DA LI JE ISUSOVO TELO ZAISTA NESTALO IZ GROBA?

Vilijem Lejn Kreg je izneo upečatljive dokaze da je istrajni simbol uskrsa prazan Isusov grob bio istorijska realnost. O praznom grobu se izveštava ili se na njega ukazuje u veoma ranim izvorima Jevanđelju po Marku i verovanju navedenom u 1. Poslanici Korinćanima, 15. poglavlju koji datiraju toliko blizu događaja da nisu mogli da budu proizvod legende. Činjenica da Jevanđelja izveštavaju da su žene otkrile prazan grob pojačava autentičnost priče. Mesto Isusovog groba je bilo poznato i hrišćanima i Jevrejima, tako da su skeptici mogli da provere grob. U stvari, niko, čak ni rimske vlasti ili jevrejski sveštenici, nikada nisu tvrdili da se u grobu i dalje nalazilo Isusovo telo. Umesto toga, bili su primorani da izmisle apsurdnu priču da su učenici, uprkos tome što nisu imali motiva niti mogućnosti, ukrali telo teorija u koju čak ni najskepitičniji kritičari danas ne veruju.

DA LI JE ISUS VIđEN ŽIV POSLE SMRTI NA KRSTU?

Dokazi za Isusovo pojavljivanje posle vaskrsenja se nisu postepeno razvijali tokom godina kako je mitologija izvrtala sećanja na njegov život. Umesto toga, rekao je Geri Habermas, stručnjak po pitanju Vaskrsenja, vaskrsenje je bilo „centralna objava rane crkve od samog početka”. Drevno verovanje navedeno u 1. Poslanici Korinćanima, 15. poglavlje, spominje specifične osobe koje su srele vaskrslog Hrista, a Pavle je čak izazvao skeptike iz prvog veka da lično razgovaraju sa tim osobama kako bi sami utvrdili istinu. Dela apostolska su puna veoma ranih potvrda Isusovog vaskrsenja, dok Jevanđelja detaljno opisuju brojne susrete. Britanski teolog Majkl Grin je zaključio: „Isusova pojavljivanja su potvrđena kao i bilo šta iz drevnih vremena... Ne može postojati racionalna sumnja da su se odigrale.”

DA LI POSTOJE NEKE DODATNE ČINJENICE KOJE UKAZUJU NA VASKRSENJE?

Posredni dokazi Dž. P. Morlenda su dodali konačnu dokumentaciju za vaskrsenje. Prvo, učenici su bili u jedinstvenom položaju da znaju da li se vaskrsenje odigralo i oni su išli u smrt objavljujući da je ono istinito. Niko svesno i svojevoljno ne umire za neku laž. Drugo, osim vaskrsenja, ne postoji dobar razlog zašto bi se skeptici kao što su Pavle i Jakov preobratili i umrli za svoju veru. Treće, u toku nekoliko nedelja od raspeća, hiljade Jevreja je počelo da napušta ključne društvene prakse koje su vekovima imale kritičan sociološki i religiozni značaj. Verovali su da rizikuju da budu prokleti ako nisu u pravu. Četvrto, rani obredi pričešća i krštenja su potvrdili Isusovo vaskrsenje i božansku prirodu. I peto, čudesna pojava crkve, uprkos surovim rimskim progonima „pravi veliku rupu u istoriji, rupu veličine i oblika vaskrsenja”, kako je to Mul rekao.

NEUSPEH MILEROVOG IZAZOVA

Priznaću: bio sam iznenađen količinom i kvalitetom dokaza da je Isus jedinorodni Božji Sin. Dok sam sedeo za stolom tog nedeljnog popodneva, odmahivao sam glavom zapanjeno. Video sam optužene osuđene na smrt na osnovu daleko manje ubedljivog dokaza! Kumulativne činjenice i podaci su nepogrešivo usmeravali na zaključak do koga nisam u potpunosti želeo da stignem.
Iskreno, želeo sam da verujem da je obožavanje Isusa bilo rezultat razvoja legendi prilikom koga su dobronamerni, ali pogrešno vođeni ljudi polako pretvorili mudraca u mitološkog Božjeg Sina. To je izgledalo bezbedno; na kraju, lutajući apokaliptički propovednik iz prvog veka ne bi mogao da polaže nikakva prava na mene. Ali, iako sam krenuo u istraživanje misleći da je ta pretpostavka o legendi inituitivno očigledna, izašao sam ubeđen da je u potpunosti bila bez osnove.

