антисемитизам – Израз из 19. века који је постао ознака за опште предрасуде према Јеврејима. Понекад се прави разлика између антијудаизма (општих антијеврејских предрасуда) и антисемитизма (предрасуда заснованих на расној припадности), први пут разрађена у 19. веку. 1. Стари свет – У Старом свету срећу се многа испољавања антисемитизма, делимично услед одбијања Јевреја да се мешају с другим народима. Већ је у Палестини постојао сукоб Јевреја и нејевреја, који се појачао у време грчке владавине над Палестином. Хеленистички владари гледали су на Јевреје као на препреку ширењу грчке културе, док су се Јевреји, с друге стране, супротстављали грчком утицају, сматрајући га претњом својој религији. Издвојеност Јевреја била је у оштром контрасту с општим ставом у Старом свету и често је доводила до тога да се на њих гледало с подозрењем и до оптужби које ће се, с малим варијацијама, понављати током целе историје, све до 20. века. Сматрало се да су Јевреји чудни и изопачени људи и да немају права на земљу коју поседују. 2. Рано хришћанско доба – Хришћанство је отпочело као једна од јеврејских секти. Његов оснивач, Исус, био је Јеврејин, као и његови следбеници. Први хришћани комбиновали су веровање у Исуса као Месију са придржавањем јеврејског закона. Већ у тим раним годинама, међутим, посејано је семе будућих сукоба, јер је млада црква себе видела као нову заједницу Израиља у којој је Бог испунио своја обећања доласком Исуса као Христа (Месије). Она је преузела јеврејске свете списе као своје, тумачећи их у светлу веровања у Христа. Јевреји су неко време толерисали ову нову секту, али су на хришћане врло брзо почели да гледају као на јеретике и претњу јудаизму. Ова притајена нетрпељивост била је појачана из два разлога. Први је био то што су у цркву у све већем броју ступали и нејевреји и што је на сабору у Јерусалиму превагу однело становиште Павла, по рођењу фарисеја, да је довољна сама вера у Христа и да нејевреји не потпадају под Тору. Други догађај био је рат Римљана против Јудеје (66–70) и разарање Јерусалима. Током опсаде, хришћанска заједница Јерусалима напустила је град, тумачећи предстојећу катастрофу као Божју казну за Јевреје због њиховог одбацивања Исуса и испуњење његовог пророчанства. Хришћанство је на тај начин раздружило своју судбину од судбине јудаизма. Од тог тренутка, ове две религије пошле су свака својим путем, у све већем међусобном непријатељству. Јеврејски хришћани избачени су из синагоге, а хришћани су сматрали да су Јевреји тврдоглави у свом одбијању да признају Христа и да су стога кажњени од Бога, без сопствене земље, за сва времена осуђени да лутају као бескућници по лицу земље. Нетрпељивост ране цркве према јудаизму може се донекле схватити и као резултат њених настојања да пронађе сопствени идентитет. С новим статусом хришћанства као званичне религије Римског царства, од 312. године, хришћански теолошки ставови почели су да се изражавају законом. Јевреји су тада изгубили многа од својих старих права, забрањено им је да ступају у брак са хришћанима и искључени су из главних токова економског поретка. 3. Средњи век – У друштву прожетом хришћанством у сваком виду живота, на Јевреје се нужно гледало као на странце. Док су црквени сабори од 12. века надаље доносили дискриминаторске законе против Јевреја, поједини бискупи и папе често су покушавали да их заштите од провала народног беса. У време када је почела да цвета европска трговина, антисемитизму су допринели и економски чиниоци. Зеленаштво (позајмљивање новца са интересом) средњовековна црква је сматрала грешним и стога је оно било забрањено за хришћане. Како је оно, међутим, било неопходно за напредак економије, Јевреји, будући да су били изван хришћанског друштва, подстицани су да се баве зеленашењем, што им је често доносило нетрпељивост обичног света 4. Реформација – Мада су Калвин и пуританци показивали одређено поштовање према Јеврејима, Лутеров антисемитизам није ништа заостајао за антисемитизмом црквених отаца и он је на Јевреје гледао као на оличење свега што је Богу страно. Непосредно пре смрти, 1543, написао је трактат Против Јевреја и њихових лажи, у коме је изложио програм практичних мера за изопштавање Јевреја из друштва, који је укључивао и паљење синагога. Хитлер ће током холокауста употребити један део овог трактата. 5. Просветитељство и верска еманципација – Како је слабио утицај цркве на западно друштво и судбина Јевреја се знатно поправљала. У свакодневном животу, међутим, прастари стереотипи и даље су постојали. Чак и они који су хтели да рехабилитују Јевреје, чинили су то у одбрану њихових људских особина, а не њиховог јудаизма. Без обзира на мотиве, Јеврејима је најзад омогућен слободан приступ универзитетима, слободним професијама и војној служби. Изгледало је као да је за њих освануло ново доба слободе. 6. Деветнаести и двадесети век – У народу и у многим клерикалним круговима и даље је вера била повод за изражени антијудаизам који се чак и појачавао. У 19. веку је дошло и до рађања једне нове врсте антисемитизма, пре заснованог на расним него на верским основама. У Немачкој је 1879. Вилхем Мар сковао термин „антисемитизам”. Међутим, чак ни нови таласи антисемитизма нису могли да припреме свет за оно што ће бити најразорнија провала антисемитизма у целој историји Запада. То је било резервисано за 20. век. Економски и политички колапс припремили су у Немачкој терен за Хитлерову жестоку антисемитску кампању. Теорија „ножа у леђима” приказивала је Јевреје као оне који су одговорни за немачке невоље, нудећи тако погодног жртвеног јарца. Била је то прилика да Хитлер оствари свој сан о томе да Немачку, а евентуално и целу Европу, од Јевреја очисти једном за свагда. Нацизам је, мада у много чему антитеза и непријатељ хришћанства, био у стању да своје „коначно решење” изгради на прастаром хришћанском антисемитизму Запада. 7. После Другог светског рата – Приметно јењавање антисемитизма на Западу након Другог светског рата у великој мери је резултат холокауста. Саосећање које је постојало широм света за преживеле из Хитлеровог покоља одиграло је значајну улогу у стварању јеврејске државе 1948. Постојање државе Израел довело је, међутим, до испољавања антисемитизма у новој левици и до нових антијеврејских осећања у арапским земљама, делу света у коме су током средњег века Јевреји много боље пролазили него под хришћанском влашћу. Ипак, напори да се антисемитизам искорени не јењавају.

