Секретар је сада мислио само на једно, да ли да верује својим ушима или не. Морао је да верује. Тада је покушао да замисли у ком ће се фантастичном облику излити гнев пргавог прокуратора због овакве нечувене ухапшеникове дрскости. А то секретар никако није могао да замисли, иако је одлично познавао прокуратора.

Тада је одјекнуо изнемогао, промукао глас прокуратора, који је рекао на латинском:— Одвежите му руке.

Један од легионара из пратње лупио је копљем о под, предао га другоме, пришао и смакао конопце са руку ухапшеникових. Секретар је подигао свитак пергамента, одлучио да за сада ништа не бележи и ничему се више не чуди.

— Признај — тихо је грчки упитао Пилат — јеси ли ти велики врач?
— Не, прокураторе, ја нисам врач — одговорио је ухапшеник и са уживањем протрљао згњечену и натеклу модру шаку.

Оштро, испод ока Пилат је продирао кроз ухапшеника погледом, и очи му нису више биле мутне, у њима су се појавиле свима познате искрице.

— Нисам те питао — рекао је Пилат — да можда којим случајем не знаш и латински?
—Да, знам —одговорио је ухапшеник.

Боја се вратила у жућкасте образе Пилата и он је упитао латински:
— Како си знао да сам хтео да позовем пса?
— То је једноставно — одговорио је ухапшеник на латинском. Мицао си руком по ваздуху — ухапшеник је поновио Пилатов покрет — као да си хтео нешто да помилујеш, а усне ...

—Да —рекао је Пилат. Заћутали су, а онда Пилат упита на грчком:—Значи, ти си врач?
— Не, не — живо је одговорио ухапшсник — веруј ми, нисам врач.
— Па добро, ако хоћеш да то чуваш као тајну — нека ти буде. То нема непосредне везе са твојим случајем. Значи, ти тврдиш да ниси подбадао народ да разруши... или потпали, или на неки други начин уништи храм?

— Ја, хегемоне, никога нисам позивао на сличне радње, понављам... Зар ти личим на малоумног?
— О, да, ти не личиш на малоумног — тихо је одговорио прокуратор и осмехнуо се некаквим страшним осмејком. — Закуни ми се да тога није било.
— У шта хоћеш да ти се закунем? — упитао је, живнувши, развезани.
— Па, макар у свој живот — одговорио је прокуратор — управо је време да се закунеш у њега, јер ти он виси о једној нити, да знаш!
— Да не мислиш да си га ти окачио, хегемоне? — упитао је ухапшеник. — Ако је тако, онда се врло вараш.

Пилат се тргао и промрсио кроз зубе:—Могу да пресечем тај конац.
— Вараш се и што се тога тиче — ведро се осмехнуо ухапшеник, заклонивши се руком од сунца — признај да конац може да пресече јамачно само онај који је живот о њега и окачио.

— Да, да — осмехнувши се, рекао је Пилат — сада више не сумњам да су беспосличари ишли у Јерушалаиму за твојим петама. Не знам ко је окачио твој језик, али је он одиста добро окачен. Узгред, реци: да ли је тачно да си дошао у Јерушалаим кроз Суску капију јашући магарца, праћен гомилом обичног народа, који те је виком поздрављао као неког пророка? — ту је прокуратор показао на свитак пергамента.

Ухапшеник је збуњено погледао прокуратора. — Па ја немам магарца, хегемоне рекао је он. — Јесам дошао у Јерушалаим кроз Суску капију, али пешице и пратио ме је само Леви Матеј и нико ми ништа није викао, пошто ме тада у Јерушалаиму нико није познавао.

