http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8539-fea-dimovi-mome-narodu-ili-kako-smo-ubili-srbiju-.html
preuzeto sa gornjeg sajta
Koliko god to mnogima zvučalo čudno, oduvek sam bio legalista i etatista. Pola svog života sam proveo u borbi protiv samovolje državne vlasti, sve vreme sanjajući da ćemo jednoga dana dobiti državu koja će biti prava zajednica. Državu kojoj bismo svi odano služili, bez zadnjih misli i preispitivanja. Državu kojoj ćemo spremno predati deo svoje slobode i individualnosti, a zauzvrat od nje dobiti brigu i sigurnost. Koja će biti mnogo više od himne i zastave, koja će hraniti i braniti svoje građane, učiti nas da se međusobno poštujemo i pomažemo. Državu koja će ispunjavati svoja obećanja i obaveze iz ugovora potpisanog sa sopstvenim narodom. Državu koja će birati najbolje i najpoštenije umesto što uzima glupe, sebične i poslušne. Onu koja u službu poziva Dositeja i Tomasa Mora, ne odbija Teslu, ne goni Iljina, ne ubija Lorku i Sokrata.
NAŠI SEBIČNI ŽIVOTI Mi takvu državu, nažalost, nemamo. Verovatno je nismo ni zaslužili. Uvek smo bili skloni da pratimo ljude i gradimo njihove kultove, a da zapostavljamo sopstvenu zajednicu - našu Srbiju. Pri tom smo uspeli da pomešamo sve moguće pojmove. Za nas su narod, zemlja, država i politika jedno te isto. Mi poistovećujemo političke partije sa zemljom u kojoj smo se rodili. Zato je stalno psujemo i napuštamo. Zato mnogi od nas olako pristaju da za novac rade protiv svoje zemlje. Svoju patriotsku potrebu zadovoljavamo po kafanama i slaveći pobede omiljenih sportista. Mislimo da se ljubav prema otadžbini dokazuje mahanjem zastave, podizanjem tri prsta i gromoglasnim uzvikivanjem „Srbija!”. Onda se opet vraćamo svojim sebičnim životima i potrebama, nastavljamo da varamo i lažemo jedni druge, hvatamo se za gušu zbog najmanjih sitnica i pokušavamo da sve vreme ostvarimo ličnu korist. Zovemo sebe patriotama, Srbima, vernicima, pravoslavcima, a nemamo čime to da potkrepimo. Zloupotrebljavamo pravoslavlje. Pozivamo Boga u pomoć kad god nam je teško, pa mu okrenemo leđa čim nam malo krene. Svoju veru dokazujemo tako što slavimo slavu i koristimo u govoru izjave kao što su „daće Bog”, „Bože pomozi”, „Bog ti pomogao”, „Bože Gospode”. Postimo telom, a grešimo dušom. Pozivamo se na Sveto pismo, a da mu nismo ni korice otvorili. Branimo srpske svetinje na Internetu, koji je postao surogat za neše živote. Virtuelno se družimo i podržavamo, dok na ulici sklanjamo poglede.
Mi smo počinili najteži zločin prema svojoj zemlji. Ubili smo je. Možemo da se vadimo da je to ubistvo zapravo nesrećan slučaj, ali smo je ipak ubili. Svojim nemarom i sebičlukom smo je ubili, jer joj nismo pružili pomoć kada joj je bila najpotrebnija. Pobegli smo sa lica mesta da bi sklonili svoje osetljive nosiće od smrada njene lešine. Nismo je čak ni čestito sahranili jer bi time morali da priznamo da smo je mi ubili. To bi nam onda oduzelo pravo da se i dalje pijani busamo u grudi i ričemo „Živela Srbija!” upirući prst u nekog drugog krivca. Ovako bačena u jarak, Srbija je ostavljena na milost i nemilost raznim strvinarima - crvima koji će joj izjesti utrobu i vranama koje će joj popiti oči. Kada svrše svoj strvinarski posao, oni će njeno truplo napuniti ništavilom. Prepariraće je šablonom, tehnikom, brzim protokom informacija i lažima koje će poteći umesto njenog krvotoka. To onda više nije ni država, a daleko od toga da je zajednica. To je zombi-država, čiju je dušu zaposela zla magija krupnog kapitala i sebičnih interesa. Ona teži da se pridruži ostalim zombijima u podzemnom svetu, koji nam se lažno predstavlja kao zajednica. U tom podzemnom svetu i mi smo samo mrtvaci, prikopčani u program koji simulira život. Živimo kao u Hakslijevom „Vrlom novom svetu” - duboko podeljeni u kaste, ispranih mozgova i oslobođeni od emocija. Uzimamo našu dozu „some” - besomučno gomilajući razne nepotrebne stvari, menjajući ljudsku slobodu za slobodu tržišta, svodeći svoje životne odluke na izbor robe u hipermarketima.
