I???
Cemu vise dirati te upokojene nesrecnike?
Eno se pod Avalom i Lovcenom vije isti KRVAVI i KRVNICKI barjak koji je „odradio” između ostalog i Prebilovce, pa zato i kažem da treba već jednom ostaviti te namucene duse da pocivaju u vjecnosti, a ne ih stalno i iznova „prozivati” kad nama danasnjima zahvali ljudskosti i cojstva.
Prebilovci se povlace po raznoraznim forumima, ali još nijesam čuo da su Prebilovci i ostala srpska stratista uvrsteni u obavezno gradivo u srpskim skolama.
Eno u ustaškim je obavezno gradivo „domovinski rat i Srbo-četnicka ”AGRESIJA„ na ustašku domovinu”... pa ti vidi ko tu valja a ko ne valja.
Mislim... nemam ja ništa protiv da po ko zna koji put već čitam pismo ovog casnog italijanskog oficira svojim pretpostavljenim, ali ne vidim poentu.
Poenta će biti kad NEKI direktor u NEKOJ srpskoj skoli ovo pismo postvi na NEKI zid skole, ali da ne može da se izbrise ni kisom ni sprejom.
Ni vremenom!!!

Треба да знаш, Магаре, да су Мученици који су страдали за Христа Мученици Христови, зато што су са вјером до краја исповједали име Христово и тако пострадали и преселили се Господу.
Ја више волим што смо ми жртве и што смо ми страдали, него да смо ми злочинци и да смо ми џелати- попут хрватских усташа и кољача.

И нема потребе за расправом међу нама. Боле и мене многе ствари, што се дешавају. Боли ме Косово, боли ме што се у Србији спрема та толико помпезно најављивана сатанска парада, итд. Али највише ме брине моје лично стање, јер се питам колико сам ја добар хришћанин у свему овоме? „Светима је све свето” вели Свети апостол Павле, а мени се понекад чини да ми је све мрачније него свјетлије. Ми, који смо у Цркви, да смо истински „заједничари” на светој Литургији, да се кајемо због својих личних гријеха, страсти- свега онога што нас лично одваја од Бога свхатили би (као у оној причи код Достојевског-мислим Димитрије Карамазов)- да смо ми криви, и да и ми доприносимо својом недостојношћу пред Богом због ширења зла у свијету...
Исправимо се ми, покајмо се, постимо, исповједајмо се, причешћујмо, не осуђујмо друге, него иако знамо да је неко заробљен сатанском науком- жалимо га и молимо Бога да се и такав покаје и спозна Христа и Истину.
А, сви Свети Мученици, молимо Вас, молите Бога за нас!

Ја више волим што смо ми жртве и што смо ми страдали, него да смо ми злочинци и да смо ми џелати- попут хрватских усташа и кољача.
=================================================================

Postovani brate Srbine, ja ne vidim da se mi nešto zestoko svadjami ili kacimo!
Ali, dozvolices mi da ja imam svoje vidjenje našeg, srpskog i pravoslavnog problema.
Ovo sto si rekao „... више волим што смо ми жртве и што смо ми страдали...” - duboko, da ne može dublje, se kosi sa mojim shvatanjem.
Ako nam je od Gospoda data uloga onih africkih antilopa, koje su tu prvijenstveno radi toga da bi bile hrana svim onim mesozderima... e pa, hvala mu sto nam je odredio bas takvu ulogu na ovoj planeti!!!
Ako nam je to i zaista „dar” od Gospoda, onda ne vidim zbog čega uopste postoje bilo koje diskusije, bilo koji „memorijalni centri”, bilo koje pominjanje i Prebilovaca i ostalih srpskih stratista.
Što se uopste na to obaziremo, ako treba samo da mislimo na onaj cas upokojenja i da li će Gospod da nas prihvati ili odgurne od sebe?
Cemu onda gradnje velelpnih i skupih manastira, crkava, pa evo i hramova?
A zašto ovako mislim?
Dosavsi u Kanadu, shvatio sam da su i oni kojima je zemlja kanadska Otadzbina... u apsolutno istoj ulozi kao i mi Srbi na Balkanu.
I oni su bili slozni „kao rogovi u vreci”... isto kao i nasi Srbi.
I oni su bili uvjereni da će ih njihov Bog (Manitu) primiti kod sebe, pa su onako hrabro i junacki ginuli protiv mnogostruko jaceg neprijatelja-OSVAJACA.
Danas, bogomolje svih mogućih vjera i nevjera rastu po Kanadi kao pecurke poslije kise.
Ja zastanem pa kažem sebi: Kako Gospod može i smije da dozvoli da i jedna bogomolja može da bude izgradjena na teritoriji i bukvalno natopljenoj krvlju nevinih, domicilnih stanovnika?
Zar se potomci onih koji su sve to uradili Indijancima danas stide da kažu da su pobozni? Ne Boga mi, nego i nama po srpskim zemljama drže prediku o tome kako su oni bili hrišćani, kulturni, napredni ili sto već, a mi smo bili bogoborci, primitivni balkanci, zaostala raja, komunisti i ko zna sto sve ne.
I često, veoma često čujem u sebi ono sto nam se stalno i u Crkvi i van nje utuvljuje u glavu: OTETO-PROKLETO!
Ispade da su ovdasnji Indijanci prosto jedva cekalo da daju svoju zemlju, svoje rijeke i jezera, svoja lovista i svoje zivote onima sto su dosli da OTMU, pa se OTIMACIMA i sad barem 50% Srba divi na moći, na sjaju, na demokratiji, na pravima svih perverznjaka i da ne nabrajam.
Evo i mene, srećnog i ponosnog, kako koracam po OTETOJ zemlji, a onda slusam ono „OTETO-PROKLETO”!
Ispade da bi bilo ponajbolje kad bi svi Srbi mogli da dodju da prozive ove dane date od Gospoda bas na ovim „oteto-prokleto” teritorijama.
U matrijalno-finansijskom pogledu, ovo je pravo odrediste.
E sad, onaj duhovni dio je i razlog sto nas dvojica i ostali uopste i „gostujemo” na „Pravoslavlju”, „politici”, „Istoriji” i kud sve ne.

