Mislim da je najlakse odvojitio i dati novac, ali od suviska. Malo je onih koji bi , na pr.cele nedelje pojeli smo parce hleba za dorucak pa ono sto su ustedeli dali da još neko ima dorucak.
po meni je najteze primiti nekog u svoju kucu i biti prema njemu kao prema rođenom, ali ne na dan ,dva nego na par meseci ili godina. Naravno tu ne mislim na rod ili poznanike nego prljavog ,bolesnog, nikakvog ko je u nevolji.
A im a svetlih primera.
MI smo imali jednu siroticu koja je bila vrlo, vrlo siromasna. JOs je i reuma svu iskrivila i bilo je strasno sresti je. KAda je pravljena crkva davao je koliko je ko mogao. Ona nije imala ni malo, ali je isla po gradu i sakupljala tegle iz kontejnera. Secam se kako tegli na zgrbavljenim ledjima pun dzak praznih tegli. Onda ih kod kuce opere, brise, muci se pa ih odnese na pijacu i proda. Taj novac prilozi za Crkvu. Ja sam je srela vise puta a ni jednom nisam rekla: Dajte meni, ja ću to da vam ponesem. Sram me bilo, ali stvarno.

U gradu gde smo živeli 17 god. dolazila nam je redovno u stanu jedna uboga žena...svi su mi se smejali sto sam joj stalno pomagala a ona je kad god sam joj vrata otvarala pitala sa osmehom „”kako si „” i „”biće bolje dace Bog„” uvek sam davala u ime Gospoda i Boga našeg...kad smo trebali da odemo pomislila sam ko će joj Boze sad pomoći a ona na vrata...jezivo je bilo videti nas rastanak kad sam joj rekla„”hajde sestro da se pozdravimo mi se selimo„”ona se gusila u suzama place žena ko rod rođeni a ni ime jedna drugoj ne znamo place ona place muž placem ja .Kažem nemoj ima još dobrih ljudi u ovom gradu pomoće ti a ona meni „”nema„” otisla je i sad placem kad se setim toga Boze ni ime jedna drugoj nismo znale a 10 god mi žena na vrata dolazila...
Bako pozdrav i svako dobro od Gospoda našeg:)))Bila si u pravu dao Bog danas je osmeh