ОД ВЕРНИКА, ПРЕКО МЕДИЈА ДО СВ. АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

Обичан верник Српске православне Цркве добија све више потребу да дигне свој глас због смутњи које су се појавиле у задње време поводом сукоба и полемика међу нашим свештенством и верним народом. Можда није потребно ни све одмах дословно именовати, али свако ко чита новине дочуо је понешто, а можда и ако посећује богослужења…
Све се то дешава као у „најбољим” породицама јавно. С обзиром на јавну атмосферу, појављује се осећај обавезе и одговорности да се искаже и своје мишљење, јер верни народ у нашој Цркви не би требао бити пасивно покорна маса као што не би требао бити ни својевољна гомила коју је лако повести у расколничке и секташке подухвате.

Након неколико задњих десетљећа веома тегобних и суморних по наш православни народ и доста проливене крви невиних људи, жена и дјеце великим делом кривицом неодговорних великодостојника са политичке сцене добро би било да се не догоди макар на Косовом Пољу наших светих поредака, предања и устава слична грешка на црквено-политичком плану због које ће будућа покољења да буду поробљена туђим, у најмању руку другим уставима и верским законоправилима за које се нико није борио и нико није гинуо и нико није мученички пострадао и нико није свједочио…

Подразумева се да законодавац поштује закон. Надајмо се да ће у нашој заједничкој Помесној Српској Православној Цркви, а сваки верник је дио тог великог црквеног организма, онај који носи највишу функцију, највише правила црквена поштовати и понашати се у складу са хришћанским моралом и у складу са минимумом доброг одгоја и поштовања протокола, у најмању руку да се оправда она народна умотворина како су Срби у доба светородне лозе Немањића јели виљушкама и кашикама а то значи индиректно да су имали свој изграђен дворски церемонијал попут данашње енглеске краљевске породице Виндзора као што је и некадашњи српски домаћин иако неук знао поредак и кућни ред због дубоке укорењености у црквену културу, а данас можда ни свештеник сам некад иако рукоположен и са завршеним богословским студијама није истински црквено довољно култивисан, можда пре би се могло рећи турбо-култивисан.
Такође било би корисно у ово вријеме специјализације да поред коришћења ножева, виљушака и кашика благочестиви народ да познаје извесне процедуре протока информација путем црквених хијерархијских степеница . Свети Јован Златоусти је једном приликом рекао да босиљак што се чешће трља, боље мирише. Будемо ли ми мирјани више трљали на овој хијерахријској линији, можда ће се и све ово громогласје око литургијских и других данашњих проблема мало утишати и начин расправе попримити достојанственији карактер какав ове озбиљне теме изискују.

За будуће ревнитеље чистоте и поретка важно је најпре подсетити да највећи меродавни ауторитет у нашој Цркви је Свети Архијерејски Сабор где се износе најважнији црквени проблеми на дневни ред. Путем тајног гласања архијереја тј. епископа и већинским бројем гласова доносе се одлуке које треба да се поштују, јер у супротном изазива се смутња, неред и раскол што не остаје без посљедица по целокупну заједницу, па ни државу.
У својим епархијама након саборских одлука епископ игуманима манастира и архијерејским намесницима излаже саборске одлуке, а након тога братији по манастирима преко игумана, а верном народу по парохијама преко парохијског свештенства се даље преносе одлуке и закључци.
Сам народ има у ствари овде потврђујућу улогу. Шта значи конкретно потврђујућа улога. Узмимо пример да иако савршавање Светих Тајни могу да извршавају само свештеници, ипак народ потврђује приликом рукополагања свештеника. усклицима: „Достојан!”, а ако не потврди, онда рукополагање је мртво слово на папиру.
Или други пример да узмемо: Савршавање Литургије врши свештеник, али бар један световњак мора бити присутан и да се причести. Ако се нико не причешћује, онда ни литургија таква нема сврхе.

То нам говори да је православни народ убројан међу словесне овце, а не бесловесне. Сабор би требао да слуша и глас народа као глас Божији. Како тај глас народа може да одјекне у Сабору?
Ускликом „Достојан!!!”. На првој степеници је значи верник који живи црквеним животом у својој парохији, посећује богослужења, пости постове, исповеда се, причешћује и има молитвено правило.
Некад се деси да верник примети неке неправилности у животу Цркве или можда у размјени мишљења са другом браћом и сестрама у парохији дође до закључка да неки проблем постоји који има и свој шири значај или чак да постоје појаве које се дубоко косе са православним моралом и црквеним поретком и осећа део и своје одговорности за стање у својој Цркви. Како у том случају поштујући поредак да се чује глас верника?
Следећа степеница којом би верник требао да крене је наш парохијски свештеник с којим би се требало посаветовати и тражити подршку, све док не нађе времена и да саслуша свог верника, можда у току суботње вечери, уторком или неким другим погодним даном кад се врати са семинара или одмора. Некад верник изгуби стрпљење, па се мане свега тога и јави се новинарима и огласи се тамо гхде га чују, а то буду јавна гласила…
Узмимо да верник напише писмо и не објави све у медијима, узмимо да има стрпљења, да је црквен, а не неофит и да његово писмо има значај такав да чак и црквена влада тј. Свети Синод треба да се позабави тиме. Питање је да ли заиста свако писаније има такав значај, али узећемо да има. У том случају писмо преузима парохијски свештеник и прослеђује надлежном епископу директно , а он опет просљеђује Светом Синоду који ставља на разматрање проблем и доставља га Светом Архијерејском Сабору.
Цели процес иде у другом смеру сад. Епископ би требао затим да процењујући тежину проблема да изнесе овај проблем у Сабору или Синоду где се доноси одлука зависно од значаја и тежине случаја, или пак да сам да одговор. Наравно реакција и одговор епископа је за очекивати заиста само код тако примерених питања да одговарају епископском видокругу и делокругу.
Верник не може мимо ове хијерархије одмах да закуца на врата епископска. Толико стрпљења би требао имати да се испоштује овај процес. Иначе верник прави грешку у старту и сам уводи неред и дисхармонију на коју управо можда жели да се пожали .
Мирјанин треба такође да зна да дефинисање вјере, па и дефинисање односа Цркве према јеретицима и расколницима није домен где он као мирјанин има главну улогу. Ипак одлуке Сабора ако су одбачене од народа, своју снагу губе. Значи глас мирјанина имаће свој ехо.