Бар Кохба – (ј – арам; дословно: „син звезде”) Сматрао је себе Месијом и предводио јеврејски народ у другом устанку против Рима (132–135). Бар Кохба је имао подршку Јевреја широм Римског царства, укључујући и великог рабина Акиву. Проглашена је независна јеврејска држава и искован је властити новац. Устанак, сконцентрисан на Јудеју и приобални појас, угушиле су на крају надмоћне римске снаге, а Јерусалим је разорен. Писма која су пронађена у недавним ископавањима пећина у које су се побуњеници склањали у Јудејској пустињи потврђују њихова снажна религиозна убеђења.
бар (бат) мицва – (ј – хеб; дословно: „син /ћерка/ Божје заповести”, тј. особа обавезна да испуњава заповести Торе) Овај израз означава 1. постизање верске и правне зрелости и 2. прилику у којој се тај статус званично задобија и прославља. Талмудски закон одређује да је узраст у коме се преузима верска и правна одговорност за дечаке тринаест година и један дан, а за девојчице дванаест година и један дан. Мада се овај израз појављује у Талмуду и означава особу која је обавезна да се држи закона, он се у савременом значењу не јавља пре 15. века. Посебна прослава за девојчице, бат мицва, не помиње се пре 19. века и много се ређе обавља од бар мицве. Средишњи елемент прославе јесте позивање дечака или девојчице да читају Тору у синагоги, обично на први Шабат после његовог или њеног рођендана (тринаестог или дванаестог). Он или она читају или говоре одређене благослове, као и (у већини случајева) закључни део Петокњижја које се тога дана чита и поглавље из Пророка. Главна ритуална обавеза која се традиционално поставља дечаку након његове бар мицве јесте да ставља тефилин за свакодневну јутарњу службу.
барајта – (ј – арам.; дословно: „изван”) 1. Изрека неког од танаита; 2. збирка таквих изрека, као у Тосефти; 3. други списи танаита који се не налазе у Мишни Јехуде ха-Насија.
Батавска република – Име које је француска револуционарна војска дала Холандији заузевши је 1795; Наполеон I је прогласио краљевином и довео на власт свог брата Луја Бонапарту (1806).
Библија – (гр. biblia, збирка списа или свитака; множина од biblion, књига) Написана великим словом означава свете списе хришћанске или јеврејске традиције. Јеврејско предање сматра јеврејске (свете) списе објављеном „речју Божјом” и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља. Главни ауторитет се приписује Тори (науку, учењу, закону, путу), други ауторитет збирци Невиим (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим (Списи). Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног 4. века пре. Хр., али је њихов садржај остао променљив све до краја 1. века пре Хр. Грчки превод јеврејских светих списа (Septuaginta), сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији око 2. века пре Хр., садржавао је додатне списе које је јеврејска традиција на крају искључила, али које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета. Према јеврејском предању, пророштва су престала око 400. године пре Хр., тако да после тог времена више не може бити нових списа. Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророштва наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути. Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције. Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје. Верује се да су заповести Торе, усменим предањем протумачене и примењене на измењене услове, откривена норма покоравања савезу и да су замишљене да посвете целокупно постојање јединке и заједнице. Етички и религиозни прописи су исто толико брига појединца и породице колико и заједнице сакупљене у синагоги за Шабат или за празнике литургијске године. Богослужење у синагоги је усредсређено на Свето писмо или изводе из Светог писма и углавном се састоји од тога. Тора и Пророци се читају и тумаче. Избори из Списа се читају као пригодни за празнике. Шема и благослови су узети из Библије. Псалми се читају и певају, а индивидуалне и здружене молитве изведене су из библијских текстова. Псалми, који изазивају читав спектар религиозних емоција, сачињавају основни молитвеник. Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку после Христа, и данас је, у целини или делимично, преведена на преко хиљаду пет стотина језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других религијских традиција, али уопште узев, она је, као и други свети списи, света по свом сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.
була – (хр; лат. bulla, мехурић) Оловни печат који се користио да озваничи царске и папске документе. Од 13. века, реч се користила да означи саме документе – нпр. „Златна була” цара Карла IV (1356) – посебно папске документе који се тичу именовања епископа (бискупа), канонизације светитеља и дефинисања учења.

егзегеза – излагање, објашњење, тумачење (неког списа); нарочито у теолошком смислу: излагање и тумачење Библије.
егзегетика – вештина излагања и тумачења, нарочито Библије.
Ездрелонска равница – плодна област у северној Палестини, Израел, у долини реке Кишон, у подножју планина Кармила и Хермона; главно привредно средиште и морска лука Хаифа.
екскомуницирати – искључити из црквене заједнице, бацити анатему, анатемисати.
Елам – Сузијана, стара краљевина (3000 година пре Хр.) у врху Персијског залива, око реке Шат-ел-Араба, источно од Вавилона, престоница Суза; највећи процват постигла у периоду 1200–640. године пре Хр., после чега су Асирци разорили Сузу и прикључили Елам својој држави. Суза је доцније била једна од престоница Персијског царства, за време Кирове владавине.
епиграмски – у облику епиграма; фиг. заједљиво, сатирично; кратко и јасно, као у епиграму.
есени – Још увек није сасвим известан идентитет ове секте из древне Палестине; преовлађује, међутим, мишљење које их повезује с потомцима раних хасида (пијетиста) из раздобља макавеја. Опширно су их описивали Јосиф Флавије, Филон и Плиније Старији. Есени су, по свему судећи, иста она група која је приказана у Кумранским рукописима. Ови су дело једне јеврејске секте која је живела на западној обали Мртвог мора и у посебним групама у оквиру Јудеје, и која је била незадовољна владавином Хазмонејаца, верујући да су они искварили и узурпирали високе свештеничке положаје. Многе теорије покушавају да тачно одреде тренутак када су се есени повукли из друштва, но археолошка ископавања у Кирбет Кумрану указују на средину 2. века пре Хр. Есени су ту живели све до 70. године (с прекидом након земљотреса 31. пре Хр.), као апокалиптична заједница која ишчекује последњу битку снага добра и зла. Њихови списи пружају јасну слику о њиховом необичном монашком понашању; придржавање крајње ритуалне чистоће, готово потпуно одбацивање брака, колективни рад и власништво, презирање богатства и верски систем који се супарнички односио према јерусалимском. Њихова библијска тумачења (пешарим) настоје да потврде аутентичност њиховог статуса као изабране Божје свештеничке заједнице. Посебно су занимљиви есенско веровање у неколико Месија, употреба соларног уместо лунарног календара, веровање да је тело пропадљиво и поверење у сопствену способност предсказивања будућности. Есенска библиотека библијских рукописа донела је револуцију у изучавању текста јеврејске Библије. Јединствена социјална структура њихове заједнице и необична веровања показали су да се јудаизам у 1. веку одликовао већом разноликошћу него што се то раније сматрало и допринели су новом схватању многих аспеката Новог завета.
есхатологија – Поимање суштинске природе постојања у терминима његовог циља или крајње сврхе. Есхатологија представља један од елемената у практично свим религијским и филозофским системима мишљења. У исто време, овај појам садржи и извесну двосмисленост: он се може односити на област апсолутног (филозофску „основу егзистенције”) или на догађаје који указују на циљ историјског процеса. У првом случају, есхатологија се исказује као низ реинкарнација које свој врхунац достижу утапањем у само биће (хиндуизам). У другом случају, есхатологија је повезана с једним историјским процесом који обухвата човечанство или чак цео створени свет (јудаизам и хришћанство). Основне теме у јеврејској и хришћанској есхатологији су смрт, васкрсење, страшни суд, рај и пакао, итд. Есхатологија је теолошки концепт и треба је разликовати од прогнозирања будућности заснованог на законима научне узрочности.

