Gledišta prepisivača unesena u jevanđelja

„Prepisivač je katkad umetao, ne ono što je bilo u tekstu, nego ono što je mislio da treba biti. On bi poverovao prevrtljivom pamćenju, ili bi načinio da tekst bude u skladu sa gledištima škole kojoj je pripadao. U dodacima, varijantama i citatima od ‘hrišćanskih otaca’, bilo je poznato da postoji skoro 4000 grčkih MSS testamenata. Kao rezultat postoji značajna raznolikost čitanja.” (Prof. J.R. Dummelow: Commentary of the Holy Bible, str.16.)

Fragment „Jovanovog jevanđelja”, koji se čuva u John Rylands Library u Manchesteru, smatra se najstarijim novozavetnim tragom, a sastoji se od par redaka pomenutih u takozvanom Jovanovom jevanđelju (najverovatnije gnostičkog porekla), nađen u Egiptu, veličine kreditne kartice, pisan s obe strane (dakle deo knjige) grčkim jezikom, pod kataloškom oznakom P52, na komadiću papirusa (spreda i pozadi), a datira se uglavnom negde između 125-160. godine, u Hadrijanovu eru.

Najranije datiranje (crkveno) smešta ga negde oko 100-te godine naše ere, a najstarije čak u sredinu druge polovine II veka. Dakle, ni istoričari ni paleografi uopšte nisu jedinstveni u datiranju tog fragmenta, kao ni u tome čega je on bio deo i kako je izgledao celoviti tekst - stoga se fragment ne može uzimati kao dokaz u rešavanju pitanja njegove starosti (uključivši tu i takozvano Jovanovo), kako su jevanđelja originalno izgledala i ko su zapravo bili njihovi autori.

Najstarija postojeća kopija svih četiri kanonskih jevanđelja nije starija od IV veka, a celovitih ranijih izvora sa kojima bi se mogla upoređivati njihova autentičnost - naprosto nema pa nema. Mnoštvo kopija koje su bile prepisivane iznosi danas golemih 5700 (fragmenata i većih delova). Kada upoređujete te kopije, niti jedna nije ista. Godine 1700. John Mill je našao 30000 razlika između raznih (200) rukopisa koje je proučavao. Naveo je samo bitnije razlike. To su razlike tadašnjih 200 komada. Današnjih 5700 rukopisa ima više razlika među njima nego što ima reči u celoj Bibliji (još uvek nisu pobrojane čak i uz pomoć kompjutera).

Katolička crkva i njeno učenje konačno je potpuno prevladalo u tom stalnom natezanju, i dobilo presudnu udarnu moć, nakon što je Justinijan u VI veku jedinom državnom hrišćanskom crkvom proglasio Katoličku crkvu, sebe je proglasio njenim pontifexom maximusom, a u zakon uneo odredbu da se svaka jeres i apostatizam (otpadništvo) od učenja svete Katoličke crkve kažnjava smrću...

Istina o jevanđeljima, nepoznatu običnom narodu, jeste da četiri pisca nisu nikada videla ni Isusa ni njegove učenike (grčki prevodioci sigurno ne, to se vidi po brojnim greškama u prevođenju sa aramejskog na grčki, recimo „gamla”=uže, a ne kamila u poznatoj izreci o provlačenju kroz iglene uši).

Jevanđelja po Marku, Mateju, Luki i Jovanu nisu dela Isusovih apostola - to su imena navodnih apostola kojima su naslovljena četiri dela nepoznatih autora oko 150 godina nakon navodne Isusove smrti.

Pavle - pisac najviše tekstova u Novom zavetu

U poslanicama nema konkretnog Isusa, ništa iz njegovog zemaljskog života. Piše o nekakvom bestelesnom, gnostičkom Isusu, koji se žrtvuje itd. Jevanđelja su nastala mnogo kasnije. Oko netelesnog Isusa, tokom vremena se ispredala priča. „Istorijski material” uzimao se iz proročanstava Starog zaveta o jevrejskom mesiji. Budući da je postojala ideja da su se proročanstva morala ispuniti u Isusu, onda su pisci to i koristili.

