Протојереј – ставрофор Душан Колунџић

ЛИТУРГИЈСКА ПЕСМА „ДОСТОЈНО И ПРАВЕДНО ЈЕСТ...”

У неким епархијама Српске православне цркве на Светој литургији се песма „Достојно и праведно јест, поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, Тројицје једносушчњеј и нераздјељњеј”, не пева у целини, већ појци отпевају само „Достојно и праведно јест”, а свештеник потом чита гласно молитву: „Достојно је и праведно Тебе (Теби) певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине твоје...”. Како је дошло до овог скраћивања и да ли треба тако да буде у свим нашим храмовима, натојаћемо да одговоримо у следећих неколико реченица.

Непосредно пред Канон евахаристије, најважнији део Свете литургије, где се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, свештеник нас потсећа на неопходну међусобну љубав, по којој ћемо се препознати као Христови ученици, како би могли исповедити своју веру у Свету Тројицу. Свештеник позива: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали”, а ми настављамо његову жељу и певамо: „Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву”. Дакле, сво литургијско сабрање, свештеник и верни народ, прожети међусобном љубављу и праштањем (Матеј 6, 15; Марко 11, 25-26), исповедају кратко и јасно своју веру у Свету Тројицу, да би непосредно после тога, опет сви заједно, кроз Символ вере, опширније исповедили своју православну веру.

И, као што је ово кратко исповедање вере у Свету Тројицу, после свештениковог позива: „Љубимо једни друге...”, само увод у опширније исповедање вере у Символу, тако и на свештеников позив, којим уствари и почиње Канон евхаристије: „Заблагодаримо Господу”, верни народ овде наставља мисао свештеникову и пева: „Достојно је и праведно: клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој”. Свештеник ову идеју развија и допуњује у молитви захвалности, благодарности Пресветој Тројици. У Златоустовој литургији свештеник одмах на почетку молитве, поред захвалности Богу Оцу и поклоњења Њему („на сваком месту владавине твоје”), помиње и Јединородног Сина и Духа Светог, и то два пута, док то у Василијевој литургији помиње у средини нешто дуже молитве. Света литургија је заједничко богослужење целог верног сабрања, па је и народ дужан да са своје стране упути славослов Пресветој Тројици, пре узношења и претварања Дарова. Поготово зато што по свим упутствима, и рукописних и штампаних служебника, свештеник „молитву благодарности” чита тихо или „нижим гласом” погнуте главе, што верни народ у храму не може ни чути ни разумети.

Они који тврде да у ранијој црквеној пракси није било продужавања певања („клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу...”), настоје то доказати и наводима у разним рукописима. Међутим и на наредни свештеников возглас: „Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи”, нигде нема завршетка одговарујће песме „Свет, Свет, Свет, Господ Саваот! (Пуни су небо и земља славе твоје...” и даље), што не значи да верни народ није певао песму до краја. Биће ипак тачније, да су преписивачи много пута скраћивали, због уштеде, оно што се већ само по себи знало. Дат је само почетак песме, а даље се подразумевало. Ако је пак ова песма заиста допуњена касније, а у употреби је већ више векова, зашто и да не остане, поготово што ни у чему не ремети садржај и ток Свете литургије. Нису сви делови Литургије настали у апостолско време или у „древној Цркви”, већ у вековној литургијској пракси Цркве, што значи да се и данас, према актуелној потреби Цркве, могу додавати и мењати поједини пропратни делови Литургије. Разуме се, само према канонском поретку у Цркви.

У свим штампаним служебницима на црквенословенском језику, који су били (а и сада су) у употреби у Српској православној цркви, песма: „Достојно је и праведно: клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу...” наводи се до краја. У преводу Свете литургије оца Јустина Поповића из 1978. године, ова песма гласи: „Достојно је и праведно благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу...”. Три званична служебника на српском језику, у издању Светог архијерејског синода (1986, 1998 и 2006. године) доносе песму у целини, што значи да ово правило обавезује све чланове помесне Српске православне цркве, како свештенство, тако и верни народ. А кад Српска православна црква, преко свога највишег органа, Светог архијерејског сабора, донесе другу одлуку и тако одштампа у званичном служебнику, бићемо дужни сви да се повинујемо тој одлуци. Јер само Свети архијерјски сабор, према Уставу СПЦ, „као највише јерархијско представништво, црквенозаконадавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве...”.