ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ

Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва српска господа,
Па је редом у соври посади
По господству и по старјешинству;
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.

Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлађена,
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како дањом сунце:
Па бесједи славноме Лазару:

„Господине, славни кнез-Лазаре!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити!
Бит' не може, говорити хоћу:
Што бијаху Немањићи стари,
Цароваше, па и преминуше;
Не тршпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине,
Саградише много намастире:
Саградише Високе Дечане,
Баш Дечане више Ђаковице;
Паћаршију више Пећи равне;
У Дреници бијела Девича;
И Петрову Цркву под Пазаром;
Мало више Ђурђеве Ступове;
Сопоћане наврх Рашке хладне,
И Тројицу у Херцеговини,
Цркву Јању у Староме Влаху,
И Павлицу испод Јадовника,
Студеницу испод Брвеника;
Цркву Жичу више Карановца;
У Призрену цркву Свету Петку;
Грачаницу у Косову равном:
Све то јесу њине задужбине!
Ти остаде у столу њиноме
И потрпа на гомиле благо,
А не гради нигђе ѕадужбине;
Ето нама неће пристат' благо
Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, ни коме нашему.”

Тад говори славни кнез Лазаре:
„Чујете ли, сва српска господо,
Шта говори госпођа Милица,
Јер не градим нигђе задужбине?
Хоћу градит' цркву Раваницу,
У Ресави крај воде Равана;
Имам блага колико ми драго,
Ударићу темељ од олова,
Па ћу цркви саградити платна,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем.”

Сва друга господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
„Гради, кнеже, биће ти за душу,
И за здравље Високом Стевану.”
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи.
Ал' то виђе славни кнез Лазаре
Ђе му Милош ништа не бесједи;
Наздрави му златну купу вина:
„Здрав да си ми, војвода Милошу!
Па ми и ти штогођ проговори,
Јера хоћу задужбину градит'.”

Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и чекленке,
Па је часно кнеза подворио;
Додаше му златну купу вина;
Прими Милош златну купу вина;
Не пије је, поче бесједити:
„Хвала, кнеже, на бесједи твојој!
Што ти хоћеш задужбину градит':
Време није, нити може бити:
Узми кнеже, књиге цароставне,
Те ти гледај што нам књиге кажу:
Настало је пошљедње вријеме,
Хоће Турци царство преузети,
Хоће Турци брзо царовати:
Обориће наше задужбине,
Обориће цркву Раваницу;
Ископаће темељ од олова,
Слијеваће у топе ђулове,
Те ће наше разбијат' градове;
И цркви ће растурити платна,
Слијеваће на хате рахтове;
Хоће цркви покров растурити,
Кадунама ковати ђердане;
Са цркве ће бисер разнизати,
Кадунама поднизат' ђердане;
Повадиће то драго камење,
Ударат' га сабљам' у балчаке
И кадама и златно прстење;
Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!
Да копамо мермера камена,
Да градимо цркву од камена;
И Турци ће царство преузети,
И наше ће задужбине служит'
Од вијека до суда Божијега:
Од камена ником ни камена!”

Кад то зачу славни кнез-Лазаре,
Тад Милошу био говорио:
„Хвала тебе, војвода Милошу!
Хвала тебе на твојој бесједи,
Истина је како што говориш.”

Не нападајте човјека, видите ли да је у недоумици? Он пита, не намеће, не вријеђа... Па чак и ако Вам се не свиђа његово писаније, реците то лијепо, наравно, истакавши и супротставивши томе што Вам смета своје лично мишљење. Али тога овдје нема, само пљус „ти немаш појма, хвала Богу да нису као ти”, и шта се добија тиме, молим Вас? Само љутња, и ништа више. Неко у томе не види смисао, неко види. То је као када би Вам дошло мање дијете и рекло: „Зашто је 2+2=4, а није 2+2=5? Није ми јасно, можете ли ми објаснити?” И онда да оспете на њега паљбу како је добро да остали нису као оно... Мислим да то није у реду, и да то одавно ремети односе на овом форуму.
Праштајте!

П.С. За тему немам да кажем ништа паметно, пошто су ми помисли о томе несређене, понекада и противрјечне. Тако да би и мени лично било драго да прочитам неки конкретнији одговор на ово питање, од безразложног пецкања.
Свако добро!

Petigovac, mislim da nisi do kraja razumio razmišljanje Trofaznog. Ovo je vrlo komplikovana tema i trazi veliku preciznost postavljaca teme, kao i sirinu i dubinu razmišljanja i dobru namjeru da razumije sve aspekte teme, onih sto čitaju.
Osjecam da potpuno razumijem šta Trofa prica, ali mi je nemoguće jednim običnim postom(pa čak i da je ne znam koliko dug) objasniti sve. Mišljenja sam da Trofa nije htio reći da ne treba graditi i obiljezavati, već je pitanje kako i koliko, obzirom na situaciju na terenu. Mislim da se nije teško sloziti da se objekat velicine Hrama Svetog Save ne treba graditi u mjestu(regionu) u kome živi(i nema velike sanse da se to puno promijeni) 100 pravoslavaca.
Sa druge strane, ako je zemlja pripada pravoslavnom stanovnistvu, a stanovnistvo protjerano, postoji zelja i plan da se to promijeni u buducnosti, onda trenutno stanje ne bi trebalo predstavljati kocnicu.
U nekim slučajevima i simbolika je jako važna nevezano za „upotrebnu vrijednost”(Boze mi oprosti na izrazu) Mnogo, mnogo stvari za vaganje. Starost porusenog objekta, tradicija...
O ovome bih volio razgovarati sa živim ljudima, nisam siguran da nam ovaj medij(obzirom na namjere raznih ucesnika u polemikama) daje bas dobru osnovu za tako suptilne teme.
U svakom slučaju mislim da odgovor ne može biti kategoricno „ja sam ZA”, ili „ja sam PROTIV”...zavisi od slučaja do slučaja(velicina objekta), ali sam kategoricno ZA da svako mjesto treba obiljeziti, opet i opet i opet, a rusenja i miniranja neka idu na dusu onih sto to rade.