Даљим анализама и разрадом ових теорија, постављена је теорија о могућности постојања паралелних светова, временско-просторних димензија (енгл. space-time continuum). Но, дуго година моменат који никако није могао да се уклопи у све ове теорије (иако врло ефикасне у пракси) био је - живот. Све до недавно. Пре око годину дана група научника је устврдила да су математички и експериментално доказали постојање ДУШЕ.

Наиме, тело је грађено од истих елемената као и ормар или фрижидер, само у другачијој комбинацији. Оно што је измицало научницима јесте постојање посебног облика енергије који није било могуће измерити, нити регистровати савременим апаратима. Нити се енергија може пипати, наравно.

Дакле, тело је пука материја која представља неку врсту возила или куће за посебну врсту енергије - душу. Ту душу не можемо измерити, нити опипати, нити можемо казати да постоје какве законитости којима она подлеже. Оно што ти научници тврде да су доказали, јесте да је та посебна енергија доста лако одвојива од материјалног тела. То је, ваљда, смрт.

Поставља се питање, да ли је та енергија ПОНОВО СПОЈИВА са тим истим или неким другим телом?

Као што рекосмо, тело (као пука материја) је заробљено у просторно-временском континууму. Са друге стране, душа је заробљена у телу и пати. То човек осећа. Размишља, тражи, жуди... Но, енергија (душа) одвојена од тела има могућност да се несметано креће кроз време и простор. У тренутку ока цео космос да обиђе јер за ту енергију не важе наше норме простора и времена. При брзини светлости време се зауставља, бар тако кажу.

Према неким анализама, повремено се „спонтано” (нама данас необјашњиво) отвори процеп, прозор кроз баријере времена или простора. Моменат где настаје забуна јесте величина тог процепа. Наиме, према прорачунима физичара ова „црвоточина” (енгл. wormhole) је максималног пречника испод 1 милиметра. Сада разматрају какве су могужности да се та црвоточина прошири толико да у њу увуку човека или какав космички брод. Глупости. Туда није ни намењено да путују гомиле мртве материје већ - енергија, душа. И та рупа је сасвим довољног пречника јер има бољу проточну моћ од најефикаснијег кабла за пренос података интернета данас.

За савладавање временско-просторне баријере, људско тело захтева технологију. На одређеном технолошком нивоу то постаје могуће, али бесмислено јер пролазно тело вођено заробљеном душом која пати одлази где жели и не налази ништа важно. Пробојем баријере само сазнаје да душа сво време има способност да слободно путује кроз време и простор.

Испада да на одређеном технолошком нивоу, тело спознајом о разлозима свога постојања долази до сазнања о својој безначајности спрам душе. Путници кроз време и простор дођу, виде, дају човеку нова сазнања и нестану као што свако тело се потроши и нестане. Вештачки накалемљено знање посећених убрзо нестаје, а трагачи по прошлости делиће које нађу називају „остацима изгубљених цивилизација”.

Дакле, повремено долазе поруке (или лично долазе људи) изван овог временско просторног континуума и покушавају да нам објасне да постоји виши, универзални смисао и начин како можемо да га досегнемо још за овоземаљског живота.

Такође, постоје књиге, тзв. „свети списи”, достављене кроз процепе преко прозорљивих људи, у којима стоји како треба радити. Шта је исправно, а шта није. Има их доста и све су у праву јер сви на исто место идемо. Без обзира да ли смо црнци или белци, да ли смо хришћани, муслимани, будисти или за све њих заједно нисмо чули, свака душа након смрти тела иде на исто место - тунел и на крају светлост.

Сваки део планете има друге услове живота, одатле људи разумеју друге и другачије језике, те се свакој групи мора обраћати на њихов начин. Зато постоји више светих књига и више различитих традиција. За сваку епоху и за сваку групу људи. Није исто на Арктику и Екватору, није исто сада и пре 5 хиљада година.

Ствар је у суштини једноставна - понашајући се према списима, овоземаљски живот добија индивидуални смисао. Утисак је субјективан и свеобухватан, називамо га духовно или религиозно искуство. Осећај нашег колективног несвесног наспрам и у јединству са индивидуалним свесним.

Нажалост, постоје намерно и ненамерно зли људи. Заједничко им је да мењају садржај светих књига и користе незнање и неписменост људских маса, тако да се свака религија, пре или касније, изврне у своју супротност.

Да ли се тело мења? Да. На тело можемо гледати као на машину, која се квари, поправља и употребом неминовно троши. Пре или касније, изненада или постепено, постаје неупотребљиво и душа одлази из тела. Пролазећи кроз овај континуум, кроз ово тело, душа сазрева од нуле рођењем и учи. Зашто је све било како је било и где се дешавало, душа сазнаје тек на крају путовања са овим телом, када се надсвесно и свесно споје у једно и кроз тунел оду у колективни уникум.

Тело се чува само употребом, ум се чува само употребом, а употреба тела и ума развија дух, душа сазрева. Некориштено труне, пропада и убрзо нестаје. Што су дуже ум и тело употребљиви, душа може више да сазри. Што је паметнија употреба ума и тела, душа може боље да сазри.