Jasno vam je i zašto su Dela „apostolska” napisana u navodnicima. Pavle - pravi osnivač i tumač hrišćanstva, najviše zaslužan za njegovo širenje, koji je ispisao najviše materijala u Novom zavetu, prvo je progonio „Braću Gospodinovu” (ubijao, bacao u tamnice?), a Isusa je, odjednom, po prvi put ugledao kao priviđenje kada je pao s konja. Dotični je živeo u Isusovo doba, ali uopšte nije sa njim razgovarao niti ga slušao. Isti ne navodi ni jednu jedinu Isusovu izreku, čudo, ikakav podatak, Josifa, blaženu devicu Mariju, razapinjanje na krstu, moralnu pouku, propoved Isusovu na Maslinskoj gori, Isusovu molitvu koja se dan danas moli u svakoj crkvi... ili bilo šta od Isusovih učenja. U 13 poslanica (koje čine najveći korpus Novoga zaveta) Pavle nijednom ne citira Isusa, osim u - „Gospodin reče: ‘blaženije je darivati nego dar primati’... ” - što nije zabeleženo kao Isusove reči, ama baš nigde, niti u „službenim” niti u odbačenim jevanđeljima (apokrifima). Isusove „izjave” poticale su iz Pavlovih halucinacija.

Tek nakon tri godine nakon svog iznenadnog preobraćenja, on 15 dana posećuje Jerusalim. To je nekoliko godina nakon navodnog Isusovog raspeća. On to ne čini da bi posetio Isusov grob, bacio se ničice i poljubio „svetu zemlju na Kalvariji natopljenu Isusovom krvlju”, osnažio veru na Maslinovoj goru, posetio još živu Isusovu majku Mariju, već - kako nam priznaje u Galaćanima - samo da se upozna sa Petrom, bez posećivanja apostola, osim „brata Gospodinova” Jakova.

Od dotičnog Petra on ne doznaje ama baš ništa o konkretnom Isusu ili njegovim izrekama (osim nekih opštih, nedefinisanih podataka, koji pod detaljnijom analizom otkrivaju u stvari lik Isusa koji nikako nije ni telesan ni istorijski - biva raspet i žrtvuje se u nekim spiritualnim prostorima). On zatim 14 godina namerno izbegava posetu Jerusalimu. Zašto?

Zar nije poneo kakav predmet, kao svetu relikviju, sa sobom? Zašto se relikvije i hramovi pojavljuju tek u IV veku? I od onda započinje manija hodočašćenja u „Svetu zemlju”. Totalni izostanak takvih događanja u prvih stotinu godina hrišćanstva verovatno je najsnažniji dokaz da su priče iz jevanđelja o stvarnom Isusovom životu ništa do mitologizovanih religijskih izmišljotina.

Dovoljno je baciti pogled na prvih 180 godina naše ere. Crkveni oci kao da se stide da pominju „telesnog Isusa”. Nema ga nigde sem u nebeskim sferama, mešaju se Platonova filozofija, gnosticizam i jevrejska teologija, ali istorijskom Isusu ni traga. Tek nakon 180 godina neko slaže izveštaje o čoveku Isusu. Što više vreme odmiče - detalji se umnožavaju.

Jovan iz Otkrivenja vidi samo vizije anđela (vrlo šarolike, kao da je uzimao droge, besni na one koji ga ne slušaju), a mnogi smatraju da je druga Petrova falsifikat (kao i prva). Ni preostale poslanice i pisma ne pominju bilo kakve svedoke, pa takođe potpadaju pod kategoriju „rekla-kazala”. Spise su napisali fanatični religiozni propagatori, kojima nije bila strana laž ne bi li progurali „radosnu vest” (što uostalom Pavle otvoreno priznaje).

