Понедељак 19. по Духовдану - 12.10.2009.

Флп. 235 (1:1-7)

1. Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима: 2. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 3. Захваљујем Богу мојему кад год се сјетим вас, 4. Свагда у свакој молитви мојој са радошћу молећи се за све вас, 5. Што ви постадосте заједничари у јеванђељу, од првога дана па до сада; 6. Убијеђен у то, да ће Онај који је отпочео добро дјело у вама довршити га све до дана Исуса Христа. 7. Као што је и право да ја ово за све вас мислим; јер вас имам у срцу, и у оковима мојима, и у одбрани, и потврђивању јеванђеља, све вас који сте заједничари моји у благодати.

Лк. 16 (4:37-44)

37. И отиде глас о њему по свима околним мјестима. 38. Подигавши се пак из синагоге, дође у кућу Симонову; а ташту Симонову бјеше ухватила велика грозница, и молише га за њу. 39. И ставши више ње запријети грозници, и пусти је. И одмах устаде и служаше им. 40. А када захођаше сунце, сви који имађаху болеснике од различних болести довођаху их њему; а он на свакога од њих полагаше руке, и исцјељиваше их. 41. А и демони излажаху из многих вичући и говорећи: Ти си Христос Син Божији. И пријетећи им не допушташе да говоре да знају да је он Христос. 42. А кад наста дан, изиђе и отиде у пусто мјесто; и народ га тражаше, и дође к њему, и задржаваху га да не иде од њих. 43. А он им рече: И другим градовима треба ми благовијестити о Царству Божијем; јер сам на то послан. 44. И проповиједаше по синагогама галилејским.

Четвртак 19. по Духовдану - 15.10.2009.

Флп. 238 (1:20-27)

20. Као што поуздано чекам и надам се да се ни у чему нећу постидјети, него да ће се Христос као свагда и сада свом смјелошћу величати у тијелу мојему, било животом било смрћу. 21. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. 22. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. 23. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; 24. Али остати у тијелу потребније је вас ради. 25. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вјере, 26. Да би се похвала ваша у Христу Исусу умножила преко мене када вам опет дођем. 27. Само живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља,

Лк. 23 (6:12-19)

12. А догоди се у дане оне да изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. 13. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: 14. Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, 15. Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона званога Зилот, 16. Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. 17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.

Петак 19. по Духовдану - 16.10.2009.

Флп. 239 (1:27-2:4)

27. Само живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља, 28. И ни у чему да се не плашите противника; то је њима знак погибли, а вама спасења, и то од Бога. 29. Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега, 30. Имајући ону исту борбу какву код мене видјесте и сад чујете о мени. 1. Ако, дакде, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, 2. Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: 3. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. 4. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других.

Лк. 24 (6:17-23)

17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. 20. И он подигнувши очи своје на ученике своје говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. 21. Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. 22. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. 23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови.

Недеља 19. по Духовдану

2.Кор. 194(11:31-12:9)

31. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега три пут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Лк. 26 (6:31-36)

31. И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

Уторак 20. по Духовдану

Флп. 242 (2:17-23)

17. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем.
18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном.
19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви.
20. Јер немам никога тако сродне душс који би се толико искрено бринуо за вас.
21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса.
22. А његову освједочену вјерност зиате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу.
23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

37. И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се.
38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити.
39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму?
40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов.
41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш?
42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега.
43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род.
44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине.
45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.

Четвртак 20. по Духовдану

Флп. 244 (3:1-8)

1. А даље, браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати
вам једно исто, а вама је укрепљење.
2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних”!
3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се
Христом Исусом, а не уздамо се у тијело,
4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може
уздати у тијело, ја још више:
5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова,
Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј,
6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран.
7. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради.
8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању
Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за
трице, да бих Христа добио

Лк. 31 (7:17-30)

17. И отиде глас овај о њему по свој Јудеји и по свој околини.
18. И јавише Јовану ученици његови за све ово.
19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси
ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?
20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби
говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?
21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и
многима слијепим дарова вид.
22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и
чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви
устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље;
23. И блажен је онај који се не саблазни о мене.
24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта
сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар?
25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето,
који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима.
26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од
пророка.
27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем
твојим који ће приправити пут твој пред тобом.
28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од
Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега.
29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се
крштењем Јовановим;
30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од
њега.

Субота 20. по Духовдану

2. Кор. 168 (1:8-11)

8. Јер нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији,
да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и
за живот;
9. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе
него у Бога који подиже мртве,
10. Који нас је од толике смрти избавио, и избавља, у кога се надамо да ће
нас и опет избавити,
11. Уз помоћ и ваше молитве за нас, да од многих лица буде узнета за нас
изобилна благодарност Богу због нашег благодатног дара.