Ono što je imalo presudan uticaj na mene je bilo čuveno istraživanje A. N. Šerfvin Vajta, velikog klasičnog istoričara sa Oskforda, na koga se Vilijem Lejn Kreg pozvao u našem intervjuu. Šervin Vajt je pažljivo ispitao stopu kojom su se legende razvijale u drevnom svetu. Njegov zaključak je bio: Čak ni dve cele generacije nisu bile dovoljne da bi se razvila legenda i uklonila čvrsto jezgro istorijske istine.

Razmotrimo sada Isusov slučaj. Istorijski govoreći, novosti o njegovom praznom grobu, opisi očevidaca njegovog pojavljivanja posle vaskrsenja i ubeđenje da je on zaista Božji Sin, pojavili su se praktično trenutno.

Verovanje navedeno u 1. Poslanici Korinćanima, 15. poglavlju, koje potvrđuje Isusovu smrt za naše greše i navodi njegovo pojavljivanje posle vaskrsenja imenujući očevice, izgovorili su hrišćani već 24 meseca posle raspeća. Markov opis praznog groba je uzet iz materijala koji potiče nekoliko godina od samog događaja.

Jevanđelja, potvrđujući Isusova učenja, čuda i vaskrsenje, su kružila još za života Isusovih savremenika, koji bi rado ispravili zapis da je bilo nekih ulepšavanja ili laži. Najranije hrišćanske himne potvrđuju Isusovu božansku prirodu.

Blumberg je to sabrao na sledeći način: „U roku od prve dve godine posle njegove smrti, značajan broj Isusovih sledbenika je izgleda već formulisao učenje o pomazanju, bio ubeđen da je vaskrsao iz mrtvih u telesnom obliku, povezivao Isusa sa Bogom i verovali su da su našli potporu za sva ta uverenja u Starom zavetu.”

Vilijem Lejn Kreg je zaključio: „Vremenski raspon neophodan za značajan nastanak legendi u vezi događaja iz Jevanđelja bi nas postavio u drugi vek, upravo u vreme kada su nastala apokrifna (lažna) Jevanđelja zasnovana na legendama. To su legendarni opisi koje su razmatrali kritičari.”

Jednostavno nije bilo dovoljno vremena da mitologija iskvari istorijski zapis o Isusu, naročito zbog prisustva očevidaca koji su još uvek imali lična znanja o njemu. Kada je nemački teolog Julijus Miler 1844. godine uputio izazov svima da pronađu negde samo jedan primer tolikog brzog razvoja legende bilo gde u istoriji, odgovor naučnika iz njegovog vremena i do današnjeg dana je bila tišina.

Godine 1981, 8. novembra, shvatio sam da je moja najveća zamerka Isusu takođe bila utišana dokazima iz istorije. Smešio sam se videći kako su se stvari preokrenule.

U svetlu ubedljivih činjenica koje sam utvrdio tokom svog istraživanja, suočen sa velikom lavinom dokaza u slučaju za Hrista, velika ironija je bila da bi mi bilo potrebno daleko više vere da održim svoj ateizam nego da verujem u Isusa iz Nazareta!

FORMULA ZA VERU

Posle lične istrage koja je trajala više od šest stotina dana i bezbroj sati, moja sopstvena presuda u Hristovom slučaju je bila jasna. Međutim, dok sam sedeo za stolom, shvatio sam da mi je bilo potrebno više od intelektualne odluke. Odlučio sam da preuzmem iskustveni korak koji je Dž. P. Morlend opisao u poslednjem intervjuu.

Tražeći način kako da to ostvarim, uzeo sam Bibliju i otvorio Jevanđelje po Jovanu 1,12, stih na koji sam naišao tokom svoje istrage: „A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji.”

