News
Sports
Celebrity
Lifestyle
Forums
Cooking
Classifieds
Forums
:
Pravoslavlje
+1 / -0
+1
Duhovni zakoni
regazza
2009-06-25 04:49 PM
Старац Пајсије Светогорац
„Духовни закони”
(Поглавље књиге „Живот старца Хаџи-Георгија Атонског”(1809-1886))
Будући да се код неких људи можда може појавити питање „због чега Бог допушта да праведници буду мучени искушењима и клеветани, и то људи као на пример човек Божији Хаџи-Георгије - који је био једна чиста душа од малена?”, помислих да би добро било да напишем о томе оно што осећам.
Сасвим је природно да су судови Божији за нас непојамни као бездан, али по мом мишљењу ствар може бити и у следећем: Ако Бог не би допустио да одређени праведници буду оклеветани, како би онда могли да остану прикривени прави кривци - они који свој преступ не могу поднети због егоизма? Земља им је тесна, а демони траже прлику да их доведу до очајања, да сами себи науде и тиме на себе натоваре осуду.
Велика љубав Божија допушта, међутим, да праведници буду неправедно оптужени и оклеветани да слабе душе не би била изгубљене; но на крају се истина ипак покаже.
Знајући ово нама, заиста, бива лакше да увек имамо добре мисли када чујемо да колају ружне приче о нашим ближњим и да се упитамо: „Да можда то ипак није клевета?” Тиме на природан начин чак и истински кривци бивају утешени, почињући мало по мало да осећају своју кривицу; глас њихове савести почне да им смета и они се поправљају - ако имају добро настројење. Краће речено, понекад Бог олакшава бреме преступника тако што дозвољава да снажни и праведни буду оклеветани.
Природно, они са којима се неправедно поступа представљају најљубљенију децу Божију. Сами за себе, међутим, они на то по мом схватању и не помишљају. Они, напротив, верују да је могуће да су због нечега криви када их је благодат Божија напустила. Такви могу да буду у затворима и да се осећају као кривци, мучени од стране сопствене савести и преплављени покајањем. Иако се са њима поступа на очигледно неправедан начин, они у својим срцима имају Христа са којим се такође тако поступало и у затворима се осећају као да су у рају; јер где је Христос ту је рај.
Тако праведници, имајући ову племениту љубав, не очекују небеску плату за добра дела која чине ближњима, јер су они деца Божија и делају испуњени са „филотимо”* (објашњење ове речи по старцу Пајсију на крају текста) у својој сопственој кући која је заправо Црква Христова.
Ако би људи промислили колику добробит и вечну радост примају њихове душе (радост коју већ у овом животу почињу да осећају) када учине макар и најмање добро ближњим, они би молили ближње да ово прихвате и чак би им били за то захвални. Јер преображај која се догађа у души и радост коју срце милостивог човека осећа дајући корицу хлеба сирочету, не може се купити ни од најбољег кардиолога, макар му платили врећом пуном долара. Такво озарење и радост осећају душе хришћана који држе бдења, моле се и посте. Ово не могу сасвим да схвате људи који једу шта год пожеле и кад год пожеле, и пију вино и освежавајућа пића.
Наравно, као што рекох, деца Божија не чине ово свесно намеравајући да тиме стекну Небеске награде, или пак духовне радости у овом животу. Јер деца не бивају плаћена од свог Оца (Небеског), будући да им сво Очево богатство већ припада. Сасвим нешто различито представља питање које ће божанске дарове Бог благоизволети да нам понуди као наш добри Отац већ у овом животу и у вечности.
Као што су многи који раде за плату најамници, тако и многи који избегавају грех то чине само стога да не би били осуђени, и исто, дакле, као и први гледају само свој лични интерес. И то је, заиста, на неки начин добро дело, али у њему нема ничег племенитог, јер после огромне жртве коју је Христос поднео ради нашег искупљења ми не би требало из „филотимо” да се обремо у паклу, да га не бисмо ожалошћивали тугом коју ће осећати због нашег страдања. Ово је она врста љубави какву су имали Св. Оци наше Цркве према Христу. Многи од нас, нажалост, имају једну инфериорну љубав која је ограничена потребом да се избегне казна. Оваква љубав иде руку под руку са са маловерјем; другим речима, ми уживамо у стварима овога света само до степена на којем осећамо да нећемо бити кажњени у овом животу, исто тако притом рачунајући да нећемо бити лишени ни Раја.