— Познајеш ли — наставио је Пилат, не скидајући погледа са ухапшеника — неког Дисмаса, другог — Хестаса и трећег — Варавана?
— Те добре људе не познајем — одговорио је ухапшеник.
—Одиста?
—Одиста.
— А сада ми реци зашто стално употребљаваш речи »добри људи«? Да ли све тако називаш, шта ли?
— Све — одговорио је ухапшеник. — Злих људи и нема на овоме свету.
— Први пут чујем тако нешто — рекао је Пилат, подсмехнувши се — али можда недовољно познајем живот!... Можете даље да не записујете — обратио се секретару, мада овај ионако ништа није писао, па је наставио да говори ухапшенику: — То си сигурно прочитао у некој грчкој књизи?
—Не, до тога сам дошао својим умом.
—И то проповедаш?
—Да.
— А, на пример, кеатурион Марк, кога су прозвали Пацоловац — да ли је и он добар човек?
— Да — одговорио је ухапшеник — он је, истина, несрећан човек. Од како су га добри људи унаказили, он је постао суров и бездушан. Баш ме занима ко га је то тако осакатио?
— Драге воље ћу ти рећи — одговорио је Пилат — јер сам био сведок. Добри људи су кидисали на њега као пси на медведа. Германи су га грчевито шчепали за врат, руке и ноге. Пешадијски манипул је упао у обруч и, да са крила није улетела коњичка турма, којом сам командовао ја, ти, филозофе, не би могао да разговараш са Пацоловцем. То је било у борби за Идиставизо, у Долини девица.

— Кад би се са њим поразговарало — наједном је занесењачки рекао ухапшеник — уверен сам да би се он много променио.
— Рекао бих — одговорио је Пилат — да не би баш много обрадовао легата легиона када би се усудио да разговараш са неким од његових официра или војника. Уосталом, то се неће ни десити, на општу срећу, јер ћу ја бити први који ће се побринути за то.

У том тренутку је нагло улетела ласта у перистил, направила под златном таваницом круг; пролетела ниско, умало својим оштрим крилом није закачила лице бронзане статуе у ниши и нестала иза капитела стуба. Можда јој је пало на памет да тамо свије гнездо. Док је она летела, у сада бистрој и лакој глави прокураторовој јасно се уобличила одлука. Она је била оваква: хегемон је добро проучио предмет лутајућег филозофа Јешуе, по надимку Ханоцри, и у његовим поступцима није пронашао никаква злочиначка дела.

Посебно, није могао да утврди да постоји било каква веза између поступака Јешуе и нереда који су се недавно десили у Јерушалаиму. Лутајући филозоф је душевни болесник. Због тога смртну пресуду Ханоцрију, коју је донео Мали Синедрион, прокуратор не потврђује. Али, пошто безумни утопистички говори Ханоцријеви могу да буду узрок немирима у Јерушалаиму, лрокуратор удаљује Јешуу нз Јерушалаима и подвргава га заточењу у Цезареји Стратоновој на Средоземном мору, то јест управо тамо где се налази прокураторова резиденција.

Ластина крила залепршала су тик над хегемоновом главом, птица је полетела према чаши фонтане и одлетела на слободу. Прокуратор је дигао поглед на ухапшеника, и угледао како је крај овога као стуб засјала прашина.

— Је ли ово све о њему? — упитао је Пилат секретара.
— На жалост, има још — неочекивано одговори секретар и пружи Пилату друти комад пергамента. /...

— Бог је један — одговорио је Јешуа — и ја верујем у њега.
— Онда му се помоли! Што можеш боље му се помоли! Уосталом — ту је глас издао Пилата — то ти неће помоћи. Имаш ли жену? — због нечега је тужно упитао Пилат, не схватајући шта се то дегаава са њим.
—Не, сам сам...
— Одвратан град... — наједном је из неких разлога промрмљао прокуратор и стресао раменима, као да је озебао, а руке је почео да трља као да их пере — да су те преклали пре него што си се сусрео са Јудом из Кириата, било би одиста боље.

— А ти ме ослободи, хегемоне — неочекивано је замолио ухапшеник, и у гласу му се осетила узнемиреност —видим да овде хоће да ме убију.

