У словенском свету богослужење се обављају на језику предака, отаца и праотаца наших - црквено-словенском, истоветно у Софији и Новгороду, Кијеву и Пећи. И истоветно, у потпуно неизмењеном виду, већ 1150 година: на језику на којем служаху свети Сава и свети Симеон, свети Михаило, Филип и Јона Московски, свети Јоаким и Јефтимије, патријарси бугарски. Jезик на коме је одслужена света литургија уочи Косовске битке и одсудног боја на пољу Куликовом, језик освештан молитвама светог Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Теофана Вишинског, Гаврила Лесновског, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Василија Острошког, Петра Цетињског, Рафаила Банатског и свих светитеља, преподобних, мученика, девственика, праведника што у благоверном и христољубивом роду славјанском просијаше, свију отаца и праотаца наших што часно век свој проживеше и уснуше у нади на васкрсење и на живот вечни.

Увођење савременог језика у православно богослужење најчешће се образлаже тиме што црквенословенски богослужбени текстови представљају извесну тешкоћу за данашње носиоце свих словенских језика, пошто су се они у свом историјском развоју доста удаљили од своје провобитне основе, односно од првог књижевног језика у Словена . Други разлог је што данас у Цркву ступа велики број нових чланова, удаљених од ње и духовно, и културно, и начином живота, којима црквенословенски представља додатну баријеру у упознавању хришћанске вере и сједињењу са црквеним организмом.

Први аргумент само је делимично тачан, што је последица изузетно радикалне и једностране реформе српског књижевног језика од Вука Стефановића Караџића наовамо, реформе која је одвојила тај језик од његових корена, његове вековне писане традиције, осиромашивши га у граматичком и лексичком погледу и н није никада стандардизовала тај језик.Потпуни прелазак на српски народни језик у богослужењу Православне цркве дао би легитимитет овој реформи без преседана у историји књижевних језика цивилизованих народа и неповратно одвојио сва народна покољења Срба од њихове вековне традиције, али и од заједничког словенског стабла.

Други аргумент је погрешан мотив прилагођавања духовне пуноте Цркве, оличене, између осталог, и у њеном богослужбеном језику, нивоу њених нових чланова, наместо супротне праксе. Овде нећемо улазити у разлоге масовне апостасије (богоодступништва) међу Србима у последњих пола века, али ћемо приметити да би овај корак значио озакоњење плодова безакоња, анулирање целокупне наше крштене историје и трагично мирење са непросвећеношћу, обесхристовљеношћу, расцрковљеношћу наших дана. Ако је улазак у Цркву (или повратак у њу) уистину искрен, ако је он одраз и израз глади и жеђи слушања ријечи Господњих и знак потпуног преумљења, одбацивања старога човека у Богочовека Христа, онда, чини нам се, усвајање неколико десетина црквенословенских речи неопходних за разумевање свете литургије није превисок захтев нити одвише велика жртва. Већина Срба данас зна шта је ембарго, деноминација, девалвација, холдинг-компанија, шопинг, пејџер, компакт-диск, сида - а те су речи ушле у састав општеупотребне лексике у последњих неколико година. Научити значења речи која су у богослужбеној употреби већ 1150 година кудикамо је за културу и духовност свакога појединца и читаве народне заједнице вредније и значајније! Сем тога, немојмо губити из вида да су и нашем простом свету у минулим вековима црквенославјанизми морали бити туђи, али их они нису одбијали од учешћа у литургијском животу Цркве и од благочестивог житија.

Моног је важније поимати Литургију него је разумети. Много је више душепољезно разјашњавати Литургију него је преводити!

Уколико се определимо за вршење богослужења на савременом простонародном језику, уколико смогнемо снаге да преведемо целокупни корпус богослужбених текстова, нећемо ли исти подухват морати да предузмемо за неких стотинак година, а можда и раније? Језик је, наиме, историјски изменљива материја, и сасвим је могућно да би неки елементи данашњег превода нашим потомцима звучали архаично или били чак неразумљиви (на пример, Вуков превод од пре стотинак година где где се рукоблудник и прељубник преводе као аџуван и курвар?). Даље, ако у наш храм уђе православни Рус или Бугарин, он неће моћи да прати богослужење, као што Србин у већини православних храмова у свету остаје ускраћен за молитвено учешће у служби Божијој. Најзад, прелазак на савремени језик могао би изазвати различите реакције међу вернима (што је и сада случај): у свакој средини, а у Цркви особито, увек има конзервативно настројених особа, везаних за старину и традицију, и оних склоних иновацијама, спремнијих на прилагођавање тренутку. А да ли нам је, поред свих раскола и подела у народу и Цркви, потребан још један повод за тако што? Боже, сачувај и саклони!

Делови из чланка Др. Ксеније Кончаревић „Нова Искра” бр. 13, децембар 1994.год.