Jevanđelja su kanonizovana, odnosno „crkveno verifikovana”, tek posle II veka, a najviše zahvaljujući Irineju, koji je iz mase jeretičkih jevanđelja izabrao četiri, više „prema četiri ugla zemlje, četiri vetra, četiri (glavne zodijačne) zveri (Bik, Lav, Orao-Škorpija i Anđeo-Vodolija)”, četiri elementa (zemlja, voda, vatra i vazduh). Četiri su izabrana, većina drugih su spaljena i uništena.

Irinejeva logika (zašto 4?): „Budući da je isti bog stvorio četiri strane sveta i četiri vetra, a crkvu rasuo po celom svetu, onda moraju biti i četiri jevanđelja, jer je jevanđelje stub i svod crkve.”

Apostoli su bili Jevreji. U jevanđeljima se o Jevrejima uvek govori sa udaljenosti, skoro sa rasnom mržnjom i prezirom. Uočavaju se stvari koje pravi Jevrej nikada ne bi napisao. O farisejima se piše pogrdno i sa prezirom, a o Rimljanima sa poštovanjem, iako su fariseji bili reformatori i čuvari nacionalnog identiteta, a surovi okupatori Rimljani ubirali poreze i sravnili Jerusalim sa zemljom pre nego što su jevanđelja napisana. Pisci očito nisu bili jevreji.

Naime, fariseji se zalažu za odvajanje jevrejskog naroda od helenske kulture. Osim toga zalažu se za proučavanje Tore u svim slojevima. U tom su smislu u sukobu sa sadukejima, koji nisu neskloni helenizmu, insistiraju na centralizaciji učenja (naravno oko sveštenstva i hrama, koji bi tako postali ekskluzivni tumači nauke). Znamo da je preživelo farisejsko učenje (gledište). Uzevši sve to u obzir, čini se da su Isusove kritike u stvari kritike fariseja upućene sadukejima. No budući da novozavetni tekstovi nastaju kasnije, u doba kad su fariseji vodeća struja koja sada ulazi u teološke sukobe sa mladom hrišćanskom crkvom, u novozavetnom tekstu kritika se upućuje i farisejima i sadukejima, što je, poznavajući onovremenske prilike, i farisejske stavove, paradoksalno.

Osim „ćutanja” Izraelaca, Grka i Rimljana o ikakvom konkretnom čoveku Isusu, najglasnije je ćutanje upravo hrišćana iz II veka, koji u većini nemaju pojma o Nazarećaninu. Oni koji ga pominju (početkom II veka) toliko se razlikuju u izveštajima da je jasno da se radi o više osoba, odnosno tada smatranih mesija.

Hrišćanske apologete početkom II veka još uopšte ne citiraju jevanđelja, nego samo Stari zavet, neke apokrife i grčka proročišta.

Slavni Origen traži Nazaret i ostala mesta, ali niko nema pojma o njima (do Jelene i Euzebija, poznatih falsifikatora relikvija i spisa). Pavla sredinom II veka još uvek smatraju jeretikom, ali uskoro će u aktima koji se pišu krajem II veka postati vođa poklonika Isusa Nazarećanina, iako o istome ne kaže ni reči, jer je njegov Joshua Ha Messiah ipak samo ona nebeska jevrejska Sophia od pre par vekova, odnosno Logos i Duh Sveti u njegovo vreme.

Origen protiv Celza

Slavni hrišćanski apologeta Origen, u svom odgovoru skeptičnom Celzu, koji je kritikovao hrišćane (II vek), umesto da jasno pruži sveže i ubedljive istorijske dokaze o Isusu, govori: „Pre odgovora Celzu, nužno je priznati da u stvarima istorije, koliko god istinita bila, često je vrlo teško, a ponekad i nemoguće, uspostaviti istinitost preko dokaza koji bi bili smatrani zadovoljavajućima, jer bismo mogli reći Jevreju:’Kako vi možete dokazati, da je Gospodin govorio Adamu ili Evi, ili Kainu, ili Noju, ili Avramu, ili Isaku, ili Jakovu te reči za koje je zapisano da ih je On izrekao tim ljudima? ‘” (Origen kontra Celsus, 1. 58 et Suiv.)

