Pošto se u par topika pominje drugi Hristov dolazak, da postavim ovde malo razmišljanja moje maЛeknosti na tu temu.
Iz knjige „Na nebesku vagu”,

Милко Грбовић - СИНУ БОЖИЈЕМ

Дошао си тихо, с неба - па у јасле
Реч Божија, Закон, а кротак ко јање,
зацарило Сунце, да би лампе згасле (*)
посејао Љубав, а свет мржњу жање.

Нит’ се чега стиди, нит’ се Бога боји
није чудо ако гнев искалиш на нас,
ако онда ближњи сирћетом те поји
каквом би те чашом напојили данас?

Пљувала те, тукла, руља с тротоара
док си посртао пут лобањске чуке, (**)
ал’ то није ништа спрам репертоара
којим би ти данас запаприли муке.

Твој први долазак само звезде знале
ни колевке не беше, лахор те одњихо
све је више оних који ће да жале
што други пут нећеш доћи тако тихо.

Кад род људски пређе црту без повратка
и кад нам се јавиш из огњених чеза,
и пројаве снови што Јован изатка
од помисли саме хвата смртна језа.

Замајац се греха људскога зањихо
твој долазак земља и небеса слуте
други пут нам нећеш доћи тако тихо
чуће те и они што сумњају у те..

(*)

Фењер човеку сасвим лепо служи током ноћи. Али, кад гране Сунце,
фењер се склања у ормар.
(Владика Николај, поредећи Стари и Нови Завет)

(**) Голгота на старохебрејском значи „Брдо лобања”