Mi smo samo jedno od mnogih plemena na čije obale su se iskrcali konkvistadori. Osetili smo moć njihovih musketa, ali i sjaj darova koje su nam doneli. Na kraju nas nisu pokorili svojim oružjem, već đinđuvama i ukrasima koje smo ponosno okačili o svoje vratove. Postali smo zavisni od njihovog sjaja i pristali da se dobrovoljno pokorimo, kako bismo dobili još malo poklona. Navukli smo se na beli šengen, Internet, Holivud, koncerte, kablovsku televiziju, tabloide, fast fud restorane i progutali priču da svako od nas može da postigne sve u životu, samo ako se dovoljno fokusira. Da svako može jednog dana da poseduje jahtu, vozi „ferarija”, opšti sa manekenkama, druži se sa „selebreti” ličnostima...
GOSPOD ĆE NAS VIDETI Ko bi se sada odrekao tog sna? To je dobro pitanje! U razgovoru je svako od nas „građana” barem jednom spomenuo kako mu je svega preko glave i kako planira da se uskoro preseli na selo i obrađuje zemlju. Koliko ima iskrenosti u takvim izjavama, a koliko je to zapravo dečije zavaravanje i bežanje od stvarnosti? Mi smo poput deteta kojem je neko poklonio omiljenu igračku. Sada zamislite kako bi reagovalo to dete kad bi mu neko oduzeo igračku. Plakalo bi i kukalo dok mu ona ne bi bila vraćena ili bi na kraju dobilo batine, pa bi mu opet dali igračku kada bi se malo primirilo i postalo poslušno. U nama kulja bes i želja za promenama, ali smo suviše lenji i sebični da se odreknemo svojih novostečenih navika. Zbog toga će nas uvek jahati, kako oni na vlasti, tako i oni koji su instalirali vlast. Ješćemo se i nervirati u sebi i lečiti frustracije na porodici, prijateljima ili slučajnim prolaznicima. Mi smo mrtvo tkivo. Amorfna masa bednika! Ubice svoje zemlje!
I možemo da pričamo do sutra o novim izborima i o novim ljudima i o novim geopolitičkim podelama, ali to ne menja činjenicu da smo postali neljudi. Da smo postali sve ono što smo oduvek prezirali. Da smo se otuđili jedni od drugih i od svoje zemlje. Da smo postali varvari koji pljuju na suštinu i loču primitivne sadržaje iz jedne iste bačve. Dok god smo takvi varvari, ovde nas ništa neće spasiti. Neće ni Bog, jer smo njega prvog proterali, ali je on tu za nas ako se budemo iskreno pokajali. Ako ponovo postanemo ljudi, Gospod će nas videti kao što je video i narod Izrailja. Ako se odreknemo svojih paganskih bogova koje smo prihvatili od konkvistadora, možemo da očekujemo da će nas ponovo ogrejati sunce. Ako ponovo budemo pronašli u sebi i ljubav za druge i zajedno gradili zajednicu. Onda će Gospod uzdići Srbiju iz mrtvih. Ta Srbija će postati i država i zajednica i naša kuća i sklonište. Jer tada više nećemo biti ubice nego ćemo ponovo postati graditelji, nećemo se meriti novcem već poštenjem, nećemo otimati od svoje zemlje nego ćemo joj verno služiti. Nećemo se voditi filozofijom vilinog konjica i grabiti sve u trenutku, nego ćemo sebe darivati večnosti u želji da budućem rodu ostavimo zemlju koja nije u ruševinama. Jer, ako se ne budemo osvestili i promenili, nećemo zaslužiti ništa više od ovoga što nam se trenutno dešava. Zauvek ćemo nositi Kainov znak na čelu da smo ubili Srbiju!
Iskreno vaš brat i saborac.