Ако би нам Христос рекао: „Дечице моја, Рај је сада испуњен и немам место где да вас сместим,” неки од нас би му бесрамно одговорили: „А због чега нам то ниси раније рекао?” Други би, опет, пожурили да не изгубе ни један тренутак који може да се искористи за уживање и забављање и вероватно више не би желели ни да чују за Христу.
Деца Божија, међутим, која у себи имају „филотимо”, са свештеним страхом рекла би Христу: „Не брини уопште за нас, нама је довољно што знамо да је Рај испуњен; то нам пружа такву радост као да смо и ми сами у Рају.” Они би своје духовни подвиг наставили као и раније, осећајући „филотимо” према Ономе кога су и пре волели чистом љубављу. А Христос који је сав љубав уселиће у њихова чиста срца као што је боравио и у Светом Телу Пречисте Дјеве.
Случајеви као што је то случај Хаџи-Георгија су, наравно, веома ретки. Бог тада допушта да крепки праведник страда и носи бремена слабих и оних који су прави кривци да би на такав начин помогао својим ближњим. Управо у оваквим случајевима можемо рећи: „по Божијем допуштењу,” а не када ми поклекнувши у борби са злим непријатељем за то „кривимо искушења”. Другим речима, само у првом случају делују духовни закони. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.” (Лука 18:14) Ово је, по мом мишљењу, заиста начин на који духовни закони делују. Што више увис ми бацимо неку ствар, веће је убрзање којом земљина тежа ту ствар привлачи и она се разбија (закони физике). Што више неко бива узнесен већи ће бити његов пад, и сходно мери његове гордости он ће бити „разбијен” - осим ако његова гордост не превазилази људске мере и достиже гордост демона. У таквом случају човек више не подлеже критеријумима духовних закона који владају у овом животу, већ више оној Апостолској речи: „Али зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се”(2 Тим., 3:13)
...
+0 / -0
0
regazza
2009-06-25 04:50 PM
...Ако човек, међутим, у самом почетку примети гордост где се помаља и скрушено замоли Бога за опроштај, милостиве Божије руке таквога са радошћу нежно приземљују и његово спуштање [са брда гордости, прим. прев.] бива једва приметно; он неће бити разбијен падом јер је његово срце већ било сломљено покајањем које је принео Богу.
Исто бива и са човеком који је некога позледио ножем. Када се такав искрено и са срдачним болом покаје, Добри Бог не допушта да он у садашњем животу заузврат као праведну казну прими рањавање ножем, јер је срце човека који се каје прободено његовом сопственом савешћу која га мучи и због које он много страда. Тада Бог као Отац који љуби уместо ножа дарује балсам Своје Божанске утехе таквом ожалошћеном срцу.
Ако, ипак, из дубоког „филотимо” човек који је грешио сам упорно тражи од Бога да буде кажњен за грешку коју му је Бог већ опростио и због које је он, покајавши се, већ био избављен од дејства духовних закона, онда Бог услишава молитву која се рађа из његовог „филотимо” у исто време припремајући му непропадљиве венце славе.
Сваки човек који испуњава заповести Божије и тражи од Бога да буде кажњен за грех својега брата или да узме на себе болест ближњег постаје сличан Христу. Христос је тада дирнут оваквом племенитом љубављу свога детета.
И заиста, осим тога што му Бог даје благодат да узима на себе грехе других, Он такође допушта да овај човек пролази кроз различита искушења сходно његовим усрдним молбама. Истовремено Бог за њега припрема дијамантски мученички венац јер су га многи људи осуђивали „судећи по изгледу,” мислећи да га Бог кажњава за његове грехе, док је тај човек заправо постао светлосни духовни стуб од чистог злата и због своје се љубави према ближњима уподобио Христу.
Међу судовима Божијим - који представљају за нас несагледив бездан - налазимо и овај сличан онима који срећемо код Пророка и Светих као и у хиљадама других случајева; и што је чудније од свега и сам Бог се мења када се човек промени.