Све религије света се слажу да је самоубиство грех. Самоубиство би се дало описати као бежање са часа лошег ђака, а то се врло строго кажњава у свакој озбиљној школи. Изузетак можда бива када самоубиство представља акт храбрости и ширег смисла, а не кукавичлука.

Све је школа. И како се према телу односимо, и како га одржавамо, и како га поправљамо. И како патње трпимо, и како проблеме решавамо, и како од њих бежимо. Све што радимо, за сутра радимо. Зашто је било како је било и какви смо ми у свему томе били, тек на крају пута сазнаће сви. Да ли је ово нека врста „регрутације” према учињеном или само степеник на путу развоја душе, сазнаћемо.

Некада творац позове душу из тела изненада. Зашто тако бива, душа сазна тек по одласку. Тада правду пролазно тело и индивидуално свесно не могу да процене. Који остају, морају чекати свој ред да би сазнали.

Добро. Ајде да бацим још неку мисао „да усмерим погледе”.

Овде је сваких пар дана расправа око поузданости написаног у Светом писму, нарочито када се говори о књизи „Постања”. По мом мишљењу, потпуно је небитно да ли су речи у једној књизи преписане из друге књиге или не („Еп о Гилгамешу”).

Ако Свете књиге посматрамо као неку врсту уџбеника, није ни могуће нешто посебно ново написати. Само се текст прилагоди за нове генерације и за друге услове живљења. На крају крајева, врло је могуће да је књига „Постања” добрим делом преписана из сумерских књига, као што је Кур`ан добрим делом преписан из Светог писма.

Чак и да је неко послао поруку из друге димензије сумерцима, Јудејима, Буди, Исусу и Мухамеду, логично је претпоставити да је порука била мање-више иста. И ко зна колико људи кроз историју је добило сличну поруку.

Погледајте књигу „Постања”, на пример. По мени, апсолутно веродостојно је описано креирање једне планете и како то изгледа очима посматрача са стране, из мравље перспективе.

-------------------------------------------

„...У почетку створи Бог небо и земљу. Земља би
пуста и празна. Над безданима простираше се тама
и Дух Божији је лебдео над водама. И рече Бог:
– Нека буде светлост! – и би светлост...”

Убеђен сам да би то тако изгледало стварање нове планете гледано очима непосредно учесника догађаја.

-------------------------------------------

„...И рече Бог: – Нека буде свод посред воде да дели воде од
вода! – и би тако. Бог начини свод и воде под сводом одвоји од
вода над сводом...”

А овако би изгледало стварање атмосфере на планети.

-------------------------------------------

„...И рече Бог: – Воде под сводом нека се саберу на једно место и
нека се покаже копно! – и би тако...
И рече Бог: – Нека проклија земља зеленилом: травом семенитом и дрветима плодоносним, свако према својој
врсти, која на земљи доносе плод што у себи своје
семе носи...”

Логично да је тако створено копно и да су прву биљке засејане ради обнављања кисеоника.

-------------------------------------------

„...И рече Бог: – Нека буду светила на своду небеском да одвајају
дан од ноћи, да буду знаци за празнике, за дане и
године, и нека светле на своду небеском и нека
осветљавају земљу. – и би тако...”

Коначно је формирана атмосфера, те се Сунце, Месец и звезде јасно виде на небу.

-------------------------------------------

После су створене животиње јер пре нису ни могле да опстану на површини Земље.

Даље се у Светом писму описује живот првог ИНТЕЛИГЕНТНОГ човека и његове партнерке у неком виду изолације, коју писац назива „рајски врт”. Мени је то савршено лако замислити, као неку врсту експерименталне животиње одгајане у посебним условима.

Према археолошким налазима, на планети Земљи постојало је више врста хуманоида. Врста Хомо сапиенс прати се уназад око 180 хиљада година, али се пре пар десетина хиљада година налазила на ивици истребљења. Тада се десио кључни догађај.

У филму „Одисеја у свемиру 2001” то је описано као долазак монолита на планету који је примитивним људима дао „дах интелигенције”. У Светом писму кажу да је Бог удахну душу човеку кроз нос. Било како било, први човек са ГЕНОМ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ је, према Светом писму, протеран из рајског врта са својом дружбеницом. Њих двоје су рађали синове који су се женили са ВЕЋ ПОСТОЈЕЋИМ женама које су живеле ван рајског врта.

Дакле, експериментална животиња са новим геном („живом душом”) је пуштена у природу и даље је била само ствар просте репродукције. Вероватно у геному савременог човека постоји кључ за комуникацију са колективним надсвесним, који се преноси са колена на колено. Када се плод зачне - душа улази, када тело умре - душа одлази.

Одатле, смео бих устврдити да човек, као појединац, има две врсте наслеђа: генетско и духовно.

Генетско наслеђе представља просту комбинацију гена мушкарца и жене и стварање потомства као мешавине тих гена.

