...

Ova opomena stoji za sva vremena. Hristov čin proklinjanja drveta, koje je On svojom moći načinio, stoji kao opomena svim crkvama i svim hrišćanima. Niko ne može živeti po Božjem zakonu ako ne služi drugima. Međutim, ima mnogo onih koji ne žive milosrdnim, nesebičnim Hristovim životom. Neki koji sebe smatraju odličnim hrišćanima ne razumeju u čemu se sastoji služba Bogu. Oni smišljaju i proučavaju kako da ugode sebi. deluju samo da ugode sebi. Vreme ima vrednost za njih samo ako mogu sabirati za sebe. U svim životnim zbivanjima ovo je njihov cilj. Oni ne služe drugima, već samo sebi. Bog ih je stvorio da žive u svetu u kome se mora pokazati nesebična služba. On je odredio da svojim bližnjima pomažu na svaki mogući način. Međutim, njihovo »ja« je tako veliko da ne mogu da vide ništa drugo. Nisu u vezi sa čovečanstvom. Oni koji tako žive samo za sebe slični su smokvi koja je imala lep spoljašnji izgled, ali bila je bez roda. Oni se drže obličja pobožnosti, ali nemaju pokajanje ili veru. Na rečima poštuju Božji zakon, ali nedostaje im poslušnosti. Govore, ali ne čine. U prokletstvu izrečenom nad smokvinim drvetom, Hristos je pokazao kako je u Njegovim očima mrsko ovo uzaludno pretvaranje. On izjavljuje da je onaj koji javno greši manje kriv od onoga koji po imenu služi Bogu, a ne rađa nikakav rod u Njegovu slavu.

Priča o smokvi, izrečena pre Hristove posete Jerusalimu, ima naposrednu vezu s poukom datom izricanjem prokletstva nad nerodnim drvetom. Vrtlar je molio za nerodno drvo u priči: Ostavi je za ovu godinu dok okopam oko nje i obaspem je gnojivom; pa ako rodi dobro; a ako ne, poseći ćeš je kasnije. Nerodnom drvetu trebalo je pružiti veće staranje. Ono je trebalo imati svaku prednost. Međutim, ako bude ostalo bez roda, ništa ga neće spasiti od uništenja. U priči nije prorečen rezultat vrtlarevog rada. On je zavisio od tog naroda kome su bile upućene Hristove reči. Oni su bili predstavljeni nerodnim drvetom i na njima je bilo da odluče o svojoj vlastitoj sudbini. Svaka prednost koju je Nebo moglo podariti bila im je dana, ali nisu iskoristili svoje povećane blagoslove. Konačni rezultat pokazan je Hristovim činom izricanja prokletstva nad nerodnom smokvom. Odredili su svoje vlastito uništenje.

Više od hiljadu godina jevrejski narod je zloupotrbljavao Božju milost, izazivajući Njegove sudove. Odbacivao je Njegove opomene i ubijao Njegove proroke. Narod Hristovog vremena bio je odgovoran za ove grehe zato što je išao istim putem. Krivica tog naraštaja leži u odbacivanju sadašnje milosti i opomene. Okove koje je ovaj narod vekovima kovao, ljudi Hristovih dana pričvršćivali su na sebe.

U svakom razdoblju ljudima je poklonjen njihov dan svetlosti i prednosti, jedno vreme probe, u kome se mogu pomiriti sa Bogom. Ali ova milost ima granice. Milost može godinama pozivati, da bude omalovažavana i odbacivana, ali onda dolazi vreme kad milost upućuje svoj poslednji poziv. Srce postaje toliko tvrdo da se prestaje odazivati Božjem Duhu. Tada blagi glas koji zadobija grešnika više ne preklinje grešnika a karanje i opomene prestaju.

Taj dan je došao Jerusalimu. Isus je plakao u tuzi nad osuđenim gradom, ali nije ga mogao spasiti. Iscrpio je sve izvore. Odbacivanjem opomena Božjeg Duha, Izrailj je odbacio jedino sredstvo pomoći. Nije postojala nikakva druga sila kojom bi mogao da bude spasen.