Лице Пилатово искривио је грч, и он је окренуо према Јешуи своје упаљене, црвеним жилицама превучене беоњаче и рекао: — Ти сматраш, несрећниче, да римеки прокуратор може да ослободи човека који је говорио оно што си ти говорио? О, богови, богови! Или мислиш да сам спреман да се нађем на твоме месту? Ја твоје мисли не прихватам! Слушај ме: ако од овог часа проговориш ма и једну једину реч, ако било са ким проговориш, чувај ме се. Понављам ти: чувај се!

—Хегемоне ...
— Ћути! — повикао је Пилат и бесним погледом пропратио ласту, која је опет долепршала на балкон. —Овамо! — повикао је Пилат. И када су се секретар и стража вратили на своја места, Пилат је објавио да потврђује смртну пресуду која је донесена на скупу Малог Синедриона злочинцу Јешуи Ханоцрију, и секретар је заиисао Пилатове речи.

Тренутак доцније пред прокуратором је стајао Марк Пацоловац. Њему је прокуратор наредио да кривца преда начелнику тајне службе и да му при томе саопшти прокураторову заповест да Јешуа Ханоцри мора бити издвојен од осталих осуђеника, као и то да јединици тајне страже буде под претњом најстроже казне забрањено да било о чему разговара са Јешуом или одговара било на каква његова питања.

На Марков знак око Јешуе се затворио круг стражара, који су га извели са балкона. После тога се пред прокуратором појавио складан лепотан светле браде, са лављим њушкама које су му светлуцале на грудима, с орловим перјем на крести кациге, са златним плочицама на појасу мача, у зашнираној до колена обући са троструким ђоном и с пребаченим преко левог рамена пурпурним плаштом. Био је то легат који је командовао легионом.

Њега је прокуратор упитао где се у том тренутку налази себастијска кохорта. Легат му је саопштио да су себастијци опколили трг испред хиподрома, где ће народу бити објављена пресуда која је изречена кривцима.

Тада је прокуратор наредио да легат издвоји из римеке кохорте две кентурије. Једна ће, под командом Пацоловца, пратити злочинце, таљиге с опремом за погубљење и џелате, на путу за Ћелаво брдо, а када стигне тамо, опколиће место с горњс стране. Друга кентурија треба одмах да буде упућена на Ћелаво брдо и хитно га опколи. У исту сврху, то јест за чување Брда, прокуратор је замолио легата да одмах упути помоћни коњички пук — сиријску алу.

Када је легат напустио балкон, прокуратор је наредио секретару да у дворац позове председника Синедриона, два његова члана и начелника страже јерушалаимеког храма, али га је уз то замолио да све удеси тако како би могао да поразговара и пре саветовања са свима осталима са председником насамо.

Наређења прокураторова извршена су брзо и тачно, и сунце, које је тих дана са неком необичном помамом палило Јерушалаим, није стигло да се приближи својој највишој тачки када су се на горњој тераси врта, крај два мермерна бела лава која су чувала степениште, састали прокуратор и вршилац дужности председника Синедриона, првосвештеник јудејски Јосиф Каифа.

У врту је владала тишина. Али, кад је изашао из колонаде на горњу терасу врта са палмама на горостасним слоновским ногама, терасу са које се пред прокуратором распростирао мрски му Јерушалаим са висећим мостовима, тврђавама и — што је најважније — неописивом мермерном громадом са златном крљушти дракона уместо крова — храмом јерушалаимским — својим финим слухом прокуратор је зачуо издалека и одоздо, тамо где је камени зид одвајао доње терасе палатиног врта од градског трга, неко потмуло брундање, из кога би се с времена на време винули слабашни високи гласови, ни јецаји ни крици.

Прокуратор је схватио да се тамо, на тргу, всћ сакупила безбројна гомила узрујаних последњим нередима становника Јерушалаима, да та гомила нестрпљиво чека изрицање пресуде и да то у њој узвикују немирни продавци воде.

Прокуратор је почео тиме што је позвао првосвештеника на балкон, како би се склонили од немилосрдне врућине, али се Каифа учтиво извинио и објаснио да то он не може учинити. Пилат је намакао капуљачу на своју главу која је тек почела да ћелави и разговор је почео. Овај разговор је вођен на грчком језику.