инквизиција – (хр) Стални црквени суд (Римокатоличке цркве) који је 1231. основао папа Гргур IX у циљу организоване истраге и судског гоњења осумњичених јеретика. За инквизицију су углавном регрутовани доминиканци и фрањевци. Шпанска инквизиција је донекле била независно тело које су основали шпански краљеви 1479. и ставили директно под своју контролу.
Исаија – Исаија заузима прво место међу пророцима. Не зна се кад је књига о његовим пророчанствима састављена у садашњем облику. Постоје разлике између поглавља 1-39 и 40-66 и оне су навеле многе библијске стручњаке да тврде како је књигу писало више аутора. Сва питања око ауторства ове књиге нису разрешена и данас се генерално прихвата подела Исаијине књиге на три дела: 1-39, 40-55 и 56-66.
Јерихон – древни град у долини Јордана, недалеко од Мртвог мора.
Јероним – (хр – 331–420) Највећи лингвиста и преводилац из првих времена хришћанства. Иако је њему једно време приписиван превод Библије на латински језик (Вулгата), по свој прилици је превео само Стари завет (са хебрејског) и четири јеванђеља Новог завета. Иако је рођен у хришћанској породици у којој се говорио латински језик, његово изврсно познавање грчког језика допринело је да се многа дела источних хришћана сачувају у његовом преводу, док су оригинали нестали.
јешива – (ј – хеб.) Школа у којој главне предмете изучавања представљају Талмуд и рабинска књижевност. Њен прототип су школе у Палестини и Вавилону за време талмудског раздобља. Традиционална јешива није намењена само онима који желе да постану рабини, већ и свим оним Јеврејима који желе да добију више јеврејско образовање.
јидиш – Језик Јевреја у једном делу Европе и у САД; настао мешавином немачког и хебрејског, а има примеса и романских и словенских језика; писмо је немачки облик старојеврејског курзива.
Јом кипур – (јевр. – хебр.; дословно: „дан покајања”) Дан помирења, покајања и праштања који се светкује на десети тишри (септембар-октобар). То је последњи од „десет дана покоре” који почињу на празник Рош хашана и представљају почетак јеврејске календарске године. У складу с библијском заповешћу „Мучите душе своје” (Левитска, 16, 29; 27-29; Бројеви, 29, 7), забрањено је јести, пити, прати се, носити кожу или имати полне односе. Поред тога, на снази су и забране рада сличне онима за Шабат.
Јосиф Флавије – (37. – око 100) јудејски историчар из 1. века. Учествовао у Јудејском рату (69–70), а затим прешао на страну Римљана. Оставио је више дела од којих су значајнија: Јудејске старине, у 20 књига, која обухвата догађаје од „створења света” до Нерона и Јудејски рат, у 7 књига; у овом другом делу описао је Јудејски устанак и подвиге императора Веспазијана и Тита, који су овај устанак угушили.
јункери – (нем. junger Herr, „млади господин”) Земљопоседничка аристократија у Немачкој, првенствено Пруској, почев од 16. века; као носиоци милитаристичке и експанзионистичке политике Немачке допринели изазивању Првог и Другог светског рата; Јункерска партија – реакционарна племићка партија у Немачкој, која се противила изједначењу Јевреја и хришћана у грађанским правима и била против великих градова, по њиховом схватању гнезда социјалних покрета и револуција; јункерска политика – ратоборна политика, коју су у Немачкој углавном водили официри с бившим кајзером Вилхелмом II на челу.
ЈХВХ (јахве) – (хеб. етимологија непозната) Свето име Бога у јеврејској Библији. Пошто се хебрејски пише без самогласника, четири сугласника ЈХВХ („тетраграматон”) не показују како је гласио изворни изговор. Делимично и на основу самарићанског изговора кога се сећао Теодорит из Кира, то име се најчешће пише као „Јахве”. Масорети су то име доследно обележавали самогласничким знацима који су указивали да при читању Библије оно треба да се замени божанским именом Адонаи („Господ”) или понекад именом Елохим („Бог”). Збрка до које је довео овај обичај узроковала је да се то име погрешно чита као Јехова. У већини енглеских верзија Библије преводи се као Господ.

Кадиш – (ј – хеб.; дословно: „посвећење”, „санктификација”) Кратка молитва на арамејском, међу најпознатијим у јеврејској литургији. Као древни јеврејски народни језик, арамејски је употребљен да би сви могли да разумеју ову молитву која се често изговара у току службе. Супротно раширеном схватању, то није молитва за мртве. Њена средишња тема је слављење Бога, док су у другом плану молбе за што скорије искупљење, прихватање молитве и вечни мир. Једна реченица, „Нек буде његово велико име заувек благословено”, по традицији се чита у виду одговора или рефрена. Најранија помињања Кадиша налазе се у Талмуду (око 4. века), и изгледа да је Кадиш укључен у молитвену службу убрзо након тога, са ограничењем да се може говорити само у стојећем положају, у присуству мињана (кворума од десет одраслих људи). Та ограничења важе и данас. Постоје локалне варијације у тексту различитих заједница и синагога. На пример, јеменски ритуал наглашава да је Бог изван сваке хвале, јерусалимски и сафедски текстови додају реч „свети” да би означили светост тих градова, а сефардско читање укључује једно додатно помињање искупљења, обнову Јерусалима и оживљавање мртвих.
караити – (хеб., караим – „присталице Штива /Библије/”) Јеврејска секта која се појавила у Вавилону у другој половини 8. века и која је током неколико наредних векова извршила велики утицај. Сматрајући да су рабини погрешно протумачили Библију, караити су одбацили Талмуд и поучавали да сваки Јеврејин треба сам за себе да чита и тумачи Библију.
Каро, Јосеф – (ј – 1488–1575) Један од главних и општепризнатих ауторитета за рабински закон и аутор збирке прописа Шулхан арух. Будући уз то и мистик, он у свом дневнику Магид мешарим бележи откровења која му је ноћу доносило једно небеско обличје које је оличавало Мишну.
Кимхи, Давид – (ј – 1160–1235) Библијски егзегета и граматичар. Његово граматичко дело Михлол (дословно: „енциклопедија”) представља систематски, понегде и оригинални приказ научног, филолошког проучавања хебрејског језика, онако како се оно развило до његовог времена, укључујући ту и дело његовог оца Јосифа (1105–1170). У својим библијским коментарима, Кимхи надопуњује своје схватање обичног значења (историјског и филолошког) дигресијама које популаризују Мајмонидову филозофију и антихристолошка читања Библије његовог оца.
Кирена – У античко доба главни град Киренаике, у Либији; основао је Бет из Тере 630. године пре Хр.
конзервативни јудаизам – Центристички покрет у оквиру савременог јудаизма; покренуо га је Захарија Франкел (1901–1975), врховни рабин Дрездена и касније председник Бреславског теолошког семинара у Немачкој. Он га је назвао позитивно-историјским јудаизмом, наглашавајући да јудаизам треба да остане веран свом традиционалном карактеру и да промене уводи полако, без коренитих модификација јеврејске вероисповедне праксе. Конзервативни јудаизам је данас највећа од три главне групације у америчком јудаизму и има своје огранке у Израелу и Латинској Америци. Центар покрета је Јеврејски теолошки семинар у Њујорку, где се обучавају рабини и где су постављени његови интелектуални темељи. Удружење рабина, названо Рабинска скупштина, броји више од хиљаду чланова. Синагоге су организоване у Уједињену синагогу, која обухвата скоро хиљаду верских заједница. У оквиру покрета постоји и Женска лига за конзервативни јудаизам, као и разна омладинска удружења. Службу овог покрета одликују породичне ложе у синагоги, осавремењена литургија која обухвата и енглески, и укључивање жена у ритуални живот заједнице.
конзисторија – Код Римљана: царски савет, место где се тај савет састајао; код православних: духовни суд, помоћни орган епархијских епископа при вршењу њихове судске власти; код римокатолика: скупштина бискупових помоћних органа, скупштина кардинала којој председава папа; код протестаната: црквена власт.
конфирмација – 1. (ј) Завршна свечаност или вежба, обично крајем деветог или десетог разреда, по завршетку формалног верског образовања. Уведена у другој половини 19. века у оквиру реформистичког јудаизма, прихваћена је и од многих конзервативних верских заједница. У већини синагога одржава се на Шавуот. Видети бар мицва. 2. (хр) миропомазање.

