Hrišćanstvo je vera, istinska, najuzvišenija, božanska. Međutim, ljudi su u stanju da i hrišćanstvo svedu na sujeverje, pa čak i bezverje. I sve je više hrišćana u našem dobu čije hrišćanstvo ima sve uslove da se nazove sujeverjem, pa čak i bezverjem.

Postoje vera, sujeverje i bezverje. Mnogi teško razlikuju jedno od drugog. Poneki veru nazivaju sujeverjem, a ima i takvih kojima je bezverje - vera.

Kako stoji sa svakim od nas ? Znamo li mi za razliku između istinske vere, sujeverja i bezverja? I šta je zapravo ono što mi smatramo verom?

Hrišćanstvo je vera, istinska, najuzvišenija, božanska. Međutim, ljudi su u stanju da i hrišćanstvo svedu na sujeverje, pa čak i bezverje. I sve je više hrišćana u našem dobu čije hrišćanstvo ima sve uslove da se nazove sujeverjem, pa čak i bezverjem.

Vera je, u izvesnom smislu, i zaostavština, skupoceno nasledstvo koje nam je od predaka ostalo. Ali vera ne sme biti samo nasledstvo, jeftino stečeno blago. Svaki pojedinac mora svakodnevno sticati veru, mučno do nje dolaziti kao do kore pošteno zaradjenog hleba. Jedino tada je vera i puna i istinska.

Vera bi morala biti najskupoceniji posed čoveka u ovom životu, nešto bez čega se ne može ni živeti, ni mreti. Ako smo u stanju da jedan čas, jedan dan, ili mesecima i godinama držimo svoju veru sakrivenu kao Pepeljugu, a da nam to ne smeta, onda je naša vera u najboljem slučaju samo maloverje. Vera nam mora biti kao vazduh, bez koga ne možemo opstati ni trenutka, budni ili u snu. Ako nam je vera kao praznično odelo, koje samo nedeljom, pri polasku u crkvu, ili u restoran, oblačimo, onda se opet radi samo o maloverju. Ako nam je vera kao kupaći kostim, koji samo leti potrebujemo, ili pak kao bunda, kojom se samo zimi služimo, onda je to maloverje, možda sujeverje ili bezverje, a ni u kom slučaju vera.

U ranija vremena, ljudi su se mesecima, a možda i godinama duhovno pripremali da postanu hrišćani. Danas je to pravo svakoga, i spremnog i nespremnog, dostojnog i nedostojnog. Ranije su ljudi čeznuli i usrdno molili da budu primljeni u hrišćansku crkvu. U nju su ulazili samo oni koji su bili dostojni. Danas su njena vrata širom otvorena. Možda je baš to razlog da je uglavnom prazna.

Ranije je obeležje i dokaz pripadništva hrišćanstvu bio ŽIVOT. Danas je to komad papira - krštenica. Zato su ranije hrišćani bili spremni da za Boga i svoju veru žrtvuju sve, pa i sam život. A mnogi današnji hrišćani teško odvajaju za Boga i svoju veru nedeljno, mesečno , ili godišnje čak i jedan sat svog praznog vremena.

Hrišćani su nekada poklanjali CRKVI mnogo, a često i sve. Danas mnogi hrišćani biraju crkvu prema tome koja će ih najbolje pomoći MATERIJALNO. Mnogi ljudi traže sve više da im crkva bude prvenstveno, ili čak i isključivo, TELOBRIŽNIK, a ne dušebrižnik. Otuda je, za mnoge, važnije koliko parohija ima novca u banci nego koliko ima istinskih hrišćana.

Radi svega ovoga, ipak je važno da razmislimo o SVOJOJ veri, da bismo ocenili koliko nam je vera stvarno vera, a koliko je sujeverje, maloverje ili bezverje. To je prevažno čak i za one kojima izgleda nevažno!

Nema to toliko veze sa pravoslavljem koliko sa Srbima. Takav smo ti mi narod: svojeglav i tvrdoglav.

Evo istinite price.

U nasoj parohiji ima jedan Srbin, pravoslavac po ubjedjenju. Dobar covjek, ali voli popiti samo tako. U nekoliko navrata nas paroh mu govorio da se kane alkohola. Da ostavi, da opijanje nije u pravoslavnom duhu, da steti svima itd itd. Ništa, ne slusa.

Elem, ne bude njega već duže vrijeme u crkvi i kada je svestenik dosao da sveti vodicu, otvara mu taj covjek. Sav ugladjen sređen, ali veli: „Oce, ne morate nam vise dolaziti. Sa suprugom sam presao u protestansku crkvu.” Covjek se preobrazio, prestao da pije - sve po JUS-u.

Skoro godina dana prošla, pravio se kod crkve neki sabor. Muzika, pecenje i sve ostalo sto prati takve dogadjaje u Dijaspori. Svi se razisli, par stolova ostalo i među njima i ovaj nas s početka price. Nacvrcan i krvavih ociju. Kada je vidio svestenika koji je dosao da ih zamoli da idu kucama, ovaj covjek zagalami: „O pope, evo ja opet pravoslavac.. kad ćeš mi doći?”