Svi smo svedoci kako je molitva pomogla Novaku Đokoviću da uspe kada je bilo teško.
Zamislite tek u ratu, kada je faktor sreće i te kako potreban, da jedna ozbiljna profesionalna vojska nema angažovana sveštena lica.
Uz današnje metode ratovanja velike su šanse da od borca ne ostane ništa što bi se dalo sahraniti. Zašto onda bar pre bitke borci ne bi dobijali bar poslednju pričest?
U ratu u Bosni je doduše bilo sveštenika volontera, ali ne vidim razlog da se u Srpskoj Vojci takav pristup i ne ozvaniči.

Naravno, ukoliko bi bilo potrebno da se sveštenici nađu i na vatrenoj liniji trebalo bi prilagoditi epitrahilj i obojiti ga u maskirne boje, a za ratovanje u zimskim uslovima već postoje brojne belo obojene varijante.
Zastava bi mogla da se pozabavi da umesto noža na pušku u manjim serijama ugrađuje sklopivi krst umesto noža sa donje strane, a za velikodostojnike žezlo.
U današnjem svetu, odrođenom od Boga tako modernizovana vojska bi imala velike šanse da pobedi i mnogo nadmoćnijeg neprijatelja.
Šta vi mislite?