Ovo je jasno priznanje, da čak u II i početkom II veka nije bilo nikakvih pozitivnih istorijskih dokaza. Origen ni jednom jedinom rečju ne pominje išta o konkretnom istorijskom Isusu, i, u nedostatku boljeg odgovora, dalje pokušava ubediti skeptičnog Celza koji kaže: „Jasno mi je da su pisanja hrišćana laž, i da vaše bajke nisu dovoljno dobro konstruisane kako bi sakrile ovu monstruoznu fikciju; čak sam čuo da neki od vaših prevodilaca, kao da su došli pravo iz krčme, navale na kontradikcije, i, sa perom u ruci, menjaju originalne spise, tri, četiri i još nekoliko puta, kako bi mogli negirati te kontradikcije kada su suočeni sa kritikom.” Origen na to odgovara: „Kao prvo, ako su istinite priče o paganskim božanstvima, zašto ne bi bile istinite priče o hrišćanskom mesiji? Kao drugo, one moraju biti istinite, jer su ispunjenje proročanstava iz Starog zaveta. Kao treće, pružite mi dokaze da je vaš Mojsije, ili Noje, postojao, pa ću vas pitati je li verovatnije postojanje Isusa ili njih. I kao četvrto, kada, ako je ono što se tiče Isusa lažno, budući da ne možemo, kako ti kažeš (Celzo), jasno dokazati da je istinito, viđeno ili slušano od njega samoga (čuda), i, kako izgleda da uočavaš, isto tako od onih koji su kažnjeni, zašto ne bismo radije rekli da je Jezekilj takođe bio upleten u čuda kada je rekao ‘Nebesa su se otvorila’ i tome slično?” Drugim rečima, jedini dokaz koji Origen pruža protiv zdrave kritike Celza je da bi negiranje Hrista bilo isto što i negiranje paganskih i jevrejskih mitologija, kao i navučenih i lažiranih „proročanstava”.

„Ako Isus nije bio stvaran”, tvrdi Origen, „onda ni Apolon nije bio stvaran, a proročanstva Staroga zaveta nisu ispunjena.”

Ne može biti boljeg priznanja sumnje u priču o Isusu nego iz usta njegovog najglasnijeg i najsposobnijeg branioca od rane kritike. Za ličnosti kao što su Celzo, Irod ili Origen imamo jasne istorijske dokaze da su postojali, i u to niko od istoričara ne sumnja. Ali dokazati da je postojao Isus jednako je pokušaju dokazivanja Odiseja, Herkula, Zevsa ili Jelene Trojanske.

Ovi bi lukavo odvojili „negiranje jevanđeoskog Isusa kao božjeg sina” i „negiranje Isusa kao istorijske ličnosti”. Radi se o triku, kojim oni žele da odvoje zapise o Isusovim brojnim čudima, koja su „zadivila hiljade savremenika”, i nekakav razumu prihvatljiv lik, kojim bi se istorijska nauka mogla baviti. Tako bi imali svoje istorijske dokaze, a Isusovu božanstvenost bi mogli da ostave za versku „nadogradnju”. Problem sa takvim izmotavanjem je očigledan.

Koliko se može redukovati lik Isusa da zadrži išta što nalikuje biblijskom liku? Ako Isusu oduzmemo čuda, golema mnoštva koja su ga slušala i divila mu se, da ne govorimo o najbitnijoj stvari, uskrsnuću, o kome uopšte govorimo? O „nekom” Isusu kojih je bilo sličnih na stotine? Nešto kao „sigurno je postojao seljak Miloš, pre 300 godina”? Niko to ne negira, ali ni „taj” Miloš nije istorijska ličnost. Apologetama je kod opravdavanja izostanka zapisa o Isusu bitno da ga prikažu kao marginalca. Ako im se pomenu „Isusova čuda”, onda odmah kažu da se bavimo Isusovom božanstvenošću, ili da je bilo uobičajeno ubacivati čuda i preteravati. Jesu li Isusova čuda „preterivanja”, odnosno izmišljotine? Ko je onda Isus?