1. Сол. 270 (4:13-17)

13. Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули,
да не бисте туговали као они који немају наде.
14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су
уснули у Исусу довести с Њим.
15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о
доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули.
16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом,
сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;
17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на
облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 20 (5:27-32)

27. И потом изиђе, и видје цариника по имену Левије гдје сједи на царини, и
рече му: Хајде за мном.
28. И оставивши све, устаде и пође за њим.
29. И приреди му Левије код куће своје велику гозбу; и бјеше мноштво
цариника и других који сјеђаху са њим за трпезом.
30. И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима његовим:
Зашто са цариницима и грјешницима једете и пијете?
31. И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави љекара него болесни.
32. Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.

Тумачење преподобног Јустина Ћелијског Друге посланице Коринћанима

(2.Кор. 1:8-11)

Свемоћни, Христом свемоћни апостол Павле, подноси страховите невоље због проповеди Еванђеља, па чак и оне „преко силе”. ? ове те невоље он је могао лако стрести са себе као прашину, он - који је мртве васкрсавао, демоне изгонио, болести исцељивао. Но он то није учинио, него се још хвали невољама, и слабостима, и немоћима. Зашто?

Зато што се сила Божја показује у слабости људској. По непосредној речи Божјој светом апостолу: „Сила се моја у слабости показује потпуно” {2 Кор. 12,9). У душу људску, која смирено сазнаје своју немоћ, усељује се божанска сила Христова. „Стога се, изјављује свети апостол, најслађе хвалим својим слабостмма, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан” (2 Кор, 12,9-10).

Кроз невоље Христа ради усељују се у нас благовесне силе Христове, које нас чине свеиздржљивима и свемоћнима. То нам и даје снагу и радост у трпљењу. Зашто све то? Зато што је нама за наше спасење неопходно све што је Христово. ? најпре страдање за Христа и трпљење, крст и смрт. ? ?? значи: умртвљење спољашњег човека и оживљење унутрашњег. На тај се начин једино и осмишљује страдање: ухристовљењем и охристовљењем свога страдања. Као што све људско: и душа, и савест, и ум, и воља, и живот, и смрт, и бесмртност, и вечност, и истина, и правда, и добро, и лепо, добија свој прави смисао и своју праву вредност једино у Богочовеку Христу и Христом, тако и страдање људско. Иначе, ми не бисмо знали ни смисао ни вредност страдања људског уопште, и страдања свог личног.

Без Богочовека, ми бисмо, као Прометеј и сав антички свет, проклињали страдање људско као најкобнију бесмислицу и неиздржљиву муку. Јер се антички свет ломио и кидао у очајању од бесмислености страдања уопште, и расипао у проклетства нема и грлата. Само када је наше људско страдање постало Богочовеково, у Христу који је постао човек, онда је оно добило своје разумно олравдање, и смисао, и вредност. Да би то осетио и дознао ја, ти, он, сви ми људи уопште, морамо своје страдање пронети кроз Богочовека Христза: -морамо га осетити Њиме, осазнати Њиме, обогочовечити Њиме, ологосити Њиме, ологичити Њиме, осмислити Њиме. Што важи за страдање, у далеко већој мери важи за смрт. Јер је она проклетство над проклетствима за род људски, за биће људско, све док не постане Христова, док је Он не ологоси и осмисли.

Докле иду хришћанинова страдања? До тако огромних размера, да наше сазнање, и логика, и осећање говоре да је то крај, да се нема даље куд, да иза тога настаје једино - смрт, издисање, умирање. И баш тада: хришћани све уздање полаже не у себе, не ни у људе, „него у Бога који подиже мртве”. Толико сам страдао, да сам већ био зашао међу мртве, и сматрао себе за мртва: кроз страшна страдања моја издануле су све силе моје, све моћи моје; нема више људске силе која ме може држати у животу; све живо престаје - смрт настаје. И тада? Тада баш, када је све људско крахирало, сустало и престало, почиње делатност свемилостивог и свемоћног Бога и Господа, и Он је, једини Он „који нас је од толике смрти избавио, и избавља”, И не само, то, нето „у Њега се уздамо да ће нас и још избављати”. На основу чега се уздамо? На основу молитава ваших за нас: „помоћу и ваше молитве за нас”.

