Хвала на минусима, и добро што сте се сетили њих, како би иначе добили објашњење по питању минуса и њиховог значења.

Ти минуси мени јасно индикирају ваше стање, а ко вас је довео у то стање и о каквом је стњу реч, то сада ћемо показати.


МЕТОДЕ РЕЛИГИЈСКЕ ДЕМАГОГИЈЕ И МАНИПУЛУСАЊА

А сада покушајте да разматрате пороке религије са поповима, рабинима, и хоџама. Узмимо на пример Хришћанство.

То је веома интересантан посао. Сударићете се са стандардним комплетом демагошких поповских метода. Од њих три су основне:

Прва (назвати и поставити етикету) – објављивање оваквих мисли за јерес, светогрђе, богохулство, скрнављење, ђаволско искушење и т.сл., потпуно уклањање од одговора и тежња да Вас уместо одговора назову и прикаче Вам наку звучну етикету и да Вас окриве за све смртне грехе.

А шта је то светогрђе, јерес и т.д. у преводу на свакодневни језик? То је само етикета, којом се називају она расуђивања, на која та религија или тај поп нису способни или неће да одговоре. Јер кад би та религија могла логички да разбије та расуђивања, онда не би ни било потреба да се називају некаквим етикетама. Али када немају шта да одговоре, тада је једини излаз – све то некако назвати и отићи од одговора.

На част православних попова треба признати, да ову методу они ретко користе и то најглупљи и најнемоћнији попови. Није као код већине других секти, где су уопште сва питања и расуђивања забрањена, а оне, који покушавају нешто да питају и расуђују, једноставно се истерују.

Треба рећи да је у правосланвним богословијама култура речи и култура демагогије постављене веома добро, попови могу многе да надбрбљају.
Друга (скренути тему и надбрбљати). Неугодно питање никада неће да разматрају суштински. Одмах ће Вас одвести на страну разматрања других питања около наоколо и засуће Вас мноштвом речи, а попови умеју да говоре и то добро, јер ипак језик је – њихов инструмент, као секира код дрвосече.

Трећа (тумачити или интерпретирати). Тумачење – то је најраширенија
метода. Разумни попови схватају, да је у свим »светим« књигама сакуљено са свих страна мноштво свакаквог разноврсног материјала, укључујући глупости и апсурде. Те књиге су писане одавно, сортиране, преписиване и »чешљане«. У прошлости обични људи су били мање писмени и више простодушни, зато су њима те књиге после последњих »чешљања« одговарале.

Данас би све то требало поново преписати мало паметније (али како све то зачешљати, код свих богослова су различита мишљења), али све те Библије су издате у тако великом тиражу. Шта радити? Тумачити! То јест, написано је А, тумачи га као Б или Ц, и све ће бити нормално. Одмах се убијају два зеца: прво, од било ког текста се може протумачити сасвим други; друго, одмах се појављује нови, добро плаћени послић – тумачење и појављује се потреба за професионалним кадровима – тумачима. Тумачи, и без посла нећеш остати, и од глади нећеш умрети.

Изванредно јефтина метода – тумачење, срачуната је за малоумне. У обичном говору то се назива »вући за нос«. Чим се попови сударе са нерешивим проблемом, они тврде да не треба схватати тако, како је написано у »светим« књигама – црно на бело, већ сасвим друкчије. Ето тако, онда препишите те ваше луде »свете« књиге, у којима ништа није написано тако, како треба схватити, у друге паметне »свете« књиге, у којима је све написано црно на бело, управо тако, како треба схватити, а те старе књиге избаците на сметлиште.

Добрим књигама није потребно тумачење, њих треба лако да чита и разуме десетогодишње дете. Дајте нам ту добру Библију. Где је она? Али попови никако не могу коначно да се договоре око тога, шта и како треба тумачити. Колико тумача – толико и мишљења. Па и немогуће је сву ту хришћанску бесмислицу очешљати тако да се добије нешто разумно. И тако остаје – у »светим« књигама је написано једно, а схватати треба сасвим друго.

За сада толико, продужићу касније, а ви слободно распалите минусима, од њих ја добијам инспирацију да пишем ово што пишем.

Желим вам угодно читање и пријатно вече.