Пс.102,15-16. Човjек је као трава, дани његови,
као цвијет пољски, тако процвјета.
Јер изиђе дух из њега, и нема га,
и не познаје више мјесто своје.

Свједоци смо пролазности живота,онаквог какав нам је познат. Човјек се роди, живи , суши се као лист, тј стари и умире. Имамо у себи искру живота, и неугасиву жеђ за вјечним животом. Пар деценија нам није доста. То је све! Немогуће! Не желим!

Небитно од коначне истине, коначног исхода, тајанствености живота и смрти, на земљи шрекратско живимо да би имали мржњу, стрес, лаж... Ко живи у љубави и за љубав, смрт не постоји. Нужност умирања је једнака нужности постојања, доласка на свијет у неко вријеме, на неком мјесту од неких родитеља и у датим осталим околностима.

Размишљаму уско, у категоријама које нас окружују, тј као да нисмо пролазни и да ћемо вјечно живјети. Сви око нас умиру, жалимо их,најмаењ као да смо сами вјечни а они да су доживели велики губитак, а у истом смо сосу,само нећемо да видимо. А баш треба релано гледати пролазност и тиме више цијенити вријеме и живот. Ако нам је овај живот све, одлично је што нема нити може да се докаже да је овај живот све. Дакле у овом животу,макар да то није тако, вјерујемо у вјечни живот,и ту вјеру нам нико не може одузети. Ако нема ништа то нећемо ни сазнати нити ће се то доказати. Остеје намс амо да вјерујемо да је тако, јер такав исход желимо.

А и ако је коначан исход апсолутни крај, тим више наш кратки живот добија на вриједности, и вријеме које неумитно пролази и неповратно је нас присиљава да га проводимо најбоље што знамо. Рад на путу истине, хуманизам, свако добро...нас надахњује. То даје смисао животу. Неспорно је постојање језгра смисла, моралног закона, то људи зову Богом. Смрт, пролазност и сл.су измишљене категорије које су нам одскочна даска у вјечно постојање по принципима наше слободе. Створени смо прво не својом вољом али остатак себе стварамо својом слободом у правцу који изабирамо. То је слобода, то је живот, то је пут ка незалазној свјетлости.

Ко је то осјетио, није уплетен у мреже смрти и пролазности, јер све то постоји или не постоји у зависности од нашег избора. Ко је изабрао вјеру да је смрт крај, да нема ништа у том мраку животари, чекајући да оде под земљу. Ко је у свјетлости, измешу редова прочитао и осјетио и нешто више, одскочио је у вјечност и нужности је правазишао. Нужно је превазићи све нужности да би се било у језгру Смисла.