Дакле, духовни закони разликују се од природних закона по томе што духовни подразумевају састрадалност и човек тада има посла са својим Творцем - Најмилостивијим Богом.
Када, на пример, немирно дете приђе и покаје се и осети прекор сопствене савести, Отац његов га нежно и са љубављу милује и теши. Отац васпитава своју децу из љубави и са жељом да дођу себи и да приђу близу Њега. Не због прекраћивања мука, ни због овосветске легалистичке праведности, већ из божанске доброте и увек за добробит све своје деце. Тако да се сва спасу и наследе Његово Царство Небеско.
Нека Добри Бог делајући као Бог, не узме у обзир наше роптање; само да се спасе сав свет. Амин.
*Филотимо - грчки израз. Старац Пајсије ову реч схвата отприлике на овај начин: побожношћу пречишћена доброта, лучезарна љубав скрушеног човека који је лишен себељубља, и чије је срце пуно благодарности према Богу и ближњима; који због своје изузетне духовне осетљивости жели да узврати и за најмање доброчинство које му је било учињено.
+0 / -0
0
vitaminE
(kuglanje)
2009-06-25 07:12 PM
Хвала за ово, ово је литература за псот.
+0 / -0
0
Filosofos
2009-06-25 07:48 PM
Старац Пајсије је мелем за душу!
Руси то „φιλότιμο” преводе ријечју „любочестие”, што је у суштини буквално, али код њих пије воде, јасна је ријеч. А имају говение, благоговение, благочестие, и море других сличних израза. Само је српски језик као сиротица... Код нас не може да се преведе једном ријечју.:-( Мора цијели пасус да заузме објашњење... Btw, је ли то основно значење у употреби, или се више користи као племенито, угледно?
И не знам који је то проблем већине која је изучавала грчки језик, када преводе, то чине тако да је напорно читати текст, или у бољем случају поред превода поставе упутство за кориштење превода. Некако ми је то све натегнут српски језик. Понекад српске ријечи у грчкој синтакси, можда сувише буквално превођење, шта ли... Мало се људи занесу. Административный восторг.:-)
+0 / -0
0
motritelj
(мотрење)
2009-06-25 11:49 PM
Љубочестије је црквена реч па исто толико припада и нашем језику колико и руском само што ми ређе волимо да користимо црквени језик. Исто као и за унињије које је сада постало чамотиња или владика је сада господар...
+0 / -0
0
Filosofos
2009-06-26 02:44 PM
Не вјерујем да припада српском језику имало, а поготово не подједнако. Доказ - нема је у употреби.
Док је владика „господар”, онда је још и добро, али кад пређе у „владара”, е онда је већ црвена лампица упаљена. А униније се користи редовно, додуше уз један-два пасуса који би ту ријеч објаснили, али ОК, присутна је. У „црквеном” језику је и ријеч приражение, и чик да видим некога ко ће некоме коме је матерњи језик српски, превести да разумије у мање од позамашног пасуса. Једноставно, наш језик иде ка томе да постане „кул”, све је сиромашнији. Губе се изворно српске и словенске ријечи, наш философски рјечник је болно шупаљ, а тек богословски је грозан. Празан је ко поцијепана врећа, и у тежњи да се надомјести та празнина, убацују се разноразне кентаур-ријечи, потпуно неприродне и грозне за слух просјечног полуписменог Србина! И вјерујте, чини ми се да ме ништа не избаци из такта као поједини преводи са јелинског језика. Просто не могу да вјерујем како људи преводе! Али, добро, ко сам ја да то коментаришем...
Праштајте! Свако добро!
+0 / -0
0
regazza
2009-06-26 03:39 PM
Starac Pajsije je moj omiljeni starac i krivo mi je sto ga nikad nisam upoznala. Nekad se pitam da li ću ja ikad upoznati nekog starca...a volela bih da imam nekog svog licnog.
Filosofos kada se prevodi teologija sa grckog onda se mora objašnjavati, valjda je jasno zbog čega.