Ključni glagoli u ovom stihu izražavaju matematičkom preciznošću šta je potrebno da bi se išlo dalje od čisto mentalnog prihvatanja Isusove božanske prirode i ulaska u trajan odnos sa njim priključujući se Božijoj porodici: verovati + primiti = postati.

1. VEROVATI

Kao neko ko je obrazovan kao novinar i pravnik, bio sam naučen da reagujem na činjenice, gde god da one vode. Za mene, podaci su ubedljivo pokazivali da je Isus Božji Sin koji je umro kao moja zamena da bi platio kaznu koju sam ja zaslužio za loša dela koja sam učinio.

A bilo je puno loših dela. Poštedeću sebe neprijatnosti da govorim o pojedinostima, ali je istina da sam živeo svetovnim, nemoralnim načinom života u pijanstvu i egocentričnosti. U svoj karijeri, zabijao sam nož u leđa svojim kolegama kako bih dobio ličnu prednost i rutinski sam kršio pravne i etičke standarde u potrazi za pričama. U ličnom životu žrtvovao sam svoju ženu i decu na oltaru uspeha. Bio sam lažov, varalica i obmanjivač.

Moje srce je otvrdnulo do te mere da je postalo kao kamen prema bilo kom drugom. Moj glavni pokretač je bilo lično zadovoljstvo a ironično je da što sam ga žudnije tražio, to je ono postajalo nedostižnije i samorazornije.

Kada čitam u Bibliji da me ti gresi odvajaju od Boga, koji je svet i moralno čist, to je odjekivalo kao tačno. Svakako je Bog, čije sam postojanje negirao godinama, izgledao veoma dalek, i postalo je očigledno da mi je bio potreban Isusov krst da premostim tu provaliju. Apostol Petar je rekao: „Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu” (1. Petrova 3,18).

U sve ovo sam sada verovao. Istorijski dokazi i moje lično iskustvo su bili previše jaki da bih ih ignorisao.

2. PRIMITI

Svaki drugi religijski sistem koji sam proučavao tokom svog istraživanja je bio zasnovan na planu „uradi”. Drugim rečima, bilo je neophodno da ljudi nešto urade na primer, da koriste tibetanski točak za molitve, daju milostinje, idu na hodočašća, prolaze kroz reinkarnacije, odrađuju karmu prošlih greha, izmene svoj karakter da
pokušaju nekako da zasluže svoj put koji će ih vratiti Bogu. Uprkos najvećim naporima, većina iskrenih ljudi jednostavno ne uspeva u tome.

Hrišćanstvo je jedinstveno. Ono je zasnovano na planu „izvršeno je” Isus je na krstu izvršio za nas ono što mi ne možemo da uradimo sami: platio je smrtnu kaznu koju zaslužujemo zbog naše pobune i greha, tako da se možemo pomiriti sa Bogom.

Nisam morao da se borim i trudim da pokušavam da učinim nemoguće, da učinim sebe dostojnim. Biblija iznova govori da Isus pruža oproštenje i večni život kao besplatan dar koji ne može da se zaradi (videti Poslanicu Rimljanima 6,23; Efescima 2,89; Titu 3,5). To se naziva milost zapanjujuća milost, nezaslužena milost. Dostupna je svakome ko je prima iskrenom molitvom pokajanja. Čak i nekome kao što sam ja.

Da, morao sam da načinim korak vere, kao što to činimo u svakoj odluci koju donosimo u životu. Ali tu je suštinska razlika: više nisam pokušavao da plivam uzvodno protiv jake struje dokaza; umesto toga, odabrao sam da idem u istom smeru u kome je tekla bujica činjenica. To je bilo razumno, racionalno, logično. Štaviše, na neki unutrašnji i neobjašnjiv način, to je takođe bilo ono za šta sam osetio da me je Božji duh usmeravao da činim.

Tako sam 8. novembra 1981. godine razgovarao sa Bogom u iskrenoj i nepripremljenoj molitvi, priznajući i okrećući se od svojih greha, i primajući dar oproštenja i večni život kroz Isusa. Rekao sam mu da sam nadalje uz njegovu pomoć želeo da sledim Njega i Njegove puteve.

