RIBARI

Tu dvojicu ljudi niko u selu nije voleo, a niti su njih dvojica starih usamljenika druženje sa bilo kim. Već su seljani i zaboravili kada su se doselili, čak nisu se mogli setiti jesu li došli zajedno, ili ne. Tek vremenom na kamenjaru pokraj ribarskog naselja su sazidane dve kuće. Ni veće, ni manje od ostalih, ali razlog zavisti drugih ribara je bio u onom glavnom.
Njih dvojica se nikada nisu vraćali bez ulova. Bez obzira na godišnje doba, na buru, talase i morske struje, njihove mreže su uvek bile pune. Može li ste šta drugo pomisliti kod onih čija se njiva se ne seje, ali koja uzima život svakom ko napravi grešku, nego da tu nisu čista posla, a to u prevodu znači samo jedno, nešto đavolsko pomaže toj dvojici usamljenika koji često ribu i ne prodaju već poklanjaju, a novac poput drugih ribara ne troše u seoskoj krčmi.
Počelo je tako što su im noću sekli mreže, ali bi njih dvojica bez ikakvog žaljenja preko dana okrpili i već bi se sledeće jutro vratili sa velikim ulovom. Potom su im bušili čamce, ali bi oni okrpivši daskama, zalivši katranom, već narednog dana bili na moru odakle su se vraćali sa čamcima prepunim ribe.
Sve je to uticalo da priče postanu čudnovatije, a zavist i srdžba sve veća i jedno veče grupa pijanih ribara dodje na obali, iseče sekirama čamce i mreže onih na koje su bili ljuti, pobacavši ostatke u more i kretoše prema njihovim kućama koja zatekoše takoreći prazne. Samo po krevet, tanjir i čaša. Stanovnici te dve kuće su otišli i nikada se nisu vratili.
More je strujama i dubinom odvuklo ostatke čamaca i mreža, samo su deca na obali našla dva parčeta dasaka. Na jednoj je pisalo Uzvišeno, a na drugoj Smešno. Bili su to naziivi ribarskih barki dvojice ljudi koje više niko nikada nije video u tom selu.