1. U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.
2. Ona beše u početku u Boga.
3. Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.
4. U Njoj beše život, i život beše videlo ljudima.
5. I Videlo se svetli u tami, i tama Ga ne obuze.

Početak Jovanovog jevanđelja je meni lično najbliže mom shvatanju o postanku sveta, a u produžetku ću što može kraće objasniti zašto.

Prvo iz naučnog ugla posmatranja postanka da odma kažem da nisam pobornik teorije o velikom prasku. Ovde bih istakao da je teorija o velikom prasku nastala iz posmatranja da se univerzum širi. Međutim zbog neznanja zašto se univerzum ubrzano širi a nemože se pripisati inerciji usled velikog praska počeo sam da sumnjam u ovu teoriju. Da bi dalje podržali teoriju I bliše objasnili realonost glavni naučni krugovi su izmislili pojamove o crnoj masi koja objašnjava crne rupe skuplja svemir I crnoj energiji koja širi univerzum. Više o ovome i po mom mišljenju I najbliže istini o postanku univerzuma je izlaganje našeg sunarodnika, naučnika i profesora fizike Gorana Mitića gde u svojoj knjizi „nova fizika” objašnjava podrobno o tome. Neću se u ovom momentu zadržavati na detalje ali bi napomenuo da po njemu jedna od glavnih sila pokretača koju glavni naučni krugovi još uvek ne poznaju i priznaju a koju on jednim postepenim i stručnim izlaganjem dokazuje je antigravitacija, koja sa gravitacijom i ostalim poznatim silama objašnjava postanak univerzuma. Ovde bih istakao da se to po mom mišljenju ne kosi sa religiskum t.j. kreacionističkim viđenjem postanka a najbliže je Jovanovo Jevanđelje.

Pokušaću da navedem korelaciju:

U početku beše reč.

Šta ovo znači?

Da bi mogli shvatiti svet I objasniti svet kroz reč morali bi ustanoviti dva pojma a to su početak I kraj. Mada kad pričamo o bogu ne bi mogli reći da on ima početak i kraj pošto je i sam tok vremena nastao iz njega t.j nekog početka. U tom smislu bi rekao da je prvo bog postao samosvestan sebe. U kom smislu?
U smislu reči „ja sam”
U Jovanovom Jevađelju to je objašnjeno kao:

1. U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.
2. Ona beše u početku u Boga.

Da bi sebe potvrdio u svom postojanju bog je počeo da stvara kroz reč.
Ovo možda zvuči apstraktno ali da malo do-objsnim.
Svesnost i misao o postojanju same po sebi ne znače ništa ako se ne potvrde, a potvrđujui se I odvajaju od praznine i ništavila kroz reč. U tom smislu potvrđivanje i misao o sebi se produžuje kroz pojam reč i koja u suštini znači kreacija t.j stvaranje sveta.

3 Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.
4 U Njoj beše život, i život beše videlo ljudima.
5 I Videlo se svetli u tami, i tama Ga ne obuze.

Možda bi ovo sad zvučalo suvoparno ali bih ovde iskoristio ovaj moment i bliže objasnio gornji pasus sa analizom sa naučne strane gledišta:

Proces stvaranja je produžen kroz stvaranje materije.
Šta je u suštini materija?
Ništa drugo do enrgetsko stanje t.j posebna vibracija energije. Ako počnemo da delimo materiju na sve manje I manje delove dolazimo do atoma pa do subatomskih čestica koji nisu ništa drugo do stanja vibracija energije. Kombinovanjem ovih enrgetskih stanja u skladu sa zakonima nukleranih I jonskih sila i reakcija dolazimo do kreiranja atoma. Najprostiji atom je proton i neutron u jezgru i elektron u omotaču. Jonska stabilna veza nastaje kombinacijom dva atoma iz čega nastaje molekul H2. Molekul vodonika je prva božja materijalna kreacija. Sada na scenu stupa sila gravitacije i prvi molekuli pocinju da se privlače gravitaciono. Iako veoma slaba na mikro nivou ova sila postoji. Molekuli vodonika se grupiraju i nastaju prvi kristali vodonika. Usled sile gravitacije kristali se skupljaju u sve veću masu. Usled pritiska ta se masa u svom centru nabija do granca pritiska materija nakon čega nastaju nuklerni fuzioni procesi. Vodonik u centru mase kako se masa I pritisak sve više I više uvećavaju prelazi u sve teže I teže elemente. Istovremeno se ta masa sve više zagreva usled sve većeg nabijanja I pritiska. Usled povećanja pritiska u centru i fuzionih procesa raste temperatura koja polako menja strukturu mase iz kristalne u tečnu sve dok se ne otopi sva masa. Zbog daljeg zagrevanja masa počinje da se širi usled odbojne komponente zavisne od temperature mase t.j antigravitacije. Usled povećanja temperature menja se agregatno stanje I materija prelazi u tečno pa onda ključanjem u gasno agregatno stanje . Zbog sile antigravitacije gasovi se sve vise udaljavaju od tečne mase i usled inercije t.j trenja materijalnih čestica o okolnom prostoru t.j eteru dolazi do daljnjeg zagrevanja. Zagrevanje povećava odbojnost materija t.j antigravitaciju koju naučni krugovi danas nazivaju crna energija (dark matter). Dolazi do sve većeg odbijanja , ubrzanja I zagrevanja gasova t.j molekula materije. Pri temperaturi od nekoliko hiljada t.j miliona celzijusa dolazu do nuklearnih fisionih procesa I ponovni raspad materije na subatomske čestice I prve fotone koje se raspršuju kroz svemir. Ovo su procesi koji se dešsavaju u koroni sunca odakle dolazi svetlost t.j. kosmički vetar i grejanje okolnog prostora.

„I tako nasta svetlost”.

Ovde bih sad stao I ostavio prostora za razmišljanje I komentare zato što se do ovog momenta nauka I religija potuno slažu pošto se radi o kreacionističkom delu viđenja sveta. Mislim da I na dalje ima dosta prekplapanja ali bih to ostavio kao nastavak teme.