Nije bilo munja, zvučnih odgovora, nikakvih osećaja treperenja. Znam da neki ljudi osećaju navalu osećanja u takvom trenutku; međutim, za mene je postojalo nešto drugo što je bilo podjednako zadivljujuće: bila je to navala razuma.

3. POSTATI

Posle preuzimanja tog koraka, znao sam iz Jevanđelja po Jovanu 1,12 da sam prešao prag i ušao u novo iskustvo. Postao sam drugačiji: Božje dete, zauvek usvojen u njegovu porodicu preko istorijskog, vaksrslog Isusa. Apostol Pavle je rekao: „Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade” (2. Korinćenima 5,17).

Svakako, vremenom dok sam se trudio da sledim Isusova učenja i da se otvorim njegovoj preobražavajućoj sili, moji proriteti, vrednosti i moj karakter su se (i nastavljaju) postepeno menjali. Da parafraziram Martina Lutera Kinga Mlađeg, možda još uvek nisam čovek kakav bih trebao da budem ili čovek kakav ću, uz Hristovu pomoć, jednoga dana biti ali hvala Bogu, nisam čovek koji sam bio!

Možda vam to zvuči mistično; ne znam. Ne tako davno, tako bi zvučalo meni. Međutim, sada je to veoma stvarno za mene i one oko mene. U stvari, razlika u mom životu je bila toliko radikalna da nekoliko meseci pošto sam postao Isusov sledbenik, naša petogodišnja ćerka Alison je prišla mojoj ženi i rekla: „Želim da Bog učini za mene ono što je učinio za tatu.”

Tu je bila mala devojčica koja je znala samo oca koji je bio svetovan, besan, grub na rečima, i prečesto odsutan. I iako nikada nije intervjuisala naučnika, nikada analizirala podatke, nikada istraživala istorijske dokaze, izbliza je videla uticaj koji može da ima Isus na nečiji život. U stvari je govorila: „Ako je to ono što Bog čini sa čovekom, to je ono što želim za sebe.”

Gledajući unazad skoro dve decenije, mogu jasno da vidim da dan kada sam lično doneo odluku u slučaju za Hrista nije bio ništa manje od glavnog događaja mog celokupnog života.

crni,
cenim tvoj savet i, čitajući šta ko piše, slažem se sa tobom.

Seti se samo faraona kome je srce bilo okamenjeno. Onaj čije je srce kameno, sam pati zbog toga pa im naše sažaljenje neće pomoći.

Ovo sto sam ovde postavila, i sve u vezi toga, je za one koji žele da saznaju ono što nisu znali ili da osveže svoje znanje ako su to znali pa zaboravili.

Meni je ova zanimljiva pa sam želela da podelim i sa drugima.

Pozdrav u Hristu.

JOVANOVA SLIKA ISUSA

U svojoj uvodnoj sceni, Jevanđelje po Jovanu koristi veličanstven i nedvosmislen jezik kako bi smelo isticalo Isusovu božansku prirodu:

„U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo... I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca.” (Jovan 1,13,14)

Sećam se da sam pročitao taj uvod kada sam prvi put pročitao Jevanđelje po Jovanu. Sećam se da sam se zapitao, kako bi Isus reagovao kada bi pročitao Jovanove reči o sebi? Da li bi ustuknuo i rekao: „Stanite, Jovan me je pogrešno predstavio! Ulepšao me je i pretvorio u mit da ne mogu ni sam sebe da prepoznam?” Ili bi klimnuo glavom potvrdno i rekao: „Da ja sam sve to i više.”

Kasnije sam naišao na reči naučnika Rejmonda Brauna (Raymond Brown), koji je došao do sopstvenog zaključka: „Nemam nikakvih problema sa tezom da kada bi Isus... mogao da pročita Jevanđelje po Jovanu da bi utvrdio da Jevanđelje predstavlja podesan izraz njegove ličnosti.”3

Sada sam imao priliku da čujem neposredno od Viteringtona, koji je potrošio ceo život analizirajući naučne detalje o Isusovom shvatanju samog sebe, da li se on slaže sa Braunovom tvrdnjom.