Jevrejski narod bio je simbol naroda iz svih vekova koji su prezirali preklinjanja Beskonačne Ljubavi. Hristove suze, dok je plakao nad Jerusalimom, bile su suze za grehe svih vremena. U sudovima izgovorenim nad Izrailjem, oni koji odbacuju karanja i opomene Božjeg Svetog Duha, mogu da čitaju vlastitu osudu.

U ovom naraštaju postoje mnogi koji idu istim tlom kojim su išli i neverni Jevreji. Oni su bili očevici javljanja Božje sile, Sveti Duh je govorio njihovom srcu, ali čvrsto su prionuli za svoje neverstvo i protivljenje. Bog im upućuje opomene i karanja, ali oni ne žele priznati svoje grehe, pa odbacuju Njegovu vest i Njegovog vesnika. Isto ono sredstvo koje On koristi za njihovo ozdravljenje, postaje im stena sablazni.

Otpali Izrailj mrzeo je Božje proroke zato što su iznosili na videlo njegove skrivene grehe. Ahab je smatrao Iliju svojim neprijateljem, zato što je prorok verno ukoravao careva tajna bezakonja. Tako i danas Hristov sluga koji ukorava greh nailazi na podsmeh i odbacivanje. Biblijska istina, Hristova vera, bori se protiv jake struje moralne nečistoće. U srcima ljudi predrasuda je danas jača nego u Hristovo vreme. Hristos nije ispunjavao svetovna očekivanja ljudi, Njegov život bio je ukor za njihove grehe, i oni su Ga odbacili. Istina Božje reči i danas se ne slaže s postupcima ljudi i njihovim prirodnim sklonostima, pa hiljade odbacuju njenu svetlost. Ljudi podstaknuti od Sotone bacaju sumnju na Božju reč i odlučuju se za promenu svog nezavisnog suda. Oni biraju tamu pre no svetlost, ali to čine na pogibao svojih duša. Oni koji su izvrtali Hristove reči, stalno su nalazili sve više razloga za izvrtanje, sve dok se nisu odvratili od Istine i Života. Tako je i danas. Bog ne namerava otkloniti svaku primedbu koju telesno srce može izneti protiv Njegove istine. Onima koji odbijaju dragocene zrake svetlosti, koje bi rasvetlile tamu, tajne Božje reči ostaće takve zauvek. Istina je od njih sakrivena. Oni idu naslepo i ne poznaju propast koja je pred njima.

Hristos je posmatrao svet i sve vekove s vrha Maslinske gore i Njegove reči odnose se na svaku dušu koja omalovažava pozive božanske milosti. Tebi koji prezireš Njegovu ljubav, On se danas obraća. »Ti, upravo ti« treba da znaš ono što je potrebno za tvoj mir. Hristos proliva gorke suze za tebe koji nemaš suza za sebe. Već se ta zlokobna okorelost srca koja je uništila fariseje, otkriva i u tebi. A svaki dokaz Božje milosti, svaki zrak božanske svetlosti ili rastapa i pokorava dušu ili je utvrđuje u njenom beznadežnom nepokajanju.

Hristos je unapred video da će Jerusalim ostati tvrdokoran i da se neće pokajati, a sva krivica, sve posledice odbačene milosti ležale se na njegovim vratima. Tako će da bude i sa svakom dušom koja ide istim putem. Gospod izjavljuje: »Propao si, Izraele.« »Čuj, zemljo! evo ja ću pustiti zlo na ovaj narod, plod misli njihovih, jer ne paze na moje reči, i odbaciše zakon moj.« (Osija 13,9; Jeremija 6,19)

...

U rano jutro Spasitelj i Njegovi pratioci došli su na obalu i svetlost Sunca koje se rađalom kao da blagoslilja mirom, dodirivala je more i zemlju. Ali tek što su kročili na obalu, njihove oči zapazile su prizor užasniji od okrutne bure. Iz nekog skrovišta među grobovima, dva poremećena čoveka ustremila su se na njih da ih rastrgnu. Na ovim ljudima visili su delovi lanaca koje su raskinuli bežeći s mesta zatočenja. Telo im je bilo u ranama, a posekotine od oštrog kamenja krvarile su. Njihove oči sevale su ispod duge, nauredne kose. Izgleda da su demoni koji su vladali nad njima potpuno izbrisali svaku sličnost s ljudskim bićem, pa su više ličili na zveri nego na ljude.