Са друге стране, човек АКТИВНО ствара духовно наслеђе које се преноси са душом након смрти кроз поменути тунел до светлости, али се такође преноси на потомство као нека врста „штедне књижице”. Деци за злу не требало. Рекао бих да човек како ради, ради за себе и за своју децу, за живота и после смрти.

„... Ја сам Господ ваш и походим грехе ваше на деци до трећег колена...”

Ако се добро сећам овог цитата.

Шта да ти кажем?

Ко неће - не мора. Можда нешто паметно пропушташ, а можда је, пак, паметно што прескачеш моје писаније.

Скроман је ум који тражи све сажето у виц или анегдоту. Но, признајем да ово није златна средина. Много сам тема начео, па је текст велики. А ти - извини што сам те уплашио количином текста.

Захваљујем на (углавном) позитивним критикама. Ако немају колеге ништа против, наставио бих где сам стао данас поподне.

Сада, можда несмотрено, улазим на клизав терен.

Дакле, човек је рођен са телом да би га користио. Све се религије слажу да је „душа претежнија од тела” и да је тело лако задовољити, али за душу треба много труда.

Овде се налази основна и највећа замка свих секти и удружења: ПРЕЧИЦА. Да ли постоји пречица ка задовољству и шта је то „успех у животу”? Чему човек тежи? Шта је оно што му треба? Недвосмислено, жели да је задовољан, али и - жив и здрав. Како може бити задовољан? Једноставно. Биће задовољан ако је остварио:

- добро стање тела
- задовољство душе

Никако обрнуто. Духовна сигурност је мртвило, бесмисао, а материјално задовољство је - порок. Душа не трпи неактивност, апатија је казна за душу. Тело је кућа душе и зато га треба чувати и одржавати, као породични аутомобил и још боље.

Зарад духовног задовољења, три су ненадмашива осећаја којима човек тежи: осећај остварене правде (задовољење колективног несвесног), осећај успешно обављеног посла (задовољење индивидуалног свесног) и осећај спајања супротних полова (стварање новог живота). Усудио бих се рећи да су ово задаци постављени пред човека самим рођењем. Тек ако их свакодневно испуњава, задовољство духа прожме цело његово тело и психу и човек се осећа смислено, испуњено.

Идемо редом.

Правда спаја људе. И само правда. Сваки који жели да људе уједини око било чега, може то урадити САМО држећи се правде. „...Не ради другоме што не би волео да теби раде. Али не ради ни себи што не би другима радио...” А када се сродне душе удруже, њихова енергија се не сабира већ се МНОЖИ.

У Светом писму, такође, стоји: „...Ради, одмарај се и успут живи...” Слажем се. Ако не радиш – не ваља. Ако се не одмараш – не ваља. Ако се повремено не забављаш – не ваља.

Данас многи могу да виде колико је ово истинито, када већ у 30-им или 40-им годинама живота подлежу „синдрому сагоревања на послу”, остављајући здравље на олтару послодавца. Или када у истим годинама седе у родитељској кући, вртећи палчеве и чекајући родитељску пензију или плату да оду до кафића где настављају да врте исте палчеве, док их доколица не однесе у порок, а порок даље погрешним путем.

Што се тиче недостатка игре, забаве, ту су главна жртва мајке и супруге, потпуно потонуле и паралисане у превари живота званој „мултитаскинг”, где раде бесконачан број послова паралелно или један за другим од јутра до мрака, лежући психички полуболесне сваку вече у кревет. Њима одмор више НЕ ПОМАЖЕ да би повратиле сабраност ума.

Трећи поменути чин, љубав, јесте врхунски осећај стварања и чувања живота. Љубав супротних полова рађа нови живот, а љубав родитеља и детета чува други живот. Свака љубав чува други живот и заузврат даје ненадмашан осећај задовољства.

Погрешно усмерен нагон (сваки сексуални нагон који није усмерен ка супротном полу исте или приближне генерације) не даје резултата и оставља човека на пола пута – у стању је да чува живот, али не и да створи нови. Ко нема правилно усмерен нагон, можда не би ни требао да ствара нови живот, можда је то универзална правда.

За сваки од ових осећаја, покушали су људи (који не знају шта раде) у лабораторији да издвоје течну супстанцу у мозгу која, споља дата у виду таблете или инјекције, може да их изазове. Направили су огромну индустрију прозводње и продаје лажног осећаја задовољства.

У целом врзином колу, нити су срећу нашли они који продају, нити купци индустрије забаве. Све је то само трен и траје док се дрога споља уноси. Већ следећи тренутак по одвајању од ТВ-а, рачунара, кокаина, алкохола, шпила карата или већ чега, јавлља се бол који прогресивно расте из сата у сат и може се угасити само и једино - новом дозом дроге, ма каква она била.

Озбиљне ти проблеме, пријатељу, имаш и ја ти не могу помоћи. Некаква те мржња изједа, бес у теби кључа, а алкохол то само подстиче. У пијаном стању даје ти крила, па си сутра депресиван и лечиш се новом дозом брље.

Док си у таквом стању, моје писаније - заобиђи. Има толико других књига, есеја, песама... милиони су написани... па бирај шта ћеш читати...