Пилат је рекао да је претресао предмет Јешуе Ханоцрија и да је потврдио смртну пресуду.

Тако су на смртну казну, која је имала да се изврши тог дана, била осуђена тројица разбојника: Дисмас, Хестас, Вараван, а поред њих и тај Јешуа Ханоцри. Прву двојицу, којима је пало на памет да подбуњују народ против Цезара, ухватиле су римске власти, они су у надлежности прокуратора и, према томе, о њима се овде неће ни говорити. Последње, Варавана и Ханоцрија, ухватиле су месне власти и њих је осудио Синедрион. Према закону и према обичају, једног од ова два злочинца требало би пустити на слободу у част великог празника Пасхе који је почињао управо тог дана.

Дакле, прокуратор жели да зна кога од двојице злочинаца Синедрион намерава да ослободи: Варавана или Ханоцрија?

Каифа је сагао главу, показујући на тај начин да му је питање јасно и одговорио:—Синедрион моли да се ослободи Вараван./...

На првосвештениковом лицу избили су печати, очи су му цаклиле. Он се, као и прокуратор, осмехнуо кесећи се и одговорио: — Верујеш ли ти, прокураторе, у оно што сада говориш? Не, не верујеш! Није мир, није нам мир у Јерушалаим донео заводљивац народа, и ти, коњаниче, то одлично схваташ. Хтео си да га пустиш зато да народ подбуни, наруга се вери и дотера народ под римске мачеве! Али ја, првосвештеник јудејски, док сам жив, нећу дозволити да се вера оскврни, и заштитићу народ! Чујеш ли, Пилате! — И ту је Каифа страшно дигао руку: —Ослушни мало, прокураторе!

Каифа је заћутао, и прокуратор је поново зачуо нешто као шум мора, које се ваљало ка зидинама врта Ирода Великог. Овај шум се подизао одоздо у ноге и у лице прокуратору. А иза његових леђа, тамо иза крила палате, чуле су се немирне трубе како трубе збор, чуо се тежак топот стотина ногу, звекет гвожђа — и прокуратор је схватио да је римека пешадија већ кренула, према његовом наређењу, на предсмртну страшну за бунтовнике и разбојнике параду
— Чујеш ли, прокураторе? — тихо је поновио првосвештеник — зар ћеш ми рећи да је све ово — ту је првосвештеник подигао обе руке и са главе му је спала тамна капуљача — изазвао бедни разбојник Вараван?

Прокуратор је надланицом обрисао мокро, ледено чело, погледао у земљу, па затим, зажмиривши, у небо, угледао како се усијана кугла налази скоро над самом његовом главом, и како се сенка Каифина сасвим скупила крај лављег репа, па је рекао тихо и равнодушно:— Приближава се подне. Запричали смо се, а треба још радити. Извинивши се бираним речима првосвештенику, он га је замолио да седне на клупу у хладу магнолије и причека док он позове остала лица, која су потребна за последње кратко саветовање, и изда још једно наређење, повезано са погубљењем.

Каифа се учтиво поклонио, ставивши руку на срце, и остао је у врту, а Пилат се вратио на балкон.Тамо је секретару, који га је очекивао, наредио да се у врт позову легат легије, трибун кохорте, као и два члана Синедриона и старешина страже храма, који су очекивали позив на доњој тераси врта у округлој сеници са фонтаном. Пилат је додао да ће одмах и сам изаћи у врт, и отишао је у палату.

Док је секретар окупљао људе, прокуратор се у соби замраченој тешким засторима састао са неким човеком, чије је лице било напола покривено капуљачом, иако у соби сунчеви зраци нису могли да му сметају. Овај састанак је био веома кратак. Прокуратор је тихо рекао човеку неколико речи, после чега се овај удаљио, а Пилат је кроз колонаду изашао у врт.