Učenici i njihovi pratioci pobegli su užasnuti. Odmah su primetili da Isus nije bio s njima, pa su se okrenuli da Ga potraže. Stajao je tamo gde su Ga ostavili. On koji je stišao buru, koji je ranije sreo Sotonu i pobedio ga nije pobegao pred ovim demonima. Kad su se ovi ljudi, škrgućući zubima i bacajući pjenu iz usta, približili Njemu, Isus je podigao istu ruku koja je smirila valove i ljudi nisu mogli prići bliže. Stajali su pred Njim besni, ali bespomoćni.

S autoritetom je naredio nečistim duhovima da iziđu iz njih. Njegove reči prodrle su do pomračenih umova ovih nesrećnih ljudi. Nejasno su shvatili da je blizu Onaj koji ih može spasiti od demona koji su ih mučili. Pali su pred Spasiteljeve noge da Mu se poklone; ali kad su se usne otvorile da zamole za Njegovu milost, demoni su divlje vičući progovorili kroz njih: »Šta je tebi do mene, Isuse sine Boga višnjega? Zaklinjem te Bogom, ne muči me.«

Isus je zapitao: »Kako ti je ime?« Odgovor je glasio: »Legion mi je ime; jer nas je mnogo.« Koristeći nesrećne ljude kao posrednike za prenošenje poruke, zamolili su Isusa da ih ne pošalje izvan tog predela. Nedaleko na padini brega paslo je veliko krdo svinja. Demoni su molili da im dopusti da uđu u njih, i Isus im je dopustio. Odjednom je bezrazložan strah zahvatio krdo. Ono je bjesomučno pojurilo niz litice i u nemogućnosti da se zaustavi na obali, stropoštalo se u jezero i utopilo.

U međuvremenu kod opsednutih od demona nastupila je čudesna promena. Svetlost je prosvetlila njihove umove. Njihove oči zasjale su razboritošću. Pojave tako dugo izobličene u sotonski lik, postale su iznenada blage, ruke umrljane krvlju postale su mirne i radosnim glasovima slavili su Boga za svoje oslobođenje.

S litice čuvari svinja videli su sve što se zbilo i požurili su da odnesu vest svjim poslodavcima i celom narodu. U strahu i uznemirenost celokupno stanovništvo skupilo se da sretne Isusa. Ova dva čoveka opsednuta demonima bili su strah i trepet za celu okolinu. Niko nije sigurno prolazio kraj mesta na kome su se oni nalazili, jer bi se s demonskom jarošću ustremili na svakog putnika. Sada su ovi ljudi odeveni i zdravog razuma sedeli kraj Hristovih nogu, slušali Njegove reči i slavili ime Onoga koji ih je izlečio. Međutim, narod koji je posmatrao ovaj veličanstveni prizor nije se radovao. Gubitak svinja bio im je važniji nego oslobođenje ova dva Sotonina roba.

Ovaj gubitak bio je dozvoljen u milosti prema vlasnicima svinja. Obuzeti svetovnim dobrima nisu marili za neuporedive vrednosti duhovnog života. Isus je želeo raskinuti uticaj sebične ravnodušnosti, da bi mogli primiti Njegovu milost. Međutim, žalost i gnev zbog zemaljskog gubitka zaslepio je njihove oči za Spasiteljevu milost.

Pojava natprirodne sile probudila je sujeverje u narodu i podstakla njihova strahovanja. Iz boravka ovog Stranca među njima mogu slediti dalje nesreće. Naslućivali su novčanu propast i odlučili da se oslobode Njegovog prisustva. Oni koji su sa Isusom prešli jezero, pričali su o svemu što se desilo prethodne noći, o svom stradanju u oluji i kako su vetar i more bili umireni. Međutim, njihove reči nisu ostavile nikakav utisak. U strahu narod se okupljao oko Isusa, preklinjući Ga da ih napusti i On je pristao, ukrcavši se odmah za suprotnu obalu.

Ljudi iz Geraze imali su pred sobom živi dokaz o Hristovoj moći i milosti. Videli su ljude kojima je vraćen razum, ali su toliko strepili za svoje zemaljske interese da su Onoga koji je pobedio kneza tame pred njihovim očima smatrali nezvanim gostom, i Dar Neba bio je udaljen s njihovih vrata. Mi nemamo priliku da se okrenemo od Hristove ličnosti, kao što su to učinili Gerazenci, ali još uvek postoje mnogi koji ne žele poslušati Njegove reči zato što bi poslušnost obuhvatila i žrtvovanje nekog svetovnog dobra. Iz straha da Njegovo prisustvo ne izazove novčane gubitke, mnogi odbacuju Njegovu milost i udaljuju od sebe Njegovog Duha.