Гле, свемоћном чудотворцу и христоносцу, апостолу Павлу, потребне су молитве незнатних хришћана коринтских! Да, и потребне и неопходке. Јер у Цркви нико сам не стоји, нити се сам спасава, већ увек подржаван другима. То је закон живота у богочовечанском телу Цркве: сваки стоји и напредује помоћу свих осталих, као што сваки делић у телу живи помоћу целог тела. ? када је превеликом апостолу народа нужна молитва других, колико ли је тек нужна нама, свакоме од нас, и то увек нужна, непрекидно нужна!

Молитва је оно што је неотуђиво и неубивљиво у нама до последњег даха. Па и кроз последњи дах она изводи душу из тела и уводи је у онај свет. Сетите се светог Првомученика архиђакона Стефана. Кроз молитву је издахнуо, и молитвом узнео душу своју пред лице сладчајшег Господа.

Понедељак 21. по Духовдану

Флп. 248 (4:10-23)

10. А обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сјетисте да се старате за мене, као што се и старасте, али немадосте прилике.
11. Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам.
12. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати.
13. Све могу у Христу који ми даје моћ.
14. Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи.
15. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповиједања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини;
16. Јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу.
17. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу.
18. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафро дита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну. угодну Богу.
19. А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству својем у слави, у Христу Исусу.
20. А Богу и Оцу нашему слава у вијекове вијекова. Амин.
21. Поздравите свакога светога у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном.
22. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома.
23. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.

Лк. 33 (7:36-50)

36. Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу.
37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра.
38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом.
39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница.
40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи.
41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет.
42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити?
43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио.
44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса.
45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге.
46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге.
47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.
48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси.
49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта?
50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

Среда 21. по Духовдану

Кол. 251 (1:18-23)

18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у
свему Он буде први.
19. Јер (Отац) благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа.
20. И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на
крсту, (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на
небесима.
21. И вас који сте некада били отуђени и свјесно непријатељи у злим
дјелима,
22. Сада вас измири смрћу његовог људског тијела да вас изведе преда се
свете, непорочне и невине,
23. Ако само останете у вјери утемељени и постојани, и не одвајајући се од
наде Јеванђеља, које чусте, које је проповиједано свој твари под небом,
којему ја, Павле, постадох служитељ.

Лк. 37 (8:22-25)

22. И догоди се једнога дана и уђе он и ученици његови у лађу, и рече им:
Пређимо на ону страну језера. И пођоше.
23. И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше,
и бијаху у опасности.
24. И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А
он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста
тишина.
25. А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се
говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и
слушају га?

Петак 21. по Духовдану

Кол. 253 (2:1-7)

1. Хоћу, дакле, да знате колику борбу имам за вас и за оне у Лаодикији и у Јерапољу, и за све који не видјеше лица мојега у тијелу,
2. Да се утјеше срца њихова, да се сједине у љубави и у свакоме богатству пунога разумијевања за познање тајне Бога и Оца и Христа,
3. У коме су сакривена сва блага премудрости и знања.
4. А ово говорим, да вас неко не превари заводљивим ријечима.
5. Јер ако сам тијелом и одсутан, али сам духом са вама, радујући се и видећи ваш ред и чврстину ваше вјере у Христа.
6. Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа, тако у Њему и живите,
7. Укоријењени и назидани у Њему, и утврђени у вјери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу.

Лк. 42 (9:12-18)

12. А дан стаде нагињати. Тада приступише Дванаесторица и рекоше му: Отпусти народ, нека иду на конак у околна села и засеоке, и нек нађу хране, јер смо овдје у пустом мјесту.
13. А он им рече: Подајте им ви да једу. А они рекоше: У нас нема више од пет хљебова и двије рибе; сем да ми одемо и купимо хране за сав овај народ.
14. Јер бијаше људи, око пет хиљада. Али он рече ученицима својим: Посадите их на скупине по педесет.
15. И учинише тако, и посадише их све.
16. А он узе оних пет хљебова и обје рибе, и погледавши на небо благослови их и преломи, и даваше ученицима да поставе народу.
17. И једоше и наситише се сви, и накупише комада што им претече дванаест котарица.
18. И када се једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: Шта говори народ ко сам ја?

Недеља 21. по Духовдану

Гал. 203 (2:16-20)

16. Па знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса
Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом
а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати.
17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами
грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у
тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.

Лк. 35 (8:5-15)

5. Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и
погази се, и птице небеске позобаше га.
6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге.
7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га.
8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи
ово повика: Ко има уши да чује, нека чује!
9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича?
10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива
у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.
11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија.
12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима
ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и
ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења
отпадну.
14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и
сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода.
15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом
срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да
чује, нека чује!