављења светитеља којег треба да прослављају. Какве све лакрдије не изводе, није за вјеровати да си на слави једног православца. Ако су очева и синовљева породица „црква у малом”, онда требају да су и дио наше велике црквене заједнице, а самим тим црква има право да се укључује у питања „цркве у малом”, осим ако то ови одбијају или игноришу, а онда им џаба и слава и обичаји, са све ритуалима које измишљају од године до године. Таквима слава дође као идеална прилика за преждеравања и облокавања док не падну, Боже нас помози.
Што се тиче велике физичке удаљености, већ је речено.
Конкретно, мој зет је 12000 км удаљен одавде. Десило се да и ми и он славимо исту славу (Ђурђевдан). Узгред, његова бака са материне стране се у својим 40-им годинама замонашила, након што је са мужем подигла двоје дјеце у људе од 20-ак година. Овдје су му остале мајка, сестра и њених двоје дјеце и славе славу (од мушких глава све изгинуло у рату, осим зета), а он је горе на сјеверу Канаде од локалног пароха тражио благослов да слави славу и добио га. Слично ми је и он казивао, као и ти, брате [pajon], да и тамо има људи који на своју руку тумаче слављење славе, без разговора са свештеником, и исто тако, код осталих иду да се преждеравају и убијају алкохолом и нема их нигдје паметнијих, а у цркву дођу о Божићу и Васкрсу, кад је џабане на видику. Јадно и жалосно...

Брате [HEIIIO],
зашто би био проблем да се слави у истом домаћинству? У мом презимену се од вајкада, са кољена на кољено на славу позивају исти узовници и њихови насљедници. За исти сто сједају очев кум и његов син који је кумовао мени, па, уједно и очеви и моји пријатељи и рођаци, опет некако по традицији, са кољена на кољено. Тако и ми њима. Све у свему, буде их 10-12 и још ми укућани. А, то да дјеца позивају своје другаре на славу..., то никако нема основа. Имају дјеца у току године много других повода да се састану и тјерају играрије. Неки ред се мора знати. Нажалост, у данашње вријеме се по кафанама понапијају, па одмах један другога зову на славу, те дође вријеме да се на први дан и појутарје измјени и до 50 гостију, па не буде довољно, те поче народ измишљати и зајутарје (трећи дан), и ко зна докле ће то стићи...? А, о трошковима таквих накарадних, новоизмишљених, лудости, да се и не говори. Људи улијећу у кредите, да би се доказали како могу, и гдје је ту дух, дубина и суштина славе и слављења Светитеља, заштитника породице? Ма, кога је брига... Важно је да се добро поједе и попије, псује, причају вицеви, клевете, посвађамо се око међе, можда и потучемо... А, епископи су већ у више наврата слали посланице помјесним црквама, баш у вези тога, али ко ће народу истјерати из главе навике???

Свако добро.

Draga Braco i Sestre, koliko sela toliko i obicaja. Ja sam prošle godine nasledio svoju Krsnu Slavu od mog pokojnog oca koji je umro prije tri godine. Dok je bio ziv On je slavio skupa sa svojom porodicom tj sa svojom zenom i djecom. Hljeb, smo sarali i pravili Prekanju koja se nosila u Crkvu, da se svjesta, za pomen naših umrlih.

Prve godine poslije njegove, smrti NISAM sarao Krsni kolac, jer obicaj kaže da to ne valja ciniti (to je obicaj što se tiče bivšeg Sarajeva i njegove okoline). Naravno ove godine sam to učinio i posto živim u dijaspori gdje nemam svog Kuma(koji skupa sa domaćinom lomi Kolac preko ruke), Krsni Kolac sam nosio u Crkvu skupa sa Prekanjom i sa našim, Protom,koji je ocitao Molitvu prelomili osvestani Kolac. Posle sam lijepo proslavio svoju Slavu sa mojoj porodicm i mojom milm gositima.

Ovdje gdje živim, sam takođe čuo u licnom, razgovoru sa Svestenim licima, da se Slava, može obiljzavati mimo svog zivog roditelja, ali stim da se Krsni Kolac ne sara. Opet kažem koliko sela toliko obicaja. Sve u svemu najbitnije je da se Slave, NE zaborave i da nasa Pravoslavna, vjera u Gospoda Boga bude cvrsta i snažna jer vjera je temelj našeg pravog zivota. Moramo imati vjeru u Boga, moramo imati vjeru u sebe. Ako vjerujemo samo u Boga, a ne i u sebe, ili ako vjerujemo samo u sebe, a ne i u Boga, onda ne možemo stici daleko. Nasa vjera je nas unutrasnji plac za Bozjom Svjetlosću i Blazenstvom u beskonacnoj mjeri.

Živi i zdravi bili.