Procitaj i ovo:

Manastir Ilinje

Reporteri Glasa u manastiru Ilinje kod Šapca, gde se svake druge subote održava jelej osvećenja, specifična molitva za isceljenje bolesnih
Sedam pomazanja protiv đavola
Služba počinje u 18 sati i traje dugo. Malo ko je ovde prvi put. LJudi se prepoznaju i pozdravljaju. Otac Gerasim kaže da mnogi nastave da dolaze i kada ozdrave. Sveti Duh priziva se na ulje kojim se pomazuje čelo vernika. Krajni cilj je ozdravljenje, spasenje bolesnih i oproštaj grehova

Ilinje je mlad manastir smešten na putu od Šapca prema Loznici u mačvanskom selu Odžage. Manastirska crkva posvećena svetom Iliji podignuta je zahvaljujući Staniji i Iliji Lacković 1983. godine. Oni su porodično imanje zaveštali Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pre dve godine na mesto igumana manastira Ilinje dolazi otac Isaija, monah sa Fruške gore, koji se svetovnog života odrekao pre dvadeset godina, kada je napustio rodno Skoplje. Od njegovog dolaska svake druge subote u Ilinju služi se jelej osvećenja, velika molitva za isceljenje, kada se ljudi sedam puta svetim uljem pomazuju protiv napada đavola. Istovremeno, ovaj manastir je postao i mesto gde se ljudi leče od bolesti zavisnosti.

Manastir je, govori otac Isaija, lečilište, a vernici iz svih krajeva Srbije dobro razumeju njegove reči. Na dan jeleja osvećenja, svake druge subote, dvorište manastira već od ranog jutra počinje da liči na veliki parking. Polako, nižu se registracije oznaka NS, RU, ŠA, KG...

- Došla sam sa tri prijateljice. Možemo li da spavamo u salonu? - gospođa iz Ugljevika obratila se ocu Gerasimu, jednom od trojice monaha koji služe u Ilinju.

Iako je bilo tek malo iza podneva, a sveta večernja služba počinje u 18 sati, mesta za spavanje niti u salonu, niti u sobama na spratu izgleda da više nije bilo. Sve već zauzeto, svuda stvari, a ljudi još pristižu. Malo ko je ovde prvi put. LJudi se prepoznaju i pozdravljaju. Otac Gerasim kaže da ljudi nastave da dolaze i kada ozdrave.
Jelej osvećenja počinje predveče, a završava se u kasnim večernjim časovima. Traje dugo, naporno je, iziskuje duboku koncentraciju, zbog toga se ne praktikuje često. Uprošćeno objašnjenje ove svete tajne je da se tada sveti Duh priziva na ulje kojim se pomazuje čelo vernika. Ima za krajnji cilj ozdravljenje, spasenje bolesnih i oproštaj grehova.

Pred početak velike molitve zatičemo monahe u svakodnevnim aktivnostima. Otac Serafim i otac Stefan po odelu ne razlikuju se tada od drugih vrednih mačvanskih seljaka. Rade na manastirskom dobru, koje se prostire na dvadeset hektara i gde se gaji oko šest hiljada pilića, nešto ovaca i koza. Ovde se proizvode i autentični manastirski liker od višanja, posni parizer i viršle od soje.

Otac Gerasim prima goste. Razgovaramo o blagoslovu, molitvi i postu. Iguman je pošao u nabavku. Radili su tako, kažu, nešto s manje naprezanja i prvih dana uskršnjeg posta, iako su tri dana živeli u molitvi bez hrane i vode. Nešto pre šest skidaju radna odela, preoblače se u mantije i jelej počinje. Otac Isaija čita jevanđelja, pomazuje vernike ucrtavajući im krst na čelo svetim uljem. Vernici zajedno, pevaju „Gospodi pomiluj”...

Jedan momak je, reklo bi se, duševno bolestan ili, kako kažu sveštenici - posednut. Došao je s porodicom. Sedi na stepenicama crkve, zavaljen kao da je na klupi u parku. Gleda sa strane, smeje se, nervozno vrti brojanicu koja mu je u rukama. Drugi se mole. Posle nekog vremena momak više nije na stepenicama. Ustao je i prišao pevnici. Uozbiljio se, izraz lica mu je drugačiji i njegov pogled je postao smireniji i topliji. Dve žene zapisuju imena ljudi u crkvi za koje se treba moliti. Jedan čovek nabraja čitavu familiju s kojom je došao na službu.

Gospođa iz Beograda, iako trenutno živi u inostranstvu, dolazi na jelej osvećenje kad god može. Ostaće da prenoći. Kaže da joj jako prija razgovor koji se ujutro vodi u trpezariji konaka kada svi zajedno doručkuju.

