Видовдан

Што ми то данас славимо,чиме се толико дичимо,
је ли нас Кнез окупио или призор трпезе пуне,
јесмо ли налик Њему или кошмару Његовом личимо,
кријепи ли нас Благослов Његов или нас грешне куне?!

Данас славимо Видовдан,дан постанка нашег,дан очњега вида,
незнавени,горди,опијени собом...главно да се слави...
наздрављамо себи страствено,охоло...
лишени сјећања,кајања и стида.

Сјети ли се ико данас,од вјечности скупљег трена
кад глава Цара нашега одлетје,али не паде,
кад се у Небо вину од гријеха оцишћена,
када на чело нове...Небеске Србије стаде?!

Види ли ико ријеку што се у Небу улива,
ријеку крви Српске што Светом Лазару тече,
јел' нам се коровом дивљим утрла родна њива
јер нам је земаљско царство од Царства Небеског прече?!

И сви би да смо Лазареви,а нико неће да Му служи,
крену ли ико Светом пољу да божуре врати ишчупане,
оста ли ико брз на дјелима или смо ипак на ријечима бржи,
може л' се родити сунце у Србији,ако над Призреном прво не сване?!

Хоће ли ико за душу своју пред душама ратника Светих упалити воштаницу,
може ли ико љубављу својом и Вјером Праведном главе Њихове у Кивот Свети смјестити,
има ли Србина да стазама Њиховим у освит зоре нађе Лазарицу
и да се смије као они некада крвљу Христовом пред страшним Судом смјело причестити?!

Данас Мајко Србијо кад имендан славиш без дјеце своје,
данас кад шапатом Бога дозиваш на Крсту разапета,
клечим пред Тобом као пред Олтаром вапећ` да услишиш Молитве моје:
„ОСТАНИ СВОЈА И ЛАЗЕРЕВА,КОСМЕТОМ КАЂЕНА НА МНОГАЈА ЉЕТА. ”