Мајмонид, Моше бен Мајмон – (1135–1204) с титулом рабина даје акроним „Рамбам”. Кодификатор јеврејског закона, рабински вођа, лекар и филозоф јудаизма, који је стекао признање и поштовање Јевреја широм света. Његов гроб у Тиберијади још и данас је место ходочашћа. У његова правна дела спадају коментар Мишне, респонзе и монументална Мишне-Тора. Његово класично филозофско дело је чувени Водич заблуделих. Написао је и велики број медицинских трактата који и данас постоје. Погрешно би било раздвајати Мајмонидова постигнућа у праву и филозофији, јер међупрожимање те две области у целом његовом делу одражава његово темељно поимање јудаизма као филозофијом прожетог друштва par excellence. Чак и за његова живота, и књижевни метод и идејни садржај његовог целовитог приказа јеврејске праксе и веровања изазвали су прилично неслагање и подстакли су жучне расправе. Каснији развој средњовековне јеврејске филозофије готово у потпуности се заснива на Мајмонидовим схватањима, било да их подржава или оспорава. Упркос контроверзи које су пратиле његова схватања, Јевреји су га свугде поштовали.
макавеји – (ј – арам.; дословно: „онај који удара чекићем” /макаба – чекић/) Вође јеврејског устанка (166–164. године пре Хр.) против Антиоха Епифана у одбрану верске слободе, а против насилне хеленизације. Њихово име долази од Јуде „чекићара”, једног од пет синова Мататије, који је подигао устанак. Прва победа Јевреја прославља се празником Ханука. Мататијини и Јудини наследници познати су као Хазмонејци (по имену њиховог клана – Хашман). Њихова дела описана су код Јосифа Флавија и у Књигама Макавеја које спадају у старозаветне апокрифе. Потоњи Хазмонејци, поготово Хиркан I (135–104. године пре Хр.) и Александар Јанај (103–76. године пре Хр.), водили су низ освајачких ратова и насилно су спроводили преобраћање, отуђујући од себе велике делове јеврејског становништва. Последњи хазмонејски владар био је Антигон (40–37. године пре Хр.) мада је Маријамна, жена Ирода Великог, потицала из макавејске лозе.
марани – (ј) Они Јевреји који су, пошто су их, почевши од 1391, у Шпанији прогањале римокатоличке власти, споља прихватили хришћанство, док су потајно упражњавали јеврејску веру. Њихове наводне активности на ширењу јудаизма довеле су до стварања шпанске инквизиције, док је утицај непокрштених Јевреја на маране био званични разлог за протеривање Јевреја из Шпаније 1492. И данас постоје мале, изоловане заједнице марана.
Мари – (данас Тел Харири код Багдада) античко насеље на Еуфрату; од 1933. откривено неколико рушевина (2900–1700. године пре Хр.), 20.000 глинених плочица писаних клинастим писмом.
масорети – (ј – хеб.; дословно: „они који преносе традицију”) Учењаци који су утврдили и очували прецизан текст јеврејске Библије, додајући напомене на маргинама и вокализацију консонаната. Њихов рад, који се протеже од, отприлике, 1. до 10. века, резултирао је масоретским текстом (МТ), ауторитативном верзијом Библије у јудаизму.
мацес, маца – (ј – хеб.; „бесквасни хлеб”) Танак хлеб од неферментисаног теста који се једе на празник Пасхе. Једење мацеса (ашкенаски изговор) или мацота (једн. маца; сефардски изговор) служи да подсети оне који светкују овај празник на бесквасни хлеб на брзину испечен, приправљан приликом изласка из Египта (Излазак, 12, 39).
мезуза – (ј – хеб.; „довратак”) Свитак затворен у кутији која се ставља на све довратке у јеврејској кући како би се извршио налог из Библије: „И исписаћете их (речи Господње) на доврацима (мезузот) кућа својијех и на врата своја” (Закони поновљени, 6, 9; 11, 20). Мезуза се састоји од малог парчета пергамента, на коме је хебрејским писмом, исписано неколико стихова, обично у двадесет два реда. Кутија која садржи мезузу мора имати један мали отвор тако да се реч Шадај (у значењу „Свемоћни” али такође и акроним за Шомер делатот Јисраел, „Заштитник врата Израела”), која је исписана на полеђини свитка, може видети кроз њега.
Меир – (ј) Рабин с почетка 2. века, Акивин ученик, постављен током великих прогона након устанка под Бар Кохбом. Присиљен да побегне из Израела, он је постао средишња личност у Уши, где је обновљен санхедрин, и имао је одлучујућу улогу у састављању Мишне.
Менделсон, Мозес – (1729–1786) Немачки јеврејски филозоф просветитељства. Његова рационалистичка реинтерпретација јеврејске теологије препустила је спекулативну истину области разума и редефинисала јудаизам као систем ортодоксне праксе. Његово главно дело о јеврејској мисли је Јерусалим.
менора – (ј–хеб.; „свећњак”) 1. Седмокраки свећњак који је био један од главних објеката у шатору током лутања Јевреја по пустињи, и касније, у Храму у Јерусалиму; 2. Осмокраки свећњак (с додатним постољем за шамаш или „помоћно светло”) који се још увек користи као главни елемент при слављењу осмодневног празника Хануке. Менора из Шатора састанка описана је на два места у Библији (Излазак 25, 31-40; 37, 17-24). Наговештено је (Излазак 25, 40) да је Бог Мојсију показао образац за њену израду на Синају. Осмокрака менора за Хануку обично као узор узима менору из Храма, мада је такође попримила и читав низ других облика. Према традицији, прве ноћи празника на њој се пали једно светло и током сваке од следећих седам ноћи додаје се још по једно.
Месија – (хеб., дословно: „помазани”) Средишњи есхатолошки појам у јудаизму. Мада се у јеврејској Библији могу наћи многа помињања онога што би се могло назвати месијанским феноменом, тај појам је, строго говорећи, постбиблијски. Он представља предмет опширних расправа у рабинској књижевности. Од Месије, једног чисто људског лика, очекује се да искупи Јевреје ослобађајући их од стране власти, окончавајући изгон и окупљајући Јевреје у земљи израиљској, као и обнављајући Храм у њој. Долазак Месије ће, како се верује, показати истину јудаизма свету и успоставити доба свеопштег мира, склада и правде. Појам Месије (и месијанског доба које ће Месија успоставити) не треба мешати са сродним идејама о свету који треба да дође, васкрсавању мртвих, Дану суда и људској бесмртности. Не постоји јединствени нормативни спис о јеврејској есхатологији; ови термини дефинисани су на различите начине и њихови су међусобни односи различито описивани. Месијанска нада и ишчекивање један су од темељних мотива јеврејске религије. Реформистички јудаизам је одбацио идеју о личном Месији и заменио је појмом „месијанског доба” које одликује универзална правда и мир.