Nemanja je avgusta 2006. godine došao u Ilinje kako bi se skinuo sa heroina. Iz Vrbasa je i sedam godina je bio narkoman.
- Sedam godina, svakog dana na dva grama heroina. Možeš li to da zamisliš? A sada sam čist jedanaest i po meseci. Moji su me vodali po klinikama. Pet godina prolazili su sa mnom kroz sve i svašta. Namučili su se - govori dvadesetčetvorogodišnji Nemanja, koji se u manastiru Ilinje lečio od heroinske zavisnosti.

Kada su ga roditelji doveli, jer su čuli za program odvikavanja od narkomanije koji postoji u ovom mačvanskom manastiru, Nemanja se ponašao bezobrazno i nadao se da ga neće primiti. Ipak ostaje. Prvo menja svoje navike. Ustaje svakog jutra oko četiri, pet ili šest. Pridružuje se monasima u svakodnevnim aktivnostima. Hrani piliće, radi s njima na zemlji, odlazi u nabavku. Molio se sa monasima, a kada ga je nešto bolelo, govori, mazao je osveštano ulje, od koga bi mu bol prolazio istog časa.

- Nisam prvo verovao kada mi je otac Isaija dao sveto ulje i rekao da kada me nešto zaboli, samo namažem to mesto uljem. Međutim, posle manje od dva minuta bol bi iščezao. Ako bi se posle opet pojavio, ponovo bih ga namazao. Nije moglo da mi pomogne samo protiv nesanice, ali to je psiha, i nesanica je prošla kad sam se umirio.
- Danas mogu da kažem da mi je godina dana koju sam proveo ovde najlepše iskustvo koje imam. Živim sa roditeljima, vratio sam se kući i radim kod oca. Staro društvo ne viđam. Jedan bivši drug me zvao i ja sam mu rekao: „Molim te, nemoj više da me zoveš, više se ne drogiram” i stvarno, iako nisam promenio telefonski broj, što mnogi urade, on me nije zvao.

Otac Isaija kaže da je ovaj program pokrenut jer žele da se bore sa zlom i da pomognu ljudima da žive lepše, zdravije, da formiraju nov način mišljenja i života uz koje će im period zavisnosti izgledati kao ružan san. Trenutno su u programu tri mladića, pošto manastir i nema mogućnosti da primi mnogo više. Nemanjina priča svakako je podstrek onima koji žele da se izleče, međutim, nema svaka priča srećan kraj, jer, kako govore monasi, volja zavisnika ipak je presudna.

Treba da razumis da uninije nije nešto što se zacjeljuje onako nekom instant formulom. Kroz tvoje svjedocanstvo, ti si izgleda uvijek to tražila.

Uninije ti je, možda, kao kad se s jugicem zakucas u sleper. Zamisli kakve povrede tijelo dozivi u takvoj nesreci. Tako, ako ne i gore, je i dusi koja je pala u uninije.

Kao sto Galiot rece, potreban je dugo vremena za rehabilitaciju duse. Ali uvijek da imaš na umu da je to stanje duse moguće promjeniti (tj. ozdravljenje je garantovano).

Pomaze Bog,
to za menstruacjiu nije tačno, tako je bilo nekad kad nisu postojali uslovi za ličnu higjenu, kao danas kad imaš sve po tom pitanju sad se promenilo slobodno možeš ići u Crkvu kad imaš menstruacjiu pa i pricest možeš uzimati,a što se tiče tvoje bolesti tebi treba prvo dobar psiholog
koj neće samo lekovima da te leci nego moras ići na terapiju pored uzimanja lekova najmanje 2 godine da naucis kako uopste funkcionise covecji mozak,šta znaci svest a šta je podsvest,kakav uticaj su imali roditelji,prijatelji,familija na tebe da si stigla u ovakvo stanje.
Imam ih nekoliko u porodici i među prijateljim ko ju prošli kroz sve to što ti prolazis uglavnom je okolina,familija a posebo roditelji kroz pogresno vaspitanje ponasanje prema detetu,ne pruzanje roditeljske ljubavi itd.. krivi za to što kasnije nastaju depresije,naravno ima i drugih razloga ali u tvom slučaju su oni nevazni.ako odes kod nekog monaha ne će on tebe razumeti jer ne zna kroz šta si sve prošla od detinjstva odmah ćeš naravno dobiti iste savete kao iznad ali ti oni neće pomoći ako imaš slabu veru pa ćeš još vise pasti u depresiju i pomsljati čak i na samoubistvo jer te navodno bog ostavio i okrenu ledja pa nema vise smisla za zivot itd,stanje depresije kod ljudi koristi i djavo pa ti ubacuje razne pomisli
da bi te odveo na pogresan put vise o tome u jednoj knizi od poznatog ruskog psihijatra koj se zamonasio i napisao knjigu o bas o tome
kako nastaju depresije,kako na to utice vasptanje,familija itd..
ali sam joj zaboravio naziv a i davno sam to citao pa se ne secam bas svega sto je tamo pisalo inače je bio isecak iz te knjige na Svetosavlju pa se možda neko odavde seti naziva te knjige u njoj ćeš naći odgovore na mnoga tvoja pitanja

