Mnogo puta kada govorimo o Turcima zaboravljamo da se u biti radi o islamiziranim Srbima, Bugarima, Grcima, Armenima, Rumunima, Albancima itd. Pravih Turaka je na nashim prostorima bilo mnogo manje nego shto to mozhemo da vidimo u istorijskoj literaturi a i u knjizhevnosti, zato moramo da chitamo kroz redove. Jedino Njegosh govori o stvarnoj situaciji na terenu gdje u Gorskom Vijencu objashnjava te nashe odnose.
Nisu Turci dolazili iz Turske da bi skakali po Srpskim brdima i planinama nego su to radili islamizirani Srbi koji su sa promjenom imena i vjere sami sebi davali neki novi identitet (kao ljudi na maskembalu gdje se maska ipak na kraju prestave skidaju). Osim Vezira i visokih vojnih i civilnih sluzhbenika pravih istinskih Turaka na Srpskim prostorima nije ni bilo. U prvom Srpskom ustanku muchenik Karadjordje sa Srpskom muchenichkom vojskom se uglavnom bori sa islamiziranim Srbima iz Bosne i islamiziranim Rumunima iz Rumunije.
Vladika Njegosh pishe o istragi poturica na Badnje Veche kada svaki Srbin mora da ubije islamiziranog srodnika, Smrt Smail Age Chengicha je tipichan primjer, djelo u kojem se nijedan Turchin ne spominje, svi Turci govore chistim Srpskim Jezikom i Turska se manje vishe i ne spominje. Duboko sam ubjedjen da neke velike mase Turskog stanovnishtva nikada nisu napushtale Tursku jer da jesu bar bi u Bosni ostalo neko chisto etnichko Tursko selo gdje bi se govorio Turski jezik i zhivjelo onako kako se zhivi u Anadoliji ili nekom drugom djelu Turske. Poslije okupacije Srpskih zemalja Turci se uglavnom oslanjaju na islamizirane Srbe koji promjenom vjere zadrzhavaju pravo na zemlju (hrischani nisu mogli da posjeduju zemlju u Otomansko (Turskoj) Carevini), pravo na neplachanje nekih poreza, pravo prve brachne nochi (pravo kojima su islamizirani srbi uzimali sebi pravo da prvu brachnu noch hrishchanka provede sa muslimanom odnosno Begom ako nema Bega onda Agom, ako nema Age onda sa nekim drugim Muslimanom), odvodjenja (otimanje) mushke djece u janichare (elitne jedinice Otomanskog Carstva) (danak u krvi), davanja trechine svih poljoprivrednih i stochnih proizvoda Agama (Age su bili zemljoposjednici u Otomanskoj Carevini), odjevanja (naprimjer Srbi nisu smjeli da nose visoke fesove (nije se moglo desiti da Srbin ima visochiji fes od MUslimana), Srbi nisu smjeli da pjevaju ili igraju pri prolasku kroz muslimanska sela, Srbin je morao da sidje sa puta kada se srećhe sa Muslimanom, itd.
Srbi nisu smjeli da prave Crkve bez dozvole Sultana a stare crkve su mogli da popravljaju ako dozvoli Vezir ili Pasha (Visoki Sluzhbenici Otomanske Carevine koji bi danas odgovarali guvernerima nekih regija npr Predsednik Vlade Vojvodine ili predsednici Bosanskih kantona). Ustvari odnos se svodio na odnos pobjednika i porazhenog ali bez Crvenog Krste, Zhenevske konvencije ili bilo chega drugog shto bi moglo da omete pobjednika u izvrshavanju njegove slobodne volje. Srbin nije moga tuzhiti Muslimana, ustvari mogao je ali obavezno bi proces dobijao Musliman tako da je nastala izreka Kadija te tuzhi Kadija ti sudi (Kadija je naziv za sudije u Otomanskoj imperiji). Istorijske gradje imash koliko hochesh o ovoj temi.
Od mene ovoliko.

Puno pozdrava

Greshni Makarios

Samo da dodam: Dokaz da je harmonija na zemlji narusena je samo moje prisustvo na ovome cjenjenom forumu. Srećom ni kisa ne pada svaki dan.
Odlazim na voz. Pozdrav Srbadijo sirom svijeta, neka vas i vase porodice cuva Bog.

posljednji među vama, gresni probisvijet.

http://www.youtube.com/watch?v=7tlzX6qy2vU&feature=related

Nisu mu tražili srpski popovi, nego Grci fanarioti.