Моше бен Нахман, Нахманид – (ј – 1194–1270; с титулом рабин даје акроним „Рамбан”) Талмудист, библијски коментатор, мистик, песник, лекар и признат верски ауторитет и средишња фигура шпанске јеврејске заједнице из средине 13. века. Његови библијски коментари први уводе кабалистичке идеје у виду уздржаних алузија. Године 1263. наређено му је да брани Талмуд од оптужби које су изнели доминиканци на суђењу или инквизиторском саслушању у Барселони. Последње године живота провео је у Палестини.
назарећани – хришћани, присталице хришћанске вере (име којим су противници некада називали хришћане по Назарету, месту у коме су живели Христови родитељи).
Нинива – антички град на горњем Тигру, данас рушевине код Мосула, Ирак; од 9. века пре Хр. престоница Асирије, коју су 612. године пре Хр. разорили Међани и Вавилоњани; у археолошким ископавањима откривена (1850) библиотека асирског краља Асурбанипала, значајна за проучавање асирско-вавилонске историје.
омилија – проповед с тумачењем неког места из Светог писма.
ортодоксни јудаизам – Једно од неколико савремених тумачења јудаизма. Попут осталих тумачења, и ортодоксни јудаизам сматра да најбоље и најверније представља главни ток традиције јудаизма, онако како се он преноси с колена на колено. За ортодоксне Јевреје је карактеристично веровање у двоструку објаву на Синају и, следствено томе, вероваше да је јеврејски закон божанска, а не људска установа, имуна на деловање историјских сила. Ортодоксни јудаизам се држи веровања у личног Бога и дословног, ако не и фундаменталистичког приступа јеврејској Библији. Он одбацује, или тачније, игнорише налазе библијске критике. Изучавање и упражњавање Торе сматра највишим идеалом људског постојања; у том циљу је организован велики број образовних установа, које одражавају бројне финесе ортодоксних веровања и схватања. Од реформистичког јудаизма, ортодоксни се може разликовати истицањем повиновања халахи као кључне ствари у јеврејском животу, а од конзервативног јудаизма истицањем идеје да израиљски народ постоји пре свега захваљујући Тори и зато да би се се држао и чувао је, а не обрнуто. Кад је реч о три средишње идеје јудаизма, може се рећи да, док реформисти наглашавају Бога, а конзервативни Јевреји Израел, ортодоксни наглашавају идеју Торе. Савремени ортодоксни јудаизам може се грубо поделити на лево и десно крило. Ова се подела углавном заснива на ставу, а не на пракси. Лево крило ортодоксних своја исходишта налази у мисли рабина С. Р. Хирша (Немачка, 19. век). Ово крило углавном цени западну културу и снажно подржава ционизам и државу Израел. Блиско је повезано с њујоршким Јешива универзитетом, с Рабинским саветом Америке и с Унијом ортодоксних јеврејских заједница Америке. Десно крило ортодоксних, које се данас у великој мери, ако не и у потпуности, поистовећује с хасидизмом, своја исходишта налази у мисли рабина Мошеа Софера (Мађарска, 19. век). Оно углавном настоји да ограничи контакт са западном културом колико год је то могуће, веома је критички настројено према секуларном карактеру државе Израел и одбацује оно што сматра псеудомесијанским тоновима ционизма. Десно крило ортодоксног јудаизма тесно је повезано с јешивама које су након холокауста из Европе пресељене у Северну Америку и Израел, и његове вође регрутују се међу управитељима тих школа.
Палмира – Антички град у Сирији, у северном делу Сиријске пустиње, североисточно од Дамаска, на главном караванском путу који води из Сирије у Месопотамију (Ирак); под римском влашћу напредовала под управом локалних вазалних владара из породице Септимија; после смрти Септимија Оденатуса (267), његова жена Зенобија прогласила је Палмиру и околне области независним од Рима; 272. заузео ју је и делимично разорио римски император Аурелијан; после тога је у опадању; крајем 14. века Татари под Тимуром разорили су град, од којег данас постоје само рушевине; археолошко налазиште многобројних арамејских натписа.
пантеон – код старих Грка и Римљана, храм посвећен култу свих богова.
партикуларизам – склоност одвајању, чувању појединачних интереса; 1. мишљење Јевреја по коме су они „изабрани народ Господњи”, тј. да Бог даје првенство њима над свима осталим народима и да ће само они имати удела у вечном блаженству; 2. учење о некој нарочитој милости, наиме да је Христос умро само неких ради, и да ће само неки доћи у Царство небеско; 3. у политици: схватање да повластице или самосталност једног дела не треба подређивати нити жртвовати интересу неке веће целине; тежња за што већом самосталношћу држава чланица у некој савезној држави.
Парћани, Парти – ратоборно племе које је од државе Селеукида отргло њене источне области и основало античку државу у Ирану. Та држава је постојала од средине 3. века пре Хр. до 226. године. Римљани су покушавали без успеха да је освоје. Доласком на власт династије Сасанида, 226, Парћанска држава се преобразила у средњовековну персијску државу која је била велики непријатељ Рима и Византије. Уништили су је Арабљани у 7. веку.
Пасха (Песах) – један од три ходочасничка празника на које су Јевреји одлазили у Јерусалим како би присуствовали посебним обредима у Храму (Излазак, 34:18-20). Почиње четрнаестог дана месеца нисана (март-април) и позната је као празник „преласка”, празник бесквасног хлеба и празник пролећа. Сви ови називи указују на различите видове његовог порекла и прослављања. Разлике између ових обичаја навеле су учитеље да изнесу претпоставку како су савремени обреди изведени из више комбинованих извора: номадских, ходочасничких и породичних, од којих сваки доноси појединачне елементе који су касније здружени у традицији изласка. Песах се у Израелу и међу реформистичким Јеврејима у другим земљама слави седам дана.

пропретор – код старих Римљана, управник или врховни судија једне области.
просветитељство – Покрет просветитељства, најзначајнији филозофски и уопште друштвено-идејни покрет у Европи после ренесансе, обухвата цео 18. век, али су филозофске припреме за њега извршене још у 17. веку, а одјеци просветитељских идеја су у неким земљама с каснијим књижевним развитком (као што је случај и с нашом земљом) трајали још до средине 19. века. Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и грађанску једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га основном покретачком снагом историје. Основу филозофског схватања просветитељства поставио је још француски филозоф Рене Декарт, а снажну потврду његовим филозофским рационалистичким закључцима дао је развитак природних наука у 17. веку, чија су два највећа представника енглески научници Френсис Бејкон и Исак Њутн поставили основе модерном проучавању природних наука. Њима се придружује још неколико великих мислилаца и књижевника: у Енглеској Томас Хобс, Џон Лок и Дејвид Хјум, у Холандији Барух Спиноза, у Немачкој Лајбниц, Гете и Лесинг, у Русији Херцен и Чернишевски, у Француској Волтер, Русо, Дидро, Холбах, Монтескје и др. (код нас Доситеј Обрадовић).
Псеудепиграфи – Списи с лажним натписима, подметнути списи, нарочито: списи који су објављени под именима старих божјих угодника и пророка, али чија је веродостојност веома сумњива.
рабин – (ј – хеб; раби – „мој учитељ”) Научник или мудрац, наиме – рукоположени тумач Библије и Усменог наука. Израз је вероватно настао у Палестини почетком 1. века и примењиван је на сваку ону особу чије је познавање рабинске књижевности било довољно да јој омогући одлучивање о питањима јеврејског закона. Институција професионалног, плаћеног рабина настала је тек у позном средњем веку, када су рабини постављани за верске вође заједница и када се од њих очекивало да све своје време посвете активностима заједнице, што се углавном огледало у одлучивању о свим питањима с подручја јеврејског закона, обављању судијске улоге у цивилним и кривичним случајевима, вођењу јешиве и надгледању разних верских установа, као што су ритуално клање, систем основне школе, ритуална купатила итд. Све до 19. века, држање проповеди није представљало главну делатност рабина. Статус рабина стицао се тек после дугогодишњег изучавања Талмуда и рабинских кодекса и полагања испита код рабина високо цењених по својој учености и побожности. У 19. веку, у западној Европи и у Сједињеним Америчким Државама основани су рабински семинари и установе чија је специфична намена била обучавање рабина. Улога савременог рабина, који је обично дипломирао на универзитету и рабинском семинару, сасвим је другачија од улога рабина из времена пре 19. века, поготово код америчких Јевреја. Изузев у случају неких ортодоксних рабина, његова главна делатност више није делатност правног стручњака и судије. У његовом домену такође није да надгледа мрежу верских институција која обухвата целокупну заједницу. Уместо тога, он служи као духовни вођа верске заједнице или синагоге, и велики део његовог времена посвећен је вођењу службе и проповедању, образовању младих и одраслих, чинодејствовању при венчањима и сахранама, саветовању, међуверским делатностима, учествовању у добротворним организацијама заједнице итд. Постављење рабина у ортодоксном јудаизму обавља јешива или, у неким случајевима, онај рабин који је, захваљујући својој учености, стекао право да поставља друге. У конзервативном јудаизму, то обавља семинар; неки конзервативни рабини настоје да добију и ортодоксно постављење. У реформистичком јудаизму, постављење врши призната теолошка школа. У свим тим огранцима постоје рабини које су поставиле теолошке школе из других земаља. Данас и велики број жена служе као рабини у реформистичким и реконструкционистичким конгрегацијама.
рав – (ј–хеб.; дословно: „учитељ”) Синоним за цадика или хасидског учитеља, који се понекад користи за незванично наименованог рабина.