Nije bilo oklevanja niti okolišanja. „Da, slažem se”, rekao je. „Nemam nikakav problem sa tim. Kada razmatrate Jevanđelje po Jovanu, bavite se sa donekle protumačenom slikom Isusa, ali takođe verujem da je to logičan crtež na osnovu onoga što je bilo svojstveno istorijskom Isusu.”

„Ja bih dodao i ovo: čak i ako odstranite Jevanđelje po Jovanu, i dalje nema nemesijanskog Isusa koji bi se mogao izvesti iz materijala u tri ostala Jevanđelja. On jednostavno tamo ne postoji.”

Odmah sam pomislio na čuvani tekst iz Jevanđelja po Mateju, kada je Isus upitao svoje učenike na privatnom skupu: „A vi šta mislite, ko sam ja?” Petar je jasno odgovorio: „Ti si Hristos, sin Boga živoga.” Umesto da zataškava to pitanje, Isus je pohvalio Petra na njegovom opažanju. „Blago tebi”, rekao je, „jer telo i krv nisu tebi to javili, nego otac moj koji je na nebesima.” (videti Matej 16,1517)

Čak i pored toga, neki popularni opisi Isusa, kao na primer u filmu „Poslednje Hristovo iskušenje”, prikazuju ga u osnovi nesigurnog u svoj identitet i misiju. Opterećen je dvosmišljenošću i zabrinutošću.

„Da li postoje bilo kakvi dokazi”, upitao sam Viteringtona, „da je Isus ikada imao krizu identiteta?”

„Ne krizu identiteta, iako verujem da je imao trenutke potvrde identiteta”, odgovorio je profesor. „Prilikom svog krštenja, svog iskušenja, preobraženja, u Getsimaniji to su krizni trenuci u kojima mu je Bog potvrdio ko je on i koju misiju ima.”

„Na primer, ne mislim da je slučajno to što njegova služba ne počinje ozbiljno pre njegovog krštenja, kada čuje glas koji kaže: 'Ovo je sin moj ljubazni'.”
„Šta je smatrao za svoju misiju?”

„On je video svoj zadatak kao dolazak da oslobodi Božji narod, pa je njegova misija bila usmerena na Izrael.”
„Naročito na Izrael”, istakao sam.

„Da, to je tačno”, rekao je Viterington. „Postoji veoma malo dokaza da je za vreme svoje službe tražio neJevreje to je bila misija za kasniju crkvu. Vidite, obećanja proroka su data Izraelu i on je morao da ide u Izrael.”

„JA I OTAC JEDNO SMO”

U svojoj knjizi „Razumna vera” (Reasonable Faith) Vilijem Lejn Kreg (William Lane Craig) ističe na značajnu količinu dokaza da je u toku 20 godina posle raspeća postojala potpuno razvijena hristologija koja je proglašavala Isusa kao otelotvorenog Boga.

Crkveni istoričar Jaroslav Pelikan (Jaroslav Pelikan) je istakao da najstarija hrišćanska propoved, najstariji opis hrišćanskog mučenika, najstariji paganski izveštaj o crkvi i najstarija liturgijska molitva (1. Korinćanima 16,22) govore o Isusu kao o Gospodu i Bogu. Pelikan je rekao: „Očigledno, to je bila poruka onoga u šta je crkva verovala i smatrala da je 'Bog' bilo odgovarajuće ime za Isusa Hrista.”4

U svetlu ovoga, upitao sam Viteringtona: „Da li vidite bilo kakav mogući način na koji se ovo moglo razviti naročito tako brzo ako Isus nikada nije davao transcedentalne i mesijanske tvrdnje o sebi?” Viterington je bio nepokolebljiv. „Ne, osim ako ste spremni da tvrdite da su učenici potpuno zaboravili kakav je istorijski Isus stvarno bio i da on nije imao nikakave veze sa tradicijama koje su započele 20 godina posle njegove smrti”, rekao je. „Iskreno, kao istoričar, mis
lim da to nema nikakvog smisla.”

U proučavanju istorije, dodao je, sve stvari su moguće, ali nisu sve moguće stvari podjednako verovatne.

„Da li je verovatno”, upitao je, „da je sve ovo nastalo iz ničega 20 godina posle Isusove smrti, dok je još uvek bilo živih svedoka o tome kakav je Isus bio kao istorijska ličnost? Smatram da je to najneverovatnija istorijska hipoteza koju možete da postavite.”