I na kraju, skoro da zaboravih:
Ja bih vise volio da smo mi pomlatili tih milion i kusur katolicke gamadi, no sto je sad slučaj da nam se oni uporno sprdaju.
Pa i kada smo prenosili posmrtne ostatke od tih koji su zavrsili u Prebilovcima, dobro se sjecam da su lokalne ustaše sve to posmatrale sa casom piva u ruci, grohotom se smijuci i dobacujuci da će oni opet isto.
I, je li bilo tako? JEST!
A ko ono razvali i sravni sa zemljom tu spomen kosturnicu?
Jesmo li se potrudili da ne dozvolimo katolicima da i PO DRUGI PUT ubijaju Prebilovcane?
Je li i za to trebamo da kažemo - Bozija volja?

Eto tako... a tebi svako dobro od Gospoda.

Магаре, мени је драго што се разумијемо, иако се можда размимоилазимо- не бих, чак, рекао- не слажемо.
Јер, мислим, ако смо обојица Православни Хришћани, Срби, слажемо се. Све друго су „техничка питања” која можемо средити.
Овако ја мислим:
„Земаљско је за малена царство а небеско увијек и довијека”- то рече Свети Великомученик Цар Лазар пред бој на Косову. Наиме, знао је он да иде и води своју војску причешћену у неравноправан бој. Турци су били вишеструко јачи и Срби нису имали шансе против њих. Али, ипак иду. Знају да ће изинути али одлазе.. Какав је онда ту смисао? Смисао се крије и одговор се налази у ријечима Светог Николаја Жичког који нам говори-пише да ми Хришћани „не живимо за боље сутра него за царство небеско”. Дакле „онај ко је убио краља Александра убио је себе” (из Николајеве проповједи на парастос убијеном краљу). Онај ко је убио Мученика Христовог убија себе, а Мученик заслужује вјечну заједницу Оца, Сина и Светога Духа у заједници са Свима Светима.
Једино у тој димензији- вјечности у заједници Свете Тројице видим смисао страдања невиних Индијанаца (јер и мени је тешко и криво ми је да Америка прича о демократији а побила скоро све Индијанце тј. старосједиоце).
Дакле, смисао нашег живота и јесте спасење а не освајање земље, освајање царства земаљскога. Ми освајамо Цартво Христово и у залогу томе дајемо главе- животе. „јер онај који чува живот изгубиће га а онај ко изгуби живот Мене ради” спасиће се- рекао је Господ.

Ово све јесте проблематика велика за све нас, али Господ је одговор. Он је Спасење. У Њему је излаз, Пут и Живот вјечни.
Знап како је рекао наш патријарх Павле- „ако ћемо изгубити образ, никаква штета није ни да нас нестане”. Боље би и било да нас нестане него да се Срби идентификују са педерима умјесто са Светитељима!

У Господу све има свој смисао, свако питање одговор, свака патња лијек.
Не дао Бог да ми због злочинаца постајемо злочинци. Када су Срби пробили солунски фронт, један контигент је дошао у своје село, побио неколицину аустроугарских војника а један дио заробио, затекли су своје жене и дјецу побијене... На изненађење заробљеника и рањеника Шваба, Срби су прво њихове мртве сахранили са именом и презименом на крсту, рањенике су им превили и пустили их да се слободно врате у своју „Фатерланд”... То су СРБИ! Нека нам они вазда буду углед и наука.

Srbi, nazalost, gube nagon za opstanak i kao da se trude da se sto vise podjele između sebe. Ali neka naidje neko druge nacije i vjere Srbin će prvi zavikati: Nema veze, svi smo mi isti. Ako imaš dva Srbina u sarolikom drustvu od po dva predstavnika svih naroda i nacija iz bivše Jugoslavije, najveca sansa je da će Srbin napraviti neprijatnost drugom Srbinu. Jedino on, Srbi imaju samoubilacku zelju.
„Magare” je u pravu, mrziti neprijatelja je prirodno i u skladu sa nagonom za opstanak. Roj pcela koji se useli u tudju kosnicu biva unisten i po tom prirodnom nagonu su djelovali Hrvati protiv Srba.
Neko spomenu indijance. Prvo pleme koje je primilo hrišćanstvo je Hjuron. To je prvo pleme koje je nestalo. Dok Hrvati hrišćanstvo praktikuju kao santoriju gdje su hrišćanski sveci paravan za okultnu religiju koju je Hitler tamo donio, Srbi imaju drugu vrstu dvojnosti - mondijalizam koji im ne da mira i zbog kojega zatiru vlastita vjekovna ognjista i sele se dalje i dalje u nastojanju da pobjegnu sami od sebe. Gospod se razljutio na cara Davida jer je David nepromišljeno poceo prebrojavanje stanovnistva, a koliko će se naljutiti na Srbe što ne pocinju s gradnjom Muzeja Stradanja u Beogradu to ćemo još vidjeti? U isto vrijeme kuca uzasa Hrvatu i grobaru Srpskog naroda, Hohstapleru i mondijalisti Titu još je u centru Beograda.