реформација – Назив за верске покрете против папства и католичке цркве у 16. веку. Из тих покрета настале су нове верске заједнице, независне од папства. Најважнији покретачи реформације били су Мартин Лутер у Немачкој, те Цвингли и Калвин у Швајцарској. Присталице реформације отцепиле су се од католичке цркве, прогласиле Свето писмо јединим извором вере и рашириле своје учење у Немачкој, Швајцарској, Холандији, Енглеској и скандинавским земљама. Узрок реформацији били су измењени друштвено-економски односи, хаотично стање у католичкој цркви, исквареност свештенства, продаја опроштајница грехова и сл. Покрет реформације и опирање католичке цркве довели су до дугих и тешких верских ратова, који су деценијама беснели у Европи и уништили многа материјална и културна блага.
реформистички јудаизам (либерални или прогресивни јудаизам) – Једно од неколико савремених тумачења јудаизма. Израстајући из просветитељства и позивајући се на Мозеса Менделсона као на свог оснивача, рани реформистички јудаизам је настојао да јудаизам уопште, а посебно јеврејске религијске обреде, усклади с „духом времена” и на тај начин обузда савремену тенденцију одметања од јудаизма и уласка на тада тек отворена врата западне културе. Тврди се да је први реформистички „храм” основан у Хамбургу 1818. У рабинским круговима у Немачкој, 1844–1846, покрет је учинио значајне кораке према самоодређењу. У Питсбуршкој платформи из 1875. прихваћена је изјава о принципима, која је потом модификована у Колумбијској платформи (1937) и у Стогодишњој перспективи (1976). Данас реформистички јудаизам, сконцентрисан углавном, али не и искључиво, у Северној Америци, наглашава једну интерну плуралистичку теологију и праксу. „Класични” (рани) реформистички јудаизам је, међутим, у свом покушају да усклади јудаизам с мерилима 19. века и у свом револту против ауторитета прошлости, заиста поседовао неку врсту сопствене „ортодоксије”, поготово у Питсбуршкој платформи. Он је откровење схватао као прогресивно, јер изнова поучава „суштини јудаизма” – етичком монотеизму или пророчком јудаизму – свако ново поколење. Халаха је одбачена јер је наџивела своју сврху, очување чистог јеврејског монотеизма у многобожачком свету. Јудаизам је схваћен једноставно као једна религија без етничке компоненте, чиме је негиран ционизам. Класични реформисти такође су одбацивали појам личног Месије, заменивши га идејом о месијанском добу које ће бити остварено људским напретком. Континуирано одвојено постојање јеврејског народа оправдано је његовим „посебним религиозним духом” и „мисијом” Јевреја која се састоји у доношењу поруке етичког монотеизма у целом свету. Неке појаве у 20. веку, као што су антисемитизам на Западу, холокауст, оснивање државе Израел и прилив церемонијално оријентисаних источноевропских Јевреја у реформистичке храмове, присилиле су реформистички јудаизам да се знатно промени, што се јасно може видети из Колумбијске платформе и Стогодишње перспективе. Данас је реформистички јудаизам снажан поборник ционизма, по својој је теологији недоктринаран и признаје вредност и значај многих традиционалних јеврејских обичаја и церемонија.
ризорђименто – (итал. risorgimento – препород) Назив италијанског културног и политичког покрета у 19. веку за уједињење Италије.
Саадја бен Јосеф – (ј – 881–942) Управитељ талмудског училишта у Сури у Вавилону; првак рабинског јудаизма у његовом сукобу с караитима; преводилац јеврејске Библије на арапски; аутор небројених дела из области поезије, литургије, рабинске књижевности, хебрејске граматике, као и полемика; рационалистички филозоф-теолог, аутор јеврејске адаптације исламске теологије, Књиге уверења и мишљења.
садукеји – Ова јеврејска секта, чије име потиче од Садока, свештеника цара Давида, разликује се у неколико кључних питања од фарисеја. Одбацујући усмени закон, садукеји су прихватали само оно што у Библији изричито стоји. Они су такође одбацивали фарисејско веровање у вечност душе. Нажалост, изузев Јосифа Флавија, не поседујемо никакве документе који би им се могли приписати. Нестали су 70. године с разарањем Храма. Вероватно повезана с вишим класама, великопоседничким племством и трговцима и састављена углавном од свештеника, секта садукеја је представљала конзервативну аристократију чијим је интересима најбоље служило одржавање statusa quo. Све док је Храм постојао, значај ове секте био је осигуран.
Самсон – У Старом завету, јеврејски народни јунак огромне снаге, судија, победио Филистејце; пошто му је Далида отела снагу, која се крила у дугој коси, Филистејци су га заробили, ослепили, али се Самсон умирући осветио.

сефирот – Срце учења изложеног у Сефер Бахиру јесте доктрина сефирот (сефира је једнина, сефирот множина), конститутивних елемената Божјег унутрашњег живота у настајању. Пошто Бахир представља ону етапу у развоју кабале која непосредно претходи прихватању и прилагођавању неоплатонистичке филозофије, њој недостаје како еманацијска шема тако и појам Ен Софа (трансцендентне, потпуно скривене стварности самог Бога), који су толико својствени каснијем развоју јеврејског мистицизма. Бог не поседује те сефирот, он јесте сефирот; они су „могућности” његовог творачког бића оспољене свугде, у језику светог текста, у деловању космоса и у облицима јеврејског ритуала и молитве. Реинтерпретирајући један старији извор, Постање (Сефер јецира), која је говорила о десет исконских космолошких бројева (сефирот) које је створио Бог, Бахир установљује број тих божанских могућности на десет. Мада се о њима у целини често говори симболичким језиком као о десет краљева, светла или речи којима је створен свет, постоји једна основна подела на горње (прва три) и на доње (седам осталих), што је универзално прихваћено у каснијој кабалистичкој књижевности. Прва сефира се обично назива Мисао или „Врховна круна” и симболички је повезана словом алеф, људским ухом и са Светом палатом. Друга је Мудрост или првобитна Тора, а трећа је Разум, Знање, артикулисана Тора, или Мајка света. Доњих седам се повезују са симболиком седморо краљеве деце, седам светих облика, седам похвала Богу, или са седам дана стварања.
сидур – (ј–хеб.; дословно: „поредак, устројство” /молитава/) Јеврејски молитвеник. Најстарији јеврејски молитвеник који је сачуван саставио је рав Амрам Гаон за шпанске Јевреје у 9. веку. Молитвеници садрже свакодневну службу, службу за Шабат и празнике, литургију и благослове, Псалме, Песму над песмама, Изреке отаца. Постоје сефардске, ашкенаске и јеменске верзије молитвеника које одражавају различитост локалних обичаја и литургија. Луријанска кабала је у 16. веку у молитвенике увела мистичке „намере” (каванот). Раби Шнеур Залман из Љадија саставио је класични хасидски молитвеник (1816). Исак Селигман бер је указао на изворе молитава у свом делу Аводат Јисраел (1868). Реформистички јудаизам је увео краћу службу и молитве на говорном језику, одбацио захтеве за поновним успостављањем жртвовања и доласком Месије и изменио идеју о изабраности Израела. Молитвеници конзервативног јудаизма користе упоредо и хебрејски и говорни језик и уводе додатна читања. Реконструкционистички молитвеници избацују оно што је антропоморфно и натприродно. Савремене молитве оживљавају сећања на жртве холокауста и моле за благостање Израела. Неки израелски молитвеници садрже молитве које се изговарају пред Западним зидом. Ашкенаски Јевреји су празничким молитвеницима наденули име махзор, разликујући их тако од молитвеника за свакодневну службу.