Pravo pitanje jeste: Šta se desilo posle Isusovog raspeća što je promenilo umove učenika, koji su negirali, napustili Isusa? Veoma jednostavno, desilo im se nešto što je bilo slično onome što je Isus iskusio prilikom svog krštenja bilo im je potvrđeno da je ono za šta su se nadali da je Isus bio, on stvarno to i bio.„

A šta je on u stvari bio? Dok sam završavao razgovor sa Viteringtonom, želeo sam da rezimira. Uzimajući celokupno njegovo istraživanje u obzir, šta je bio njegov lični zaključak o tome šta je Isus smatrao da jeste? Postavio sam pitanje, ponovno seo, i pustio ga da iskaže, što je on i učinio, rečito i ubedljivo.

”Isus je smatrao da je bio ličnost koju je Bog postavio da donese krajnji čin spasenja u ljudskoj istoriji. On je verovao da je bio Božji poslanik koji je trebao to da izvrši da ga je Bog ovlastio, opunomoćio, govorio za Boga i da ga je Bog vodio da izvrši taj zadatak. Prema tome, ono što je Isus rekao, rekao je i Bog. Ono što je Isus činio bio je Božji posao.„
”Po jevrejskom poimanju zastupništva, 'zastupnik čoveka je sam taj čovek'. Setite se kako je Isus poslao svoje apostole i rekao: 'Što učine vama, meni su učinili.' Postojala je snažna veza između čoveka i njegovog zastupnika koga je slao u misiju.„

”Dakle, Isus je verovao da je bio na božanskoj misiji, a misija je bila otkupljenje Božjeg naroda. To je ukazivalo da je Božji narod bio izgubljen i da je Bog želeo nešto da učini kao što je i uvek činio da reaguje i da ih povrati na pravi put. Ali ovog puta je postojala razlika. Ovo je bio poslednji put. To je bila poslednja šansa.„

”Da li je Isus verovao da je Božji sin, Božji pomazanik? Odgovor je 'da'. Da li je video sebe kao Sina čovečijeg? Odgovor je 'da'. Da li je video sebe kao konačnog Mesiju? 'Da', to je način na koji je sagledavao sebe. Da li je verovao da je bilo ko niži od Boga mogao da spase svet? Ne, ne verujem da je smatrao.„

”I ovde paradoks postaje najneobičajniji: način na koji je Bog rešio da spasi svet je preko smrti svog sina najljudskijim od svih ljudskih dela smrću.„

”Bog po svojoj božanskoj prirodi ne umire. Kako će onda to Bog izvršiti? Kako će Bog biti spasitelj ljudskog roda? Morao je da se pojavi kao ljudsko biće kako bi ostvario taj zadatak. I Isus je verovao da je on bio taj koji će to uraditi.„
”Isus je rekao u Jevanđelju po Marku 10,45: 'Jer sin čovečiji nije došao da mu služe nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge.' To je ili najveći oblik megalomanije ili primer nekoga ko stvarno veruje, kao što je rekao: 'Ja i Otac jedno smo.' Drugim rečima: „Ja imam autoritet da govorim u ime Oca; imam moć da delujem za Oca; ako me odbacite, odbacili ste Oca'.”

„Čak i kada biste odstranili četvrto Jevanđelje i pročitali samo sinoptička Jevanđelja, to bi i dalje bio zaključak do koga biste došli. I to je zaključak na koji bi nas Isus naveo, ako bismo proučavali Bibliju sa njim i postavili mu to pitanje.”

„Moramo da se upitamo, zašto ne postoji nijedan drugi Jevrejin iz prvog veka koji danas ima milione sledbenika? Zašto ne postoji pokret Jovana Krstitelja? Zašto se od svih ličnosti iz prvog veka, uključujući rimske imperatore, Isus i dalje obožava, dok su se drugi pretvorili u prah istorije?”

„To je zato što je taj Isus istorijski Isus takođe i živi Gospod. Eto zbog toga. To je zato što je još uvek tu, a drugi su odavno mrtvi.”