Тамо, у присуству свих оних које је желео да види, прокуратор је свечано и суво посведочио да потврђује смртну пресуду Јешуи Ханоцрију и званично је упитао чланове Синедриона кога од злочинаца желе да ослободе. Добивши одговор да је то Вараван, прокуратор је рекао:—Врло добро — и наредио секретару да то унесе у записник, стиснуо је у руци копчу коју је секретар подигао са песка и свечано рекао: — Време је!
Тада су сви присутни кренули широким мермерним степеништем између живица од ружа, које су испуштале опојан мирис, све ниже и ниже према зидинама палате, ка капији која је водила на велики глатко поплочан трг, на чијем су се крају видели стубови и статуе јерушалаимеког тркалишта.

Чим се група, изишавши из врта на трг, попела на пространу камену естраду која је доминирала тргом, Пилат је осврћући се и жмиркајући, распознао околину.

Простор. преко кога је управо прошао, то јест простор од дворског зида до естраде, био је празан, али зато Пилат пред собом више није видео трг — он је био прекривен масом. Она би преплавила и саму естраду и онај очишћени простор, да је ту није задржавао троструки ред себастијских војника лево и војника итурејске помоћне кохорте десно од Пилата.Дакле, Пилат се попео на естраду, стежући махинално у песници непотребну копчу и жмирећи. Није он жмирео зато што му је сунце засењивало очи, не! Он из неких разлога није хтео да види групу осуђеника, које, што је он добро знао, сада за њим изводе на естраду.

Чим се бели плашт с пурпурним наличјем појавио у висини на каменом гребену над ивицом људског мора, заслепљеном Пилату грунуо је у уши звучан талас: »Хааа!« Почео је једва чујно, заметнут негде у даљини крај хиподрома, затим је постао као грмљавина, па је, одржавши се тако неколико секунди, почео да опада. »Угледали су ме« — помислио је прокуратор. Талас није стигао до најниже тачке када је изненада поново почео да расте и, ваљајући се, подигао се изнад првог, а у другом таласу, као што на морском валу ускипи пена, ускипели су звиждуци и поједини женски јауци, који су се пробијали кроз грмљавину. »Сада су их извели на естраду« — помислио је Пилат — »а жене јаучу због тога што их је маса пригњечила кад је нагрнула напред.«

Почекао је мало, знајући да се гомила никаквом силом не може натерати да ућути догод не избаци из себе све што се у њој накупило, док сама не умукне. И кад је тај тренутак наступио, прокуратор је подигао увис десну руку, и последњи шум је отпирио из масе.Тада је Пилат, колико год је могао, удахнуо врелога ваздуха у плућа и повикао, а његов промукао глас је полетео изнад хиљада глава:—У име цезара императора!

Тада му је у уши неколико пута грунуо гвоздени одсечан повик, у кохортама су, подигавши увис копља и барјачиће, узвикивали војници:—Живео цезар!
Пилат је забацио главу и загњурио је право у сунце. Под капцима му је синула зелена ватра од које се упалио мозак, и над гомилом су полетеле промукле арамејске речи:— Четири злочинца, ухапшена у Јерушалаиму због убиства, подстицања на побуну и увреде закона и вере, осуђена су на срамну смрт — вешање на стубовима! А ово ће се погубљење обавити сада на Ћелавом брду! Имена злочинаца су — Дисмас, Хестас, Вараван и Ханоцри, Они су пред вама!

Пилат је показао руком десно, не видећи никакве злочинце, али знајући да су они тамо, на месту на коме су морали бити.

armagedon2012: „Ima dokaza da je Gospod Isus Hristos Bog,”

То је богохулство! Како се само усуђујеш? - сами верници говоре да је Он један од тројице..неких 30% од Бога. Бог је значи више од тога.

Настави и даље да каљаш ову кућу и ризиковаћеш бес Бога.

Не почињи сад и ти - слушао сам исте приче као и ти кад сам био дете, богови живе у облацима..

Али хајде реци, реци како ћеш то да изведеш, да васкрснеш и стигнеш у Његово краљевство?