Стари завет – (хр) Хришћански назив за збирку списа које и Јевреји и хришћани сматрају светим, а који се састоје од књига светога закона, историје, пророштва и поезије. За јудаизам, списак светих књига на хебрејском језику утврдио је синод у Јавнеу (лат. Jamnia) с краја 1. века. Рана црква користила је грчки превод, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.
Суза (Суса) – Антички град у Ирану, престоница древног Елама, касније персијске династије Ахеменида; археолошко налазиште где је пронађен Хамурабијев законик.
Сукот – (хеб., дословно: „сенице”, „колибе”) Један од три ходочасничка празника, који је своје име добио по обичају да се, док траје празник, живи у привременим заклонима (Излазак, 34:18-28). Празник почиње четрнаестог тишрија (септембар-октобар) и траје седам дана. Обичај борављења у сеници (сука), који се у савремено доба углавном своди на обедовање у њима, симболички представља оне сенице у којима су Јевреји по предању живели за време изласка из Египта (Левитска, 23:39-43). Мада је повезан са изласком из Египта, Сукот је по својој теми и пасторалан. Он слави жетву пшенице и бербу грожђа и назива се „празник жетве” или „празник бербе” (Излазак, 23:16; Закони поновљени, 16:13).
Сумери – Један од најстаријих античких народа, непознатог порекла. Већ пет хиљада година пре Хр. насељавали су јужну Месопотамију. Уређење им је било најпре родовско, затим рано робовласничко. У 4. и 3. миленијуму пре Хр. развили су врло високу културу, чија је материјална основа била у земљорадњи заснованој на иригационом систему. Творци су клинастог писма које су, заједно са читавом сумерском културом, примили познији семитски становници Месопотамије (Акађани, Вавилонци, Асирци). Од Сумера потичу и многи антички митови (о стварању света, о потопу) који су са незнатном изменом ушли доцније и у Библију. Били су подељени на бројне државице чији су центри били градови Ур, Урук, Лагаш, Нипур и други. Године 2350. пре Хр. напали су их и покорили северни семитски суседи Акађани, чији је цар Саргон I, као творац прве веће државе у Месопотамији, узео титулу „цар све четири стране света”, коју су после носили сви антички владари Вавилона и Асирије. Ишчезли су у 2. миленијуму, стопивши се с далеко многобројнијим Семитима.
схоластика – Иако је овај термин често коришћен (више пута с презривим призвуком) да означи одређен скуп доктринарних становишта за која се тврди да су била доминантна у целом средњем веку, схоластика, у ствари, има слободније и шире значење. Овај термин би се могао адекватније применити на један филозофски покрет својствен нарочито (иако не искључиво) средњовековним школама и универзитетима од 12. до раног 16. века, карактеристичан како по методу тако и по садржају. По методу, изразитим наглашавањем систематизовања знања и строгом употребом логике у проналажењу прихватљивог становишта међу супарничким ауторитетима; по садржају, сталним настојањем да се филозофско рационално расуђивање примени не само на логику, епистемологију, етику, природну науку и метафизику, него исто тако и на она основна хришћанска уверења која се не темеље на разуму, него на откривењу Светог писма.
табернакл – Шатор састанка, павиљон, сеница с ковчегом код старих Јевреја; код римокатолика, ковчег, повећа кутија у облику кућице у којој се чува монстранца, посуда са посвећеном хостијом; заштитни кров за кипове, олтаре, гробове и др.

теофанија – јављање Бога људима (код многобожаца и у Старом завету); у хришћанству: Богојављење (код православних), Света три краља, епифанија (код римокатолика).
Тора – (хеб., дословно: „наук, учење”) У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршавања Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су „свитак Торе” или „Господња Тора” или „Мојсијева Тора”. У песничким контекстима и у Причама Соломуновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.
Тосефта – (ј – арам.; дословно: „додатак /Мишни/”) Збирка додатака Мишни и тумачења Мишне, која прати њен редослед. Мада се понекад приписује раби Хији (око 200. године) или другим танаитима (танаим), Тосефту су саставили анонимни аутори у деценијама пре 450. године.
Трансјорданија – назив за Јордан до 1950. г.
Тукидид – (око 460. – после 400. године пре Хр.) хеленски историчар, савременик пелопонеских ратова (431–404. године пре Хр.), које је описао у свом делу Историја пелопонеских ратова; дело је остало недовршено, јер су догађаји описани само до 411. године пре Хр. Тукидид обрађује далеко ужу историјску материју него његов претходник Херодот, а и поузданији је као историчар од Херодота; историјске догађаје не тумачи само као вољу богова и удес судбине, него тражи и њихове узроке у људским поступцима, па се отуда сматра оснивачем историјског критицизма. Дело је писано сјајним стилом и представља ремек-дело хеленске прозе.
универзализам – 1. тежња за обухватањем свега; 2. у етици, схватање да предмет етичког делања није у јединици, у појединцу, него у некој целини или заједници (породици, држави); 3. т. учење да се милост божја простире на цео људски род.
Ур – (сумерски Урим) вавилонски град; данас Мугајар; у 3. миленијуму пре Хр. престоница Вавилона; место значајних археолошких ископавања.

Хагада – (ј–хеб.; дословно: „прича”) Књига у којој је записан текст породичног обреда за Седер-вече, за Песах, заснована на библијској причи о изласку Јевреја из Египта. Она садржи одговарајуће стихове из Библије и доста мидраша о њима, као и благослове за храну, псалме, химне, традиционалне молитве и упутства за спровођење самог обреда. Хагада је мешавина многих разноликих елемената, производ спонтаног органског развоја пре него неког дефинитивног приређивања или редакције. Мада велики део њеног основног садржаја највероватније датира из времена палестинских мудраца званих танаим или још од раније, она садржи материјал из сваке фазе јеврејске историје и остаје језгро литургијских иновација и креативности и данас.
Хазари – стари номадски народ непознатог порекла, турске језичке скупине, који је пре 7. века живео на Уралу, а затим у јужним областима Русије. У 7. и 8. веку имали моћну државу између доњег тока Волге и Дона. Од Словена наплаћивали данак, али су у 10. и 11. веку подлегли Кијевској кнежевини и касније нестали.
халаха – (ј – хеб. и арам.; дословно: „уходано” /од халах, ходати/) 1. Правни систем јудаизма. 2. Део Талмуда посвећен праву. 3. Појединачна правна одлука. – Фарисеји су поучавали да је Мојсије на Синају примио и писани и усмени Наук (закон). Међутим, постојао је вероватно дуг развој законодавства чак и у Петокњижју. Закон светости (Левитска, 17-26), Поновљени и свештенички закон потичу из различитих периода. Садукеји и кумранска секта имали су друга правила, али је фарисејска традиција постала нормативна за рабински јудаизам, мада су јој се касније супротставили караити. Велика скупштина је сачинила „ограду” (додатне превентивне мере) за Тору, а у Мишни и у Талмуду халаха је успостављена на основу мишљења већине, уз помоћ традиционалних правила тумачења. У случају недоумице, прихватан је најстрожи став у погледу правила из Торе, за разлику од праксе у случају рабинског мишљења (вавилонски Талмуд, Беца 3 б). Обичаји и речи писара-учењака (соферим) такође представљају изворе закона. Коментари, респонзе и кодекси заснивали су се на ауторитету халахиста. Ортодоксни Јевреји верују у богомдани закон (Тора мин хашамајим), који укључује свих 613 заповести које регулишу живот. Реформистички покрет сматра да су само морални закони вечно обавезујући. Конзервативни јудаизам гледа на халаху као на организам који се развија, али који такође почива и на надахнућу.
Халеви, Јуда (Јехуда) – (1086. – иза 1140) Највећи песник шпанско-јеврејске књижевности; рођен и одрастао у Кастиљи; његова духовна и световна поезија богата је мислима и лепа по форми.

