Nakaradna kuranska teologija nastoji prikazati da je ustanova kurbana božanskog porekla i da su bajramska žrtvovanja nešto što svoje korene vuče iz davne prošlosti i starozavetnog Zakona. Pritom se poziva na redigirane Mojsijeve spise koje sadrže mnoštvo opisa i uputa za krvne žrtve, sve izmišljene i preuzete od pagana. Tako se u 'Knjizi Postanka' fabularno fingira sa pričom kako Bogu jedan Adamov sin, stočar Abel, prineo prvinu od stoke, i Bogu ugodio, a drugi, poljodelnik Kajin, prineo je žrtvu od zemaljskih plodova, na koju Bog navodno nije ni pogledao (4:2-5, cp.: Maide, 31). – Vratimo li se na početak te iste Knjige vidimo da po njoj Bog kako ljudima tako i živoinjama za hranu određuje samo bilje i plodove zemlje (1:29-30). Dakle, samo od bilja i plodova zemlje čovek je mogao i trebao Bogu da žrtvuje. S druge strane, jasno je da je pred Bogom veća žrtva kad bližnjemu ustupimo jednu životinju, na primer ovcu koju može da muze i da od nje dobija i vunu za predivo, nego kada ga darujemo samo kotaricom plodova zemlje.

Da bi opravdali kurban-bajramsku koljačku praksu islamski teolozi se pozivaju i na 22. poglavlje 'Knjige Postanka' (cp.: Al-Qur'an, Saffat, 103-110) gde Bog navodno iskušava patrijarha Avrahama/Ibrahima, tražeći od njega da žrtvuje svoga prvorođenca, sina Isaka. Avraham to uvažava, izlazi sa sinom na goru Moriju, sprema žrtvenik, kreće da zakolje sina, ali ga Bog zaustavlja, ukazujući mu da je savladao uspešno iskušenje, da je pokazao ljubav prema Bogu. Avraham tada uzima ovna koji se rogovima zapleo u grmu, i umesto sina ga žrtvuje Bogu. Naravno, to je sve legenda. Prvo Bog nikoga ne iskušava, ponajmanje na zlo; Bog ispituje, a Đavo iskušava i navodi na zlo. Bogu nije potrebno da čovek žrtvuje svoju decu i svoga prvorođenca, kao što su pagani činili prinoseći kroz oganj decu bogu Molohu, već da žrtvuje svoju opsesivnu ljubav prema deci, tačnije da Boga Oca voli više od svoje dece, jer Bog je Ljubav po Kojoj se sve lepo ima i dobija. Iza cele ove priče o Avrahamovoj žrtvi krije se verovatno Božiji poziv Patrijarhu da žrtvuje svoju ljubav prema svome prvorođencu, da Njega stavi u središte svoga života, da se time udostoji Neba i Nebeskog Obilja.
U tobožnjoj Božijoj reči, Al-Qur’an-u, možemo pročitati i sledeću tvrdnju: »Svakoj verskoj zajednici propisali smo klanje kurbana da bi spominjali Allahovo ime prilikom klanja stoke koju im On daje.« (22:34) – Da li je Bog i hrišćanima propisao 'klanje kurbana'... ?! Iznoseći takve besmislice, Muhammed i njegovi inspiratori iz Podnebesa, pokazuju strahovito neznanje. Jer Bog je preko Isusa obnovio i ustanovio čistu žrtvu, beskrvni prinos koji je Njemu istinski mio, ustanovio je sakrament zahvalnosti: prinos beskvasnog hleba i s vodom pomešanog vina. Istinski hrišćani oduvek su s dubokom odbojnošću gledali na Muhammedovo obnavljanje judeo-paganskih krvnih žrtvi (cp.: 25:5), i zbog toga oni, po Muhammedovom konceptu, neće lako naći Raj, Dženet: »Allah će na Sudnjem danu odvojiti vernike od Jevreja, Sabejaca, hrišćana, poklonika vatre /persijskih maga/ i mnogobožaca.« (22:17)

Muhammed, umišljeni 'Božiji poslanik', sa velikim zadovoljstvom je potezao sečivo i na svoje neprijatelje i na životinje koje je video kao žrtveno meso. Tako u hadisu Ebu Raifa se izveštava kako je Muhammed kada bi kupovao kurban, tražio da izabere najlepšeg, a kada bi završio sa hutbom za Bajram, izabrao bi od dva kupljena kurbana jednog i sam ga zaklao govoreći: »Bože, ovo je od mog čitavog ummeta za svakog onog ko svedoči da si ti samo jedan i ko svedoči meni da sam prineo objavu.« A potom bi i drugu životinju zaklao govoreći: »Ovo je od Muhammeda i Muhammedove porodice.«

Muhammedov savremenik i učenik Džabir nas takođe izveštava kako je ovaj lažni prorok prinosio Krvniku ljudskom dva ovna kao kurban. Povalivši ih na zemlji učio je i molio: »Okrećem se i predajem svim svojim bićem onom, koji je stvorio nebesa i zemlju, nastojeći da budem ispravan vernik, i ja ne pripadam idolopoklonicima! Moj namaz, moja pobožnost i žrtva, moje življenje i moje unutarnje pripadaju i posvećeni su samo Allahu, gospodaru i stvoritelju svih svetova. On nema druga. To mi je naređeno i ja sam najodaniji musliman.« (En-am, 79, 162-163) – Koji je to hvalospev vlastitoj ljudskoj zabludelosti, ljudskome idolopoklonizmu i krvožednoj, nezasitoj ćudi!

I. H. Ajša takođe pripoveda kako je Muhammed, čovek vrlo sužene svesti, baš kao i njegovi inspiratori, satanizirane duše i demoni, nemilosrdno klao svoju malu braću iz životinjskog sveta, prolivao nedužnu Hristovu Krv: »Muhammed a. s. bi naredio da mu se dovede kurban na mesto gde će ga zaklati. Kada mu je doveden rogat ovan, crnih nogu i ispod trbuha, crnih očiju, zatražio je da da mu donesu oštar nož. Nakon toga bi povalio ovna i zaklao ga.« – Nakon što bi zaklao jadnu životinju pozvao bi žitelje grada, Medine, uz reči: »Kome treba neka odseče sebi koliko želi.« – Tako je najbolje sebe osvedočio kao lažnog dobrotvora i bezdušnika.

Danas mnogi političari muslimanima i islamskim velikodostojnicima rado čestitaju Kurban-bajram, neznajući koje sve gadosti stoje iza date svetkovine uvijene u religijsko ruho. I da znaju, ne bi im to mnogo smetalo, jer i većina njih je se posvetila da služi Satani i njegovu volju da ispunjava na zemlji: da zavodi ljude i odvodi ih od istine i života u Bogu.

Regulus_Gavrilo
(Signal in the Heavens)10. jul 2012. u 17.57Значи, штитећи Куран и Мухамеда, муслимани раде ђавољу работу.

---------

Upravo tako.