Религије завађају људе.

Начин на који Емоционални Его доживљава духовност, зове се религија.

Природну потребу сваке особе за духовношћу током људске историје друштво је најчешће остваривало кроз религију која је као производ Ега у себи задржала већину елемената неопходних за успостављање и очување моћи, наравно, пресликаних и прилагођених на област духовности. Ово се најасније види у томе што свака религија за себе тврди да је она једини и прави представник духовности на земљи, док су све остале религије погрешне и лажне. На жалост, али овај став прихваћен од стране верника свих религија, током историје био је најчешћи узрок мржње, сукоба и ратова. Његова основна намера огледа се у успостављању доминације и моћи над другим појединцима и групама, наметањем сопствене религије.

У суштини, религија представља скуп нелогичних идеја уобличених у чврст мисаони образац, потпомогнут јаким емоционалним набојем и одржаван одговарајућим ритуалима и обичајима. Овако уобличен систем чини оно што зовемо религијом.

ВЕРНИЦИ, СВЕШТЕНИЦИ, МОНАСИ
Све оне које припадају одређеној религији, можемо сврстати у три групе и то на: вернике, свештенике и монахе.

ВЕРНИЦИ
Верници представљају најбројнију групу унутар сваке религије и њихов лични доживљај духовности најчешће је доста скроман или пак потпуно изостаје, јер многи од њих приступају религији из традиционалних или друштвених разлога, како би на тај начин потврдили своју припадност одређеној групи.

Особине верника
Чињеница је да осећај духовности код верника углавном није већи, а често пута је и мањи него што је то осећај духовности код атеиста, и како верници религију доживљавају кроз процес личне идентификације Ега – нарочито преко Емоционалног Ега, испољавају одређене особине које их чине препознатљивим:

- Доминација – као начин успостављања моћи над другом особом верници често пута верницима унутар своје, других религија, духовних група или атеистима покушавају да наметну осећај ниже вредности или бар кривице/греха, како би на тај начин успоставили и одржали сопствену моћ и контролу над њима,

- Нетрпељивост према верницима других религија које доживљавају као непосредне противнике, што најчешће временом прераста у отворено непријатељство и сукоб,

- Емоционална агресивност је још једна препознатљива особина верника, јер свако довођење у сумњу или оспоравање било ког дела њихове религије код њих изазива појачану емоционалну агресивност, коју аутоматски усмеравају ка не-вернику,

- Мржња – религија многим верницима служи као идеалан параван за испољавање сопствене нагомилане мржње – у овом случају усмерене ка верницима супарничке религије или атеистима, што им временом доноси статус истакнутог борца за веру.

Интересантно је да многи који себе сматрају великим верницима не осећају жељу да ту веру и љубав према својој религији и потврде, те да се кроз монаштво и испосништво – као једини пут духовног развоја унутар њихове религије, трајно споје са Богом.

СВЕШТЕНИЦИ
У зависности од разлика у правилима унутар сваке религије начин живота свештеника може се међусобно разликовати и осим одржавања свакодневних ритуала и обичаја прописаних правилима сопствене религије, свештеници воде живот који у многим деловима има доста сличности са животом било ког верника: – неки од њих се жене и заснивају породицу, поседују личну имовину, материјална богатства и драгоцености, студирају на цивилним факултетима, баве се хуманитарним и социјалним радом, учествују у јавном и политичком животу друштва и слично.

Стога у зависности од набројаног, лични осећај духовности свештеника може се значајно разликовати.

МОНАСИ
Пут монаштва састоји се из три степена, и то: Искушеник, Монах и Испосник.

Искушеник
Искушеник може бити било који припадник одређене религије (или преобраћеник) који покаже жељу за животом монаха / монахиње и оно је отворено за све који то желе, без обзира на то какав су живот водили пре ступања у ред. Искушениство представља неопходну фазу провере током које кандидат постаје свестан захтева и изазова које пружа живот монаха и многи тек тада схвате да је монаштво тегобан и дуг пут материјалних и чулних одрицања, свакодневног проучавања светих списа, извођења ритуала и обичаја, те спровођења поста, исповести, покајања и молитве.

Зато неки од њих врло брзо одустану од искушеништва, не пронашавши у њему ништа од онога што су очекивали – лак и брз пут ка Богу.

Монах
Као резултат свакодневне и вишедеценијске посвећености духовном развоју један број монаха кроз пост, исповест, покајање и молитву углавном успеју да очисте и ослободе се личних траума, превазиђу негативности и утицај свог Ега и успоставе чврсту везу са духовношћу.

Наравно, то не значи да су сви монаси истовремено и продуховљени, јер и међу њима постоји велика разлика у личном доживљају духовности који се може кретати у распону од схватања духовности на начин једног верника, до оних који су досегли стање блиско Просветљењу.

Испосник
Када монах досегне високо стање духовне спознаје и ослобођености од Ега, како би себи обезбедио неопходан мир, најчешће се и физички одваја од осталог монаштва и постаје испосник.

Испосник је услед јаког доживљаја личне слободе ослобођен свега што на било који начин за њега представља неку врсту правила, обрасца или било ког облика деловања Ега, те сада духовност доживљава на најспонтанији и најприроднији начин – без икаквог вољног или мисаоног утицаја на то. Ово одсуство било каквог циљног деловања, па чак и одсуство деловања у правцу даљег сопственог духовног развоја у њему аутоматски учвршћује стање свести јаког и постојаног осећаја духовности – стање Искуства, које временом спонтано прераста у Просветљење.

Иако досезање стања Искуства теоријски важи за све религије, очигледно је да се у пракси оно остварује пре свега у источњачким религијама, јер западне религије због склоности ка материјалном и борби за моћ, немају времена за духовност.

--- други део --->