Иконостас

Ма куда ме, по горама или дубодолинама, водила
невидима рука Провиђења, само нека би ме довела до горње
Отаџбине моје.

Филарет Московски

Мјесец се гордљиво пучином размеће,
Лавеж спас доноси од сна кошмарнога,
Тешку таму разгони сјај воштане свијеће,
Упаљене пред иконом Бога Васкрслога.

Славуј се у поноћ однекуда јави
Кад клекнух пред иконом Матере Божије,
И вријеме се чудом начас заустави,
И слише се низ образе вреле сузе двије.

Па онда за њима кренуше још двије,
А силна ми радост у души завлада
Кад цјеливах скуте Блажене Ксеније,
Украса божанског царског Петрограда.

С десне стране стражи свети Игњатије,
Богоносним миром кротећи два лава,
Док Му срце свето вјечни запис крије,
Господа прославља моја Крсна Слава.

К`о с дравне пјевнице, молитва без гласа,
Уточиште мило, дивно исходиште,
Опојна љепота мог Иконостаса,
Пронађеног Раја за ким душа иште.

Ту је свети Сава, српски пастир живи,
За свету се небеску Литургију спрема,
И свети Симеон, краљ Мироточиви,
Владар каквог ниједан други народ нема.

Ту је и цар Лазар, српски ратник свети,
Као да у Царству зарађеном чека
Да нас Завјет Његов Свете Тајне сјети:
Једино је Царство Небеско довјека.

И свети Спиридон хладну собу грије,
Радује се душа Његовој икони,
И Егински чудотворац, свети Нектарије
Што демоне Вјером праведном разгони.

Свети Јован Кронштатски и свети Сергије,
Серафим Саровски, света Породица,
Топлотом ме руских, бијелих ноћи грије,
Небеским им Царством, пламте света лица.

Док последње свјетло у глуви час тоне,
Омамљено хуком вјетра са Румије,
Засја соба смјешком пресвете Матроне,
То Светица Московска молитвено бдије.

То врлином својом нечастиве вија,
Утјеха и прекор, дивна заступница,
Понос светог Кијева, света Алипија,
Рај јој се огледа са блаженог лица.

Надмећу се ноћас вјетрови и снови
Витлани стихијом надања и жеља,
И ломе се чудесно к`о тешки окови
Пред лицима вјечно живих Светитеља.

Хор анђела Богу Саваоту пјева
Творећ` мост до Неба грешном људском роду,
Док призива света Мати Параскева
Спасоносној молитви к`о Нојевом броду.

Док се свети Никола добродушно смјешка
Спасоносном Крсту светог Владимира,
Узмиче пред Свјетлом помрачина тешка,
Као чопор курјака од доброг пастира.

Зацари се зора, сунце Вјере грану,
И вјечно ће у Господу и Светима сјати,
И кад моје грешне ноге пред свог Творца стану,
Овим ћу се јутром раним оправдати.