„Отац Јефрем, Из Катунакија:”
„Мила и благословена малена
и мудра учитељичице
Молим се да те Богородица увек покрива и да те просветљава.
Захваљујем ти, и то много, што ми мало–мало, па прекинеш мир, шаљући овде своје штићенике, своје ученике. Јуче су се запутили за Лавру отац Ј, отац Н. и твој штићеник.
Но циљ овога писма није ово што ти написах, него писмо које си ми послала по г. професору.
У писму ми пишеш како се ”молиш Господу да ме одмори од болова„. Желим да те замолим да се, барем за мене, не молиш тако. Него ти да молиш Господа да ми дарује трпљење, а не избављење. Свети оци уче нас много чему, но више и динамичније учимо из свог сиромашног искуства.
И ово ти исповедам:
Пре шест година отприлике, био сам у једној атинској болници, због већ познате моје болести, екцема. Када сам изашао, отишли смо да се поклонимо светом Нектарију на Егину. Клањајући се његовој светој лобањи, на тренутак она замириса, и то сам себи објаснио тиме да ме ”чекају многе тескобе„, како је и било.
Када смо се вратили у Атину, у Калитеју, легох на кревет и рекох оцу Ј.: ”Толико сам сморен да ми се чини како ме стотину људи премлатило„.
Од тада па до данас, знаш и сама, да сам годинама у кревету.
Пре много година снашла ме циста при самом дну кичменог стуба и имао сам страховите болове. Бедра и мишићи од многог лежања почели су страшно да боле, да ме сврбе, то јест најављивали су да ће ми се ту отворити ране.
И ето ти муке изнова, и нове ране – страшније од првих.
Да легнем на десни бок не могу – болови су били неиздрживи.
Да легнем на леви бок не могу – опет боли.
Шта ћу? И како ћу? Шта ће са мном бити?
Опхрвавају ме, притискају одвратне мисли, језиве.
Бог ме потпуно напустио.
Рана на нози, екцем, само ли се развија и достиже врхунац.
И у том мору тескобе, у безизлазу, видим себе како сам сам и како се очајнички рвем са горким и несносним таласима, и видим, кажем, како ми се сасвим примиче очај и како ме дави. И сада, само што се сећам тога, сав задрхтим и стресем се од језе.
Својој братији не говорим ништа. На очиглед сам миран – питом, а изнутра ме разара пакао. Томе ме је научио наш свети старац. Налазио се у рају или у паклу, нема ништа да испољаваш, него да изгледаш бестрасан.
Ово стање држало ме шест–седам минута, и тад, као да чух неки танани глас који, чим га разабрах, поче ми говорити: ”Таквим те хоће Бог„. Ја се одмах дозвах к себи.
Тада и ја одговорих овом гласу: Када ме Бог жели оваквог, нека је благословено. Само ми дај и одговарајуће трпљење.
Потом сам отишао до Богородичиног кандила, више мртав него жив, узео сам нешто уља и њиме намазао болне делове на телу два–три пута и тако се излечих.
Но, године пролазе а ја сам стално у боловима. Много пута стишћем зубе, мрмљам, не бих ли одолио боловима, проводећи бесане ноћи. Чини ми се да ме сам Бог води кроз искушење.
А сада стижем до главне теме. Чуј ме, мала моја учитељице.
Ево има већ седам–осам месеци како ми се Бог приближио, овога пута са десне стране. Отворио ми је духовне очи и увидех колику корист имам од ове ране, и каква ме награда очекује, и шта добијам.
”Хвала ти Боже, по десет хиљада пута.
Нећу престати да Те славим колико је живота у мени; нећу утихнути да Те хвалим, да Ти се клањам, за ову рану што ми даде.
Немерљива је, и несхватљива по дубини и по висини љубав Твоја, коју ми раном објави, коју ми у болу показа.
Слава слави Твојој – Слава љубави Твојој – Слава благоутробију Твоме. Слава Твојој бескрајној милости.
Слава Теби – Слава Теби – Слава Теби.
Тамо, у тој рани Ти се сакри.
Ма, толико ли си ме заволео? Мене, смраднога и смрдљивога.
Ма шта сам ја то добро учинио па ме Ти толико заволе, дајући ми ову рану? Није ли то пример велике Твоје љубави?„
Овај талас умилења држао ме три дана и три ноћи, а потом се повуче. Летео сам од неизрециве радости, пливао по мору духовног благостања и свега сличног.