Međutim, osećaj oslobođenih od demona bio je sasvim drukčiji. Oni su želeli prisustvo svog Oslobodioca. U Njegovoj blizini osećali su se zaštićenim od demona koji su mučili njihove živote i upropastili njihovo najbolje životno doba. kad se Isus spremao da uše u lađu, prišli su Mu, klekli do Njegovih nogu i milili Ga da ostanu kraj Njega kako bi mogli stalno slušati Njegove reči. Međutim, Isus im je naložio da idu kući i kažu kakve im je velike stvari učinio Gospod.

To je bio njihov zadatak – da idu u neznabožački dom i govore o blagoslovu koji su primili od Isusa. Bilo im je teško da budu odvojeni od Spasitelja. Sigurno su ih očekivale velike teškoće u druženju sa svojim neznabožačkim sugrađanima. Njihova odvojenost od društve kao da ih je onesposobljavala za rad koji je On naznačio. Međutim, čim ih je Isus usmerio na njihovu dužnost, bili su spremni da poslušaju. Ne samo što su govorili svojim ukućanima i susedima o Isusu već su išli kroz ceo Dekapolis, objavljujući posvuda Njegovu moć spašavanja i opisujući kako ih je oslobodio od demona. U ovom radu mogli su primiti veći blagoslov nego da su, samo zbog lične koristi, ostali u Njegovom prisustvu. Spasitelju se približavamo radom na širenju dobrih vesti o spasenju.

Dva čoveka izlečena od demona bili su prvi misionari koje je Isus poslao da propovedaju evanđelje u oblasti Dekapolisa. Ovi ljudi imali su prednost da slušaju Isusovo učenje samo nekoliko trenutaka. Do njihovih ušiju nije nikada doprla nijedna propoved s Njegovih usana. Nisu mogli poučavati narod kao što su to mogli učenici koji su svakodnevno bili sa Isusom. Međutim, u svojoj ličnosti nosili su dokaze da je Isus bio Mesija. Mogli su kazati ono što su znali; ono što su sami videli i čuli i osetili od Hristove sile. To je ono što može učiniti svako čije je srce takla Božja milost. Jovan, ljubljeni apostol, napisao je: »Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života… što videsmo i čusmo to javljamo vama.« (1. Jovanova 1,1–3) Kao Hristovi svedoci treba da kažemo ono što znamo, ono što smo sami videli, čuli i osetili. Ako smo korak za korakom sledili Isusa, imaćemo što određeno da kažemo o načinu na koji nas je vodio. Možemo reći kako smo proverili Njegovo obećanje i utvrdili da je istinito. Možemo posvedočiti ono što znamo o Hristovoj milosti. To je svedočanstvo na koje nas Gospod poziva, a zbog njegovog nedostatka svet gine.

Iako narod iz Geraze nije primio Isusa, On ih nije prepustio tami koju su izabrali. Kad su Ga zaklinjali da ode od njih, oni nisu čuli Njegove reči. Oni nisu znali što su odbacili. Zato je On ponovo poslao svetlost, i to preko onih koje neće odbiti da slušaju.

Sotonina namera bila je da uništenjem svinja odvrati narod od Spasitelja i spreči propovedanje evanđelja u toj oblasti. Međutim, upravo ovaj događaj uznemirio je celu oblast kao ništa drugo, i usmerio pažnju od Hrista. Iako se Spasitelj lično udaljio, ljudi koje je izlečio ostali su kao svedoci Njegove sile. Oni koji su bili posrednici kneza tame postali su kanali svetlosti, vesnici Sina Božjega. Ljudi su se divili dok su slušali čudesne novosti. U celoj toj oblasti vrata su se otvarala evanđelju. Kad se Isus vratio u Dekapolis, narod se sticao oko Njega i tri dana, ne samo stanovnici jednog grada već hiljade iz cele okoline slušale su vest o spasenju. Čak i sila zlih duhova je podvlašćena našem Spasitelju i delovanje zla okrenulo se na dobro.

