Ој Козаро

Мећава сво јутро бијесни са Козаре,
Поред старе бубњаре грију се дјечица,
Обнављају снагу и лекције старе,
А невиним миром блистају им лица.

Свуд около вуци крвавих очњака,
Змија се лукава опет прерушила,
А у школи радост незлобивих ђака,
Усред страшног тартара небеска идила.

Баш кад су се веселници мало огријали
Најдражој се наставници смијући од срца,
У трну су сви замукли, као да су знали
Да на врата сам сотона нечастиви куца.

Уђе црни човјек и назва им Бога,
А криж му је ватикански сијао са груди,
За њим чопор мрског лика и погледа злога,
Поднебесни демони са обличје људи.

„Хваљен Исус Српчади”, злокобно зашишта,
„Нека једно дјете пред врата изађе,
Хајде дјецо, не бојте се, нећу вам ја ништа,
Богато ће бит` награђен ко ми први приђе”.

Изведоше дјевојчицу с рајем у очима,
Несрећну кћеркици Ђуре Гчамочака,
Не слутећи ништа, насмјеши се свима,
Превирујућ стидљиво испод смеђих увојака.

„ Погледајте усташе како се Српчад крштава”,
О вјери му пакленој свједочаше кама,
И зачас се дјетиња, Мученичка глава
Заљуља у крвавим фратровим рукама.

„ Кољите усташе”, врисну фра сотона,
„сви ће вам гријеси бити опроштени”,
Док га благо гледаше дјевојчица она,
И к`о јагњад престрашена, исписници Њени.

Сунце се угаси и небо се затвори,
И црне пахуље црну земљу скрише,
Отпочеше пир крвави паклени злотвори,
И све што не бјеше црно звјерски погубише.

И сада нас та дјечица са неба посматра,
И плаче због срамног нашег заборава:
„ Сјетите се Срби црног ђаволовог фратра,
Да вам кошмар наш најцрњи не постане јава”.