хаскала – (ј–хеб.; дословно: „просветитељство”) Покрет у јудаизму касног 18. века, који је настао у Немачкој с Мозесом Менделсоном и његовим кругом. Залажући се за световно образовање међу Јеврејима, овај је покрет настојао да убрза акултурацију Јевреја и на тај начин поспеши еманципацију.
Хетити (Хитити) – у старом веку народ у источном делу Мале Азије; око 2000. године пре Хр. два пута стварали моћну државу, коју су уништили Асирци око 1200. године пре Хр. Захваљујући археолошким истраживањима од друге половине 19. века откривен је већи број споменика хетитске културе; писмо је било клинописно, али је нађено и сликовно; утврђено је да хетитски језик припада групи индоевропских језика.
Хикси – номадска племена Предње Азије, непознатог порекла; владали Египтом између 1700–1550. године пре Хр.; утицали на упрошћавање египатске азбуке и научили Египћане да гаје коње, што ови дотле нису чинили.
Хилел – Савременик Ирода Великог (73–4. године пре Хр.), вероватно рођен у Вавилону; добио звање рабина око 40. године пре Хр. Његов супарник Шамај донекле је делио с њим централну власт у санхедрину, али Хилел је више од било ког фарисеја, изузев Јоханана бен Закаја, уобличио рани ток класичног јудаизма. Хилела, који је вероватно једно кратко време изучавао мисао есена, убрзо су привукла братства фарисејског покрета. Заступао је мидрашку егзегезу – тумачење Библије које се користило да би се оправдао усмени закон. Посвећеност сиромашнима учинила га је омиљеним међу обичним људима, а својим проповедањем друштвене правде задобио је поштовање и дивљење. Оно што му је, међутим, омогућило да преобрази свет јудаизма било је инсистирање на животу у потпуном складу с хасидским идеалима, наслеђеним од раних макавејских пијетиста. Изузетним наглашавањем проучавања Торе и ритуалне чистоте, Хилел је на узвишено место у јеврејском животу уздигао живот ума, као средство за поновно доживљавање речи Божје упућене сопственом народу. Мада је био сумњичав према политици моћи, Хилел је подстицао своје сународнике да се не повлаче из друштва и да га мењају. Ниједан се аспект живота није сматрао неважним пошто је закон сваком придавао значај. Његов чувени савет преобраћеницима најбоље сажима његово учење: „Оно што ти је мрско не чини свом ближњем. То је цела Тора; све остало је тумачење овога. Иди, па је учи.”
цадик – (ј–хеб.; дословно: „праведник”) Праведна, света, верна, побожна особа; у средњовековној јеврејској етици, људско биће које је достигло морално савршенство; у источноевропском хасидизму, харизматски учитељ или вођа. Ученици су цадику обично приписивали натприродне моћи и давали му готово апсолутну власт над својим животима.

Шабетај Цеви – (ј – 1626–1676) Јеврејски мистик чије је издавање за Месију побудило месијанске наде широм јеврејског света; средишња фигура у једном антиномијском месијанском покрету чија виталност није опала све до 18. века. Шабетај је рођен у Смирни (Измиру), где је добио темељно талмудско образовање. Као младић, задубио се у кабалу и држао се строгог аскетског режима. Целог живота је био подложан наизменичним стањима депресије и еуфорије. У фазама егзалтираности, кршио је јеврејски закон и чинио незамисливе ствари. Године 1648. јавно је објавио да је он Месија. Након лутања по Грчкој и Турској, вратио се у Смирну да би се коначно настанио у Јерусалиму и Каиру. Године 1665. до Шабетаја су доспели гласови о младом кабалисти, Натану из Газе, за кога се причало да лечи болесне душе. Натан је веровао да су Шабетајова психолошка стања доказ његове месијанске судбине, у шта је успео да убеди и самог Шабетаја. Током целе 1665, Натан, идеолошки творац покрета, ширио је вести о Шабетајевом идентитету Месије. Натанова писма проузроковала су експлозивну и одушевљену реакцију широм јеврејског света. На крају је Шабетај отпутовао у Цариград, где је намеравао да преобрати султана у јудаизам. Након сложеног низа догађаја, Шабетај је, можда под претњом смакнућа, постао муслиман. Када су се вести о његовом отпадништву прошириле, силно узбуђење подстакнуто надама у искупљење стишало се и нестало. Шабетај је живео још десет година окружен својим верним следбеницима, који су његово парадоксално понашање протумачили као само још једну фазу у мученичком животу и неизбежним патњама Месије. Шабетајево отпадништво означило је не крај, већ прави почетак шабетајског покрета, који је покретала страсна жудња за револуцијом. Појава Месије значила је ослобађање од мучног statusa quo и стварање новог света и нових норми понашања. Ако би историјске чињенице ово оповргле, онда би чиста вера у Шабетајеву месијанску душу сама створила стање духа које доноси искупљење. Шабетајско истицање искупитељске личности вође и његово поистовећивање психичких стања с божанским процесима утрло је пут настанку хасидског покрета.
Шавуот – (ј – хеб.; дословно „седмица”) Један од три ходочасничка празника за које су у библијска времена сви мушкарци морали да дођу у Јерусалим. У Израелу и у реформистичком јудаизму овај празник се слави шестог сивана (мај-јун), док остали продужавају празник и на седми. Шавуот се назива празником жетве и празником првих плодова, а познат је такође и као Педесетница, пошто пада на педесети дан од Пасхе. Постоје две различите теме у слављењу овог празника. Једна је ратарска, о чему сведочи његова библијска веза с првим сазрелим плодом или жетвом. У древном Израиљу, прво пожњевено жито доношено је у Храм уз радосно светковање, праћено молитвама које су доносиоца сједињавале са оснивачима вере. Друга тема се заснива на схватању из Талмуда по коме овај празник представља годишњицу добијања Торе. Према библијском опису, Јевреји су на Синај дошли „првог дана трећега мјесеца, пошто изађоше из Мисира”, а објаву су примили три дана касније, шестог сивана. Стога се, по традицији, прва ноћ празника проводи у помном изучавању Торе.

саставила Јелена Ердељан
За речник су коришћена следећа издања:
Енциклопедија живих религија (Београд, НОЛИТ)
Мала енциклопедија Просвета (Београд, ПРОСВЕТА)
Популарна енциклопедија (Београд, БИГЗ)
Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза (Београд, ПРОСВЕТА)