И то држим за основу, за темељ у различитим тескобама, у разним мукама овог претворног живота, овоземаљског.
И у наставку ти кажем да када имам бол, у себи се више радујем. А када ми болови сплашњавају тужнији сам, но нисам равнодушан ни према исцелењу.
И тако, сада схватам из личнога искуства зашто су се светитељи радовали у својим мукама. И зашто је врхунски над свим апостолима ликовао у својим тескобама, у својим болестима, на крсту.
И зашто свети Јован Златоусти више хвали вишебојца Јова у његовом трпљењу које показа у ранама својим, него у његовом претходном животу, који живљаше по Богу, праведно, милостиво и гостољубиво.
Према томе, сада из свог искуства разумем зашто су светитељи били кушани у мукама, опробавајући се у својој љубави према Богу, и зашто сам Бог каже: ”Тесан је и пун тескобе пут који води у Царство Небеско„ (Мат. 7, 14).
Говорио нам је наш блаженопочивши старац да је читав његов живот био свакодневно мучеништво. Ретко се радовао а даноноћно је туговао, жалио и плакао.
Рећи ћу ти и ово. Мислим да ми је Бог, тако чујем, подарио велики дар, дајући ми ову рану и ове болове. Наиме радост плату нема, док туга да. ”Примио си добра своја за живота„ (Лука 16, 25).
Према томе, управљајући свој поглед ка овој плати, уз помоћ Божију трпим. Истина је да споља, мислим телесно, патим, да болујем и да трпим, али, у души се радујем.
Но, наравно да не занемарујем бригу око исцелења, уз помоћ различитих лекова, лекара, одговарајућом исхраном, и на било који други начин на који ме упути мисао, не бих ли био добро.
Јуче нам је у колибу, у време Литургије, дошао један одличан појац који нам је појао. И, како је он појао, ја рекох у себи: ”Ти, оче мој, појеш, радујеш се и то приносиш Богу; ја пак трпим, болујем, и ја Богу приносим овај свој бол, не би ли ме помиловао„.
Свако од нас, оно што има, то приноси Богу, но у многоме се радост од туге разликује, здравље од болести, и дан од ноћи.
Обзиром да кажеш како волиш Бога, сачекај пример Његове љубави, то јест Крст Његов. И ово ће ти дати у овом животу, овај поклон, који је љубав Његова.
По томе схваташ да те Бог воли – по мукама које ти даје.
Ако заиста желимо да будемо Његови ученици, не само на речима него и на делима, онда треба и ми, као што се Он, наш Вођа, попео на Крст, исто то да учинимо.
”Ко жели за мном да иде, нека се одрекне себе и нека узме крст свој и нека ме прати„ (Мат. 16, 2).
Крст подразумева муке, невоље и сузе.
У дан Суда, свако од нас ће оно што има, то јест оно што је претрпео у овом животу, показати.
И блажен ће бити онај који ће имати да покаже многа страдања – велики крст.
Нека ми Бог опрости на великој причљивости у овом писму теби.
Нека је благословено име Његово у векове. ”

„redrose29”

[email protected]

Draga Ružo !

Ti sama znaš zašto te tako zovem.
Put kojim si krenula je put spasenja, ali pun prepreka.
Kada ideš na sveto mesto ne pričaj nikome.
Nije za svakoga pa nebi da objašnjavam.
Kada se osećaš bolje i imaš manje problema tu si gde treba da budeš,
a kada je suprotno menjaj odredište.
blagopočivši Patrijarh Pavle :
„Uvek gledaj da se sebi vratiš.
Đavolu je cilj da nam kao konju stavi amove da nevidimo sa strane,
cilj hrišćanstva je da sagledamo svet široko posmatrajući vaseljenu.”

Ne zamerite ako citat nije 100% isti, čuo sam ga lično od patrijarha u manastiru Blagoveštenje Ovčar Banja u prisustvu Igumana Georgija, pre dosta vremena dok je bio na odmoru.
Imam mnogo poznanika monaha i sveštenoslužitelja koji ne misle ni blizu ove teze.
Dogmatizam je savršen alat za stavljanje amova, pa se zapitajte da li verujete kako treba ili ne.

Još nešto, kada ti je teško ne dozvoli neprijatelju da vidi.

Pokazaće ti se svetlost spasenja ako ideš pravim putem.