Суза пустињака Цетињскога

Олуја бијесни изнад славног града,
сијевају муње к'о оштрице мача,
отворио Небо стих Владике Рада
али нигдје нема Молитве нит' плача.

Туку се вјетрови кидајући гране,
бујице се јуре односећ' памћење,
сванула би зора ал' коме да сване
кад проклети вјерним нуде искупљење.

Долина богова сном мртвијем спава,
утваре је страшном јеком запосјеле,
бдије само једна...најмудрија глава,
узносећ' Молитву из старе капеле.

„Поврати им разум Свевишњи Господе,
уклони им копрену са очњега вида,
скрени их са стаза што тартару воде,
исцјели их даром кајања и стида.”

„Иако је облак сунце заклонио
трајаће к'о трептај плаховитог ока,
нико се пред Правдом Божијом није скрио,
не требују јарам људи него стока.”

А горе на Небу врх Свете планине
самртничким ропцем јечи обезглављен,
немоћан да синџир разбратнички скине,
залуд Светом лозом Његоша прослављен.

Залуду је сваки крш крвљу украшен,
залуд вјечна борба и вјечна голгота,
неугасли плам је бестрвом угашен,
славну Српску Спарту притисла срамота.

На трон Светог Петра кидишу демони,
несањане снове нечастиви снује,
са старог звоника звон самртни звони,
ал' га распоп страшном хулом заглушује.

Олуја бијесни изнад славног града,
окупа ли икад црњу мајску зору,
мјесто кише суза Владичина пада,
ал' на Монтенегро...не на Црну Гору!