Отоманска окупација довела је православну Цркву у нов положај: ислам је преузео улогу државне религије, а хришћани су дошли у положај грађана другог реда. Цркви је остављено да ужива одређен степен аутономије која се ограничавала или појачавала под извјесним околностима у овом Царству. Црква је сада потпуно одвојена од државе, често и без законских оквира који би јој пружали слободу дјеловања и мисије. Султан Мехмед II није се мијешао у унутрашње уређење Цркве, те српској Цркви није укинуо њен аутономни положај (патријаршију), али је наметнуо велики порез којег је патријарх Арсеније II (1453-1463.) разрезао по епархијама. Међутим, разорени храмови, запустјели манастири и готово уништен појам „црквене општине”, па и гашење неких епархија, нису могли да одговоре новим потребама. Све више храмова, манастира и друге црквене имовине опустјело је, бивало одузето, уништено или је, једноставно, пропадало услијед немогућности да материјално дговори на захтијеве освајача. Пустош и неимаштина – слика су СПЦ и српске државе крајем ХV и током ХVI вијека. Како налаже старо црквено правило: „Ако у једној аутокефалној Цркви настану нередовне прилике, друга је дужна да се побрине за њихово сређивање” – Охридска архиепископија је преузела канонску јуриздикцију над областима које су припадале Српској патријаршији. Ово је довело до постављања грчких епископа на упражњене епархије, што је додатно отежало редован живот Цркве, јер је настао проблем у комуникацији између више и ниже црквене јерархије и самих чланова Цркве.
Сасвим другачија слика била је на територији српске деспотовине у Срему под влашћу Вука Бранковића („Змај Огњени Вук”). Обзиром да деспот Вук није имао могућности да утиче на стање Цркве и државе у „Старој деспотовини”, он је успијевао да у периоду 1478-1482. г. на своју територију пресели око 200 000 Срба (само у току 1481. г. из Крушевца и околине пресељено је око 60 000 људи у област Темишвара). На жалост, ова деспотовина није била дугог даха, јер је већ у другој генерацији изумрла династија Бранковића, а поч. ХVI вијека прешла је у власт славонских племића. Последњи Бранковић – Ђурађ (Максим) замонашио се и постао први епископ новоорганизоване влашке Цркве, а касније и митрополит београдски, окупљајући под својом јуриздикцијом све Србе у Угарској.
Ратови које је Отоманска империја водила са сусједним (хришћанским) државама, доносили су Цркви (повремено) много већу аутономију него што је то бивало у периодима мира. Црква је представљала кохезиони фактор у свом православном народу (милет) и преузела улогу државе. Виша црквена јерархија водила је и државничке послове, преузимајући тако водећу улогу у широкој аутономији коју су повремено православни хришћани уживали у Отоманској империји.
Поробљени хришћански народи званично су уживали повластицу да слободно исповиједају своју хришћанску вјеру. Међутим, Султан и Порта у Цариграду нису разликовали етничу припадност међу православним народима, а још мање су правили разлику између помјесних Цркава. Ово је довело до тога да су Грци, као припадници цариградске патријаршије, створили један елитистички православни круг, те узели примат у православној Цркви широм Царства. Српска и Бугарска патријаршија, а након њих и Охридска архиепископија – биле су укинуте, а на мјесто великог броја упражњених епархија, од западне Босне, до граница Русије, постављани су грчки епископи. На овај начин, богослужбено јединство било је сачувано, али од мисије није могло бити ни ријечи. С једне стране стајала је забрана мисионарења међу нехришћанима, а с друге стрaне, немогућност унутрашње мисије због отежане комуникације између више и ниже јерархије. Међутим, главни извор проблема у односима више и ниже црквене јерархије и самих чланова Цркве налазио се у небризи грчких епископа према свом епархијском свештенству и вијерницима. Ипак, то се не може рећи за сваког епископа и сваку епархију овог периода.