Susret sa opsednutima iz Geraze nosio je pouku za učenike. On je pokazivao svu dubinu poniženja u koju Sotona želi uvući ceo ljudski rod i Hristovu misiju da oslobodi ljude od njegove sile. Ova unesrećena bića, nastanjena u grobovima, kojima su vladali demoni, u ropstvu neobuzdanih strasti i gnjusnih požuda, predstavljaju ono što bi ljudski rod postao da je prepušten Sotoninoj vlasti. Sotona vrši stalan uticaj na ljude da umrtvi čula, da zavlada umom na zlo i unižava dušu. Kad god ljudi odbijaju Spasiteljev poziv, potčinjavaju se Sotoni. Danas to mnogi čine u svakoj oblasti života, u domu, u radu, pa čak i u crkvi. To je razlog što su se nasilje i zločin raširili po Zemlji i moralna tama, kao koprena smrti, pokriva ljudske naseobine. Svojim naročitim iskušenjima Sotona vodi ljude u sve veće zlo, dok krajnji rezultat ne bude poročnost i propast. Jedina sigurna zaštita protiv njegove sile nalazi se u Isusovom prisustvu. Pred ljudima i anđelima Sotona se otlrio kao čovekov neprijatelj i uništavalac. Hristos kao čovekov prijatelj i oslobodilac. Njegov Duh razviće u čoveku sve ono što će oplemeniti karakter i uzvisiti prirodu. On će u telu, duši i duhu izgraditi čoveka za slavu Bogu. »Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.« (2. Timotiju 1,7) On nas je pozvao »da dobijemo slavu« – karakter »Gospoda našega Isusa Hrista«; pozvao nas je da budemo »jednaki obličju sina njegova«. (2. Solunjanima 2,14; Rimljanima 8,29)

A duše koje su tako nisko pale da su postale Sotonina oruđa, Hristovom silom opet su preobražene u vesnike pravde koji Božji Sin šalje da kažu »šta ti Gospod učini, i kako te pomilova«.

Opet povod stvara rugače?

:)))

Koji povod su imali ovi ljudi:

Joh 10:24 A Jevreji Ga opkoliše, i govorahu Mu: Dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si ti Hristos, kaži nam slobodno.
Joh 10:25 Isus im odgovori: Ja vam kazah, pa ne verujete. Dela koja tvorim ja u ime Oca svog ona svedoče za me.
Joh 10:26 Ali vi ne verujete; jer niste od mojih ovaca, kao što vam kazah.
Joh 10:27 Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu.
Joh 10:28 I ja ću im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje.
Joh 10:29 Otac moj koji mi ih dade veći je od svih; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mog.
Joh 10:30 Ja i Otac jedno smo.
Joh 10:31 A Jevreji opet uzeše kamenje da Ga ubiju.
Joh 10:32 Isus im odgovori: Mnoga vam dobra dela javih od Oca svog; za koje od onih dela bacate kamenje na me?
Joh 10:33 Odgovoriše Mu Jevreji govoreći: Za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog.

Znali su Jevreji dobro o kome se radi...

Mar 2:1 I uđe opet u Kapernaum posle nekoliko dana; i ču se da je u kući.
Mar 2:2 I odmah skupiše se mnogi tako da ne mogahu ni pred vratima da se zbiju; i kazivaše im reč.
Mar 2:3 I dođoše k Njemu s oduzetim koga su nosili četvoro.
Mar 2:4 I ne mogući približiti se k Njemu od naroda otkriše kuću gde On beše, i prokopavši spustiše odar na kome oduzeti ležaše.
Mar 2:5 A Isus videvši veru njihovu reče uzetome: Sinko! Opraštaju ti se gresi tvoji.
Mar 2:6 A onde seđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim:
Mar 2:7 Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednog Boga?
Mar 2:8 I odmah razumevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim?
Mar 2:9 Šta je lakše? Reći uzetome: Opraštaju ti se gresi, ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi?
Mar 2:10 No da znate da vlast ima Sin čovečji na zemlji opraštati grehe, (reče uzetome:)
Mar 2:11 Tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj, i idi doma.
Mar 2:12 I usta odmah, i uzevši odar izađe pred svima tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga govoreći: Nikada toga videli nismo.