У центру Ђаковице албански терористи су прошлог лета довршили свој посао - затрпали су дебелим слојем земље место где је стајао српски православни храм посвећен Светој Тројици, и уместо храма на црквеној парцели су направили парк. Терористи само раде свој посао, као што рече свети новомученик Милутин из Клепаца, али треба истаћи да је поменути храм Свете Тројице предвиђен за обнову по Меморандуму о разумевању, који је у име албанских привремених институција 2005. године потписао Астрнт Хараћија. Можда је управо то разлог што се храм у Ђаковици, поред дебелог слоја земље покрива и дебелим слојем ћутања. Институције које су преузеле на себе обавезу да Меморандум о разумевању спроведу у дело и поред незаконитог једностраног проглашења независности Косова, као да су заборавиле да у преузету обавезу улази и обнављање храма Свете Тројице у центру Ђаковице.

Али народ није заборавио свој храм, и уз Божију помоћ неће га никада заборавити. Још 2006. године, изашла је књига писца, публицисте и новинара Зорана Богавца «Нечујна звона - Хришћанско наслеђе Космета», у којој је на потресан начин евоцирано народно сећање на дотадашњи историјат изградње и рушења мученичког храма Свете Тројице у Ђаковици. Храм је грађен, па рушен, па опет грађен, па опет рушен. Књига је изашла пред сам крај нове фазе рушења, а писац није дочекао да види и чује затрпавање храма земљом и ћутањем - смрт га је у томе спречила.

Ради подсећања преносимо фрагмент из Богавчеве књиге који је везан за храм Свете Тројице у Ђаковици.

- - -



Рушење храма



Као ни земља коју ору, као ни Aра Кишес, мисле Aлбанци, ни камен нема памћење. Српско су камење узиђивали у џамије, у своје куле, у ограду кућа, у зид стаје...

A кад су ђаковичку велику цркву у небо, динамитом дизали, грађевински материјал који је некад био под крстом, уградили су - у јавни ЊЦ.

Ретки су примери тако деформисаног смисла за хумор! Такво што не би се могло десити под Турском, али у Титовој Југославији јесте!

Непосредно пред Други светски рат, у Ђаковици је изграђена црква, у чије крипте је унето 400 ковчежића (кости заузимају мало места, тек ковчежић, дечји гроб им је доста!) са костима српских и црногорских војника који су погинули или се смрзли у овим крајевима за време балканских и Првог светског рата. Изградња ове петокуполне грађевине трајала је пет година а онда је долазак фашистичке окупације прекинуо довршење високог звоника, где је, на висини од 18 метара требало да се уграде звона и сат. Сат да својим федерима и опругама људско време, ништавна и важна подједнако, мери. И звона... још једно које никад није зазвонило. Јер, храм никад није освећен. Изграђен је, и разрушен, а без имена је остао.

По доласку Италијана у ове крајеве, једна шиптарска делегација ишла је у команду, са молбом - да им се дозволи да поруше српски храм Без Имена. Италијански командант им је одговорио:

„Ми нисмо дошли овде да рушимо цркве!”

На дан Светог Саве, 1949. године, у време владавине оних чији је Маркс написао како је „религија опијум за народ”, Шиптари су почели да руше Храм.

Удовици свештеника Луке Бошковића, који је био сахрањен у порти, нису дозволили да посмртне остатке мужевљеве пренесе на гробље.

A и зашто би - овдје је свака стопа земље добра за гроб. И попу и невернику, и хероју и кукавици, и људима ђавољим, и човеку Божјем, и онима што су се Бога бојали, и онима што се ни пред људима нису ничег стидели. И крштеном и некрштеном (а „пун је свет гада, и крштеног и некрштеног”).

Само се једна једина Српкиња усудила да постави питање - зашто се то ради, ко је то дозволио. Кад су је силом удаљили, стигла је само да пљуне у лице руководиоцу радова - Србину из месног руководства.

A онда су из рудника Дева доведени рудари да поставе динамит. Испод земље су дошли да храм у небо испрате, и грех рушења Светиње на своја плећа, широка, рударска, приме. У страшној експлозији, измешане са комадима цигала и парчићима бетона, одлетеле су у небо кости српских и црногорских војника.

Имају ли гроб они који ни кости немају?

Тачније: где ти је гроб, ако су ти кости у небу?

Затим је све раскрчено, бусеновано травом - направљен је парк са скулптуром партизанског вајара Лојзе Долинара.

После су словеначкој скулптури, у порти непостојеће цркве, безимене и док је постојала, придодати споменици Емина Дуракуа и Зеф Љуша Маркуа, „комунистичких светаца”.

A од цигала које су биле узидане у храм, направљени су први јавни клозети у Ђаковици. Храмове у клозете претварати, то је било „напредно”.



Скадар на Бојани и црква у Ђаковици



На месту цркве подигнуте 1940. а срушене 1949, „на захтев српског народа” (тако написа секретар Комитета КПЈ), читавих пет година Срби су поново подизали храм. Завршише га 1999. У зао час. Исте године, у јулу, нова Саборна црква Свете тројице у Ђаковици, претворена је у гомилу камења, коју је наткриљавала купола - Бог је хтео да лимени кров над чврстом куполом претраје експлозију, да се не распадне то симболично хришћанско небо, треском о шиптарску, исламску земљу, града названог по војводи Јакову, вазалу Вука Бранковића, Јакову у историји запамћеног само по томе што је овде ковао свој новац са натписом „Исков”. Нумизматичари кажу да је остало само 17 примерака тих српских новчића.

Сведоци тврде, да је над рушевинама цркве остало да пркоси и крст на куполи, али да су крст, под окриљем ноћи, иза леђа стражара КФОР-а, који су око рушевина постављени, поломили они који нису издржали да се не појаве поново на месту злочина. Тад су рушевину надвишавала два напукла звоника, спојена остацима бетонског лука. Звоници су сравњени са земљом марта 2004.

Да ли ће дати Бог да Срби и трећи пут зидају храм Свете тројице у Ђаковици?



Текст преузет са сајта «Глас Српске», www.glassrpske.com