Једна од карактеристика овог периода је и велики утицај римокатоличког Запада на православне поданике Отоманског царства. Тај утицај се више огледао у жељи хришћана да се политички и војно уједине под „Крстом” и ослободе „Полумјесеца”. Међутим, самодовољне Западне хришћанске државе условљавале су своју помоћ прихватањем римокатолицизма или бар „уније”, као прихватања римског епископа за врховног вођу и духовног владара.
Велико народно сиромаштво и непросвјећеност, а самим тим и велики утицај немаштине и на црквену јерарахију, утицао је на очување православне вјере. Православни нису имали образованих теолога, а светенство је, махом, било неписмено. Теолошке расправе са западним хришћанима није било, али условљавања и наметања схватала су се као опасност и још више стварала неповјерење према римокатолицима. За вријеме патријарха Пајсија Јањевца (1613-1647. г.) водила се нарочита борба за и против уније: 1636. г. у Дубровнику је римокатоличка Црква основала „Завод за унијаћење”, а у Жумберку, под вођством љубљанског бискупа Томе Хрена (1560-1630.) водила се велика и крвава кампања за унијаћење Срба. Из тог разлога, патријарх Пајсије је окренуо леђа Западу и трудио се да, помирљивом политиком према Турцима, развије унутрашњу мисију Цркве међу Србима. Он је познат по штампању и умножавању књига и борби за писменост православних Срба. Захваљујући добрим везама и великој помоћи Русије, много књига је умножено и дистрибуирано кроз храмове и манастире. Инсистирао је на немањићком периоду, те је канонизовао св. цара Уроша, којем је написао службу. Његови наслиједници Гаврило I Рајић (1648-1655.) и Максим (1656-1674.) наставили су борбу са Западом за очување православља и везе са Русијом, а нарочито настојећи на описмењавању и образовању свештенства и народа.
1683. г. Кара-Мустафа се охрабрио да нападне Беч, али је његова војска (око 250 000 војника) потучена од здружених аустро-пољских снага. Охрабрени побједом, 5. марта 1684. г. у Линцу, Аустрија и Пољска склапају хришћанску лигу са Ватиканом и Млетачком републиком. Срби одушевљено прихватају позив и узимају учешћа у овој коалицији. 1688. г. ослобођени су Банат, Бачка, Барања, Срем и Београд, а 1689-1690. г. и сва Србија и Македонија. Патријарх Арсеније III Чарнојевић (1674-1706.) прихвата позив и из приморја дјелује уз коалиционе снаге. Међутим, нови везир Мустафа Ћуприлић 1689. г. креће у контраофанзиву и поново осваја јужну Србију. Савременици су оставили низ извјештаја који говоре о страшној одмазди Турака према Србима у Србији, а нарочито према Цркви. Турци су из одмазде спалили и остатке моштију Светог Саве 1692. г.
Због тога 1690. г. патријарх Арсеније, са 5 епископа, 11 капетана, 7 игумана манастира и око 70 000 људи пређе Дунав и Саву и насели се у областима Будима, Сент Андреје и других градова средње Угарске.
Стање у Србији било је веома тешко. Свештеника није било довољно или их у многим крајевима уопште није било, а о образованим духовницима готово да није могло бити ни ријечи. Школовање свештенства у овом периоду било је немогуће организовати. Најчешће је отац преносио знање на сина, а обреди и молитвословља учила су се „наизуст”. Тако су свештеничке породице имале и по неколико генерација свештеника на истим парохијама, а ријетки су свештеници који су школовани у богословијама.
Ћуприлић је 1691. г. у Пећи поставио новог патријарха Калиника I (1691-1710.). Иако је постављен неканонски и већина српске јерархије није га признавала, ипак је Калиник био добар духовник и патријарх. Бринуо се о Цркви и црквеним пословима у Србији, поставио нове епископе на упражњене епархије и обнављао имовину како је знао и умио. Све до 1710. г. било је 2 патријарха, али у двије државе. Те године ријешен је спор тако што је Крушедолска митрополија добила аутономију у склопу Пећке патријаршије, а патријарх је слао грамату о постављењу митрополита у којој би сабор аутономне митрополије уписао име новоизабраног митрополита. У новом Аустро-турском рату 1716-1718. г. проширена је територија Крушедолске митрополије на уштрб пећке патријаршије.
1735. г. Русија и Аустрија ратују против Турака и Аустријанци освајају већи дио Србије све до Пирота и Новог Пазара. Патријарх Арсеније IV Јовановић-Шакабента (1726-1737.) креће стопама свог претходника Арсенија III и упушта се у савезништво са Аустријом. Међутим, када су Аустријанци претрпили пораз код Бања Луке 1737. г., патријарх Арсеније IV морао је покренути нову сеобу на Сјевер са 3 епископа и око 3000 људи. Упражњени патријаршијски престо попунили су Грци, а након неколико грчких и српских патријараха, Грк Калиник II je 1766. г. поднио молбу Васељенском патријарху Самуилу Ханцерису (1763-1768.) да га разријеши обавезе „због презадужености”. Патријарх је издејствовао код султана Мустафе III да 11. септембра 1766. г. укине Пећку патријаршију, а идуће године и Охридску архиепископију. Тако су Грци објединили сав Балкан под Васељенском патријаршијом.
Народ је у својој аутокефалној Цркви видио јединство, заштиту и вођство, те је у недостатку свештенства стварао неку врсту хришћанске митологије, преточену у обичаје и преношену усменим путем с генерације на генерацију. Најчешће су вијерници, у ријетким приликама – када свештеници врше обреде, посматрали и напамет учили неразумљиве радње и ријечи и тако их преносили у своје домове и заједнице. Ово је довело до стварања обичаја који јесу у сагласности са учењем Цркве, али су, модификовани од појединаца „на свој начин”, често бивали преточени у бесмислене радње и ријечи, као искварене облике „оригинала” услијед неразумијевања језика који одавно више није народни и радњи чији дубљи смисао нико није знао да појасни.
Дакле, о мисији Цркве у овом периоду може бити ријечи само уколико је подведемо под борбу за политичку самосталност и опстанак хришћанског народа у Отоманској империји. На жалост, такво стање је потрајало више вијекова, те су се неприлике овог периода и прилагођавање српске Цркве нередовним условима живота и рада преточиле у обичаје који су опстали до данас код православних Срба: недостатак визије (самим тим и плана и стратешких циљева), док нарочита небрига влада у образовању кадрова и улагању у будућност. Чини се да је „сутрашњица” схваћена у буквалном смислу.

Oce, i od mene hvala do neba na ovako iscrpnom opisivanju NE-prilika u ono vrijeme.
A kakve su nam sad prilike... živi bili pa vidjeli!!!