Da se svetska vlastela vešto služi svim sredstvima uključujući i religiju kako bi pokupila što veće bogatstvo, odavno je već poznato. Prodaja indulgencija rimokatoličke crkve u srednjem veku samo je jedan primer veštine prevare koja se odvno ustoličila i u ovoj drevnoj instituciji.
I pored toga što mnogi veruju da je današnja katolička crkva u tom smislu drugačija od onog iskvarenog i monstruoznog srednjovekovnog inkvizitora i krstaša, sve je više onih koji tvrde da se tu ništa nije promenilo.
Razlika je možda samo u perfidnijem načinu delovanja, ali je cilj ostao isti - NOVAC!
Kako je kraj 20. i početak 21. veka vreme Novog Otkrivenja, otkrijmo još jednu neprijatnu istinu.
Najveća misionarka 20 veka, dobitnica Nobelove nagrade za mir 1979. i osoba oko čijeg života je i pre smrti stvoren kult svetice, Majka Tereza je svakako osoba koja na čitavoj planeti slovi kao simbol isposništva i skromnosti.
Da li je to sve bila igra za medije i dobar marketing pomoću koga je Vatikan inkasirao desetine miliona dolara?

Još 1995. godine (dok je Majka Tereza bila živa) objavljena je u Londonu knjiga: „Poziv misionara: Majka Tereza u teoriji i praksi”, od Kristofera Hajčinsa (The Missionary Position: Mother Teresa In Theory And Practice, Christopher Hitchens). Hajčins je kolumnista magazina „Vanity Fair”.
U knjizi se autor otvoreno zapitao zašto je ona uopšte dobila Nobelovu nagradu za mir kada cilj njenih aktivnosti nikada nije bilo uspostavljanje nekog mira. (Da napomenem da je današnji predsednik Nobelove fondacije član Bilderberg grupe). Hajčins navodi da je u svom govoru prilikom primanja ove prestižne nagrade ona izjavila:„Abortus je najveće zlo i najveći neprijatelj mira… Jer ako majka može da ubije sopstveno dete, šta nas može sprečiti međusobnog ubijanja? Ništa.”
To je, dakle, bila njena borba za mir(?!)

OGROMAN NOVAC PD DPNACIJE KAO DA NE POSTOJI

Ipak, ono što je pratilo misonarski rad Majke Tereze je i globalno prikupljanje novca za nemoćne, siromašne i bolesne.
Zna se da je Majka Tereza primila donacije koje se mere destinama miliona dolara. Zna se i da je sav novac završavao na računima vatikanskih banaka, ali ni jednom oditoru nije nikada dozvoljeno da ove račune pregleda? Navodno, Majka Tereza to nije dozvoljavala. Valjda je to smatrala bogohuljenjem ili nešto slično. Svejedno, niko ne zna kako je novac trošen. Iako se tim novcem moglo izgraditi mnogo sirotišta sa adekvatnim sanitarijama i verovatno više vrhunski opremljenih bolnica u Bengalu, nije izgradjena niti jedna.Gradjeni su samo skromni sabirni centri.
Dobrovoljci koji su sa Majkom Terezom radili u Kalkuti, opisali su njen „Dom za umiruće”, kao koncentracioni kamp nalik onom u Belsenu za vreme Drugog svetskog rata. Tu nije bilo čak ni stolica, ni medicinske opreme, ni lekova... Samo poljski kreveti i ljudi koji su umirali.
Zapravo nikakva medicinska pomoć ili lek više