+0 / -0
0
Motritelj
(мотрење)
2009-06-26 03:58 PM
У потпуности се слажем - уопште није имало потребе мењати језик службе. Није то арапски или турски па да се не разуме. И те како може да се разуме тим пре што има само одређен и мањи број речи које треба објаснити. Осим тога права молитва је срцем а не умом. Још ће једног дана како иде да буде „радуј се младо неудата”, као што је вук превео рукоблудник и прељубодеј као аджуван и курвар!
Ја мислим да је преводилац хтео да објасни како је старац те речи схватао и објашњавао, а не њихово органско значење. Јер у нашем језику дефинитивно та реч постоји а и у словенском као пермутација истог синонима - честољубивост у словенском и честитољубље у српском.
+0 / -0
0
Filosofos
2009-06-26 07:29 PM
Нисам коментарисао овај превод, него говорим уопште да су по мени најнеприроднији и најгори преводи на српски језик управо са грчког. Зашто, немам појма. Ваљда преводе људи који нису филолози у довољној мјери, или не познају довољно српски језик да би на њега преводили.
Разлози су јасни: сиромаштво српског језика, поготово у поређењу са грчким, и друго, осјетљивост тематике.
И ја старца Пајсија много волим. То је уистину велики човјек и духовник, упркос томе што није био свештеник. Регаца, ономе ко тежи да испуњава вољу Божију, Бог саопштава вољу преко духовника, било да је старац, или не. Додуше, признајем, било би занимљиво познавати такве духовне величине, али без обзира, Бог нас никада не оставља, па макар међу нама и не било стараца, само ако ми не напустимо Њега. И ако се сјећате онога што сам говорио о појединим теолозима који Свете Оце проглашавају јеретицима, то сам прочитао код старца Пајсија, како је неки „научњак” дошао да му тврди како је Свети Исак Сирин несторијанац. У питању су Λόγοι, али не знам који тачно том. А Ви знате колико је Светог Исака поштовао старац.
Што се тиче језика службе, црквенословенски је најљепши језик на свијету, и то не прихватам да ми се каже да је ствар укуса.:-) И много ми је жао када видим на шта нам је спао српски језик-јад и биједа. Мада, то је код Руса много лакше јер им је језик много сроднији, али код нас је морало да се преведе, ако смо хтјели да неко нешто разумије на служби. Ко би нам разумио ове тајне молитве које се читају наглас?:-) Мислим да је превођење служби на српски било нужно зло, условно речено. И у сваком случају, веома корисна ствар. Али, шта је ту је.
+0 / -0
0
motritelj
(мотрење)
2009-06-26 07:59 PM
то је код Руса много лакше јер им је језик много сроднији
Није ништа сроднији шта више и српски и црквенословенски припадају јужно-словенској групи и самом том онтологијом су ближи. Осим руске азбуке која није претрпела вуковштину па је русима лакше да читају црквену, и граматика и многе речи су ближе српском - 7 падежа, аорист, употреба помоћног глагола бити. Па речи као напрасно, понос, купина, поњава, пас, волети - које или не постоје или имају сасвим седмо значење у руском... Није нама тај језик ништа тежи него русима само смо ми лењи, млаки и недоследни па све се нешто не може...
Знао сам једног ђакона, Царство му небесно, који је био рус а одрастао у србији и он је увек говорио да је словенски јако лако савладао јер је добро знао српски. Ето от руса! А много опет руса знам који ретко иду у цркву па кажу да ништа не разумеју попа.
+0 / -0
0
Filosofos
2009-06-26 08:44 PM
Уз дужно поштовање, црквенословенски језик је претеча руског, али не и српског језика, те је логичка нужност да му је сроднији. Из старословенског се издвајају групе, попут: српскословенског (одатле и славеносербски), рускословенског итд. Рускословенски даље еволуира у црквенословенски, док српскословенски еволуира у српски језик у пар фаза. Међутим, тада смо ми били у турском ропству, и нисмо имали богослужбене књиге, па смо их узимали од Руса, на њиховом језику, јер је црквенословенски уствари верзија рускословенског језика. Тако је дошло до тога да је нама то врло неразумљиво.
Нису имали вуковштину, али су имали комунистичко силовање руског језика,и томе слично. Црквени Руси добро знају и разумију црквенословенски језик. И врло лако га уче, иако су често глуви за језике. Док је код нас мало теже. Једино времена лакше схватамо, али зато наше људе партицип убија.:-) А то је у руском очувано.
Праштајте!
+0 / -0
0
motritelj
(мотрење)
2009-06-26 11:34 PM
Ово је јако компликована тема. Има одлична књига од Павла Илића - Српски народ и његов језик па бих препоручио ако имаш времена и жеље да прочиташ. Срарословенским се назива само оригинални језик старих словена пре еволуције. Из њега настају Рускословенска и српскословенск редакција и то су само две верзије једног језика које су имале своје граматичке и ортографске разлике али су се међусобно одлично разумели- као на пр. хрватски и српски. Ако те занима то је све Павле написао у поглављу „од почетка до Вуковог времена”. То је теорија, мени незанимљива.
Што је мени занимљиво је практична примена. Ево на пр. тропар Мале Госпојине.
Српски - Рођење твоје Богородице Дјево возвести радост свој Васељени, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, и разрушивши клетву даде благословење и уништивши смрт, дарова нам живот вечни (тропари и кондаци за све дане у годинии - СПЗ Шид)
Црквени - Рожђество твоје Богородице Дјево, радост возвјести всеј васељење, из тебе бо возсија Солнце правди, Христос Бог Наш, и разрушив кљатву даде благословењје, и упразднив смерт дарова нам живот вјечни.
Руски (српском ћирилицом да цео свет разуме!) - Рожђество твоје Богородица Дијева, возвјестило радост всему миру, ибо из тебја возсијало Солнце правди, Христос Бог наш, уничтожив прокљатије, он возвратил нам благословењије и низложив смјерт, дарова нам вјечну жизњ (руководство к пониманију православнаго богослуженија - Протојереј Петар Лебедев)
Минимална разлика. Нити је српски „даљи” нити је руски ближи.
Уосталом најбоње о овоме могу да посведоче они који су оба језика (руски и српски) говорили „чисто” матерњи а служили у цркви и свакодневно користили црквени језик. Они сматрају да је црквени ближи српском. А ја ћу ипак бити умерен па рећи - да су оба језика подједнако блиска црквеном. Наведени пример је довољан бар за то.
+0 / -0
0
Filosofos
2009-06-28 09:00 PM
„Рожђество твоје Богородица Дијева, возвјестило радост всему миру, ибо из тебја возсијало Солнце правди, Христос Бог наш, уничтожив прокљатије, он возвратил нам благословењије и низложив смјерт, дарова нам вјечну жизњ (руководство к пониманију православнаго богослуженија - Протојереј Петар Лебедев) ”
(По читању) Рождјество Твоје Богородице Дјево (они такође имају архаизме, пошто вокатив нема посебан облик, и да користе, нпр. „о Боже”, иако је граматички правилно: „о Бог”) возвјестило (ненаглашено „о” се чита као „а”) радост всеј всељењеј (всељенаја они много боље разумију од нас), ибо из Тебја возсијало Солнце правди, Христос Бог наш, уњичтожив прокљатије (мада опет може и кљатву, и знаће шта је, јер то и није архаизам), он возвратил нам благословењије и њизложив смерт, дароваЛ (немају аорист) нам вјечнују жизњ.
То је превод буквалан, и ако би се тим принципом служили, Руси данас не би имали ни поздрав „Христос воскресе”, јер немају аорист, али користе архаизме, и то треба имати на уму. Дакле, тај отац је превео како (претпостављам) неко други не би. И друго, треба гледати и са којим циљем је писана књига. То је уџбеник, судећи по наслову, тако да се буквалан превод ту прашта.
Такође познајем много побожних и црквених Руса, па и руских свештеника, и немам исти утисак као Ви. Што не значи да сам у праву и да нисам приликом ових оцјена био сувише субјективан.
Праштајте! Свако добро!
Looking for Unicorn Gifts?
Select a country:
Australia
Austria
Bosnia-Herzegovina
Canada
Croatia
European Union
France
Germany
Montenegro
Netherlands
Serbia
Sweden
Switzerland
United Kingdom
United States of America (USA)
English |
Latinica
|
Ћирилица
© Trend Builder Inc. and contributors. All rights reserved.
Terms of use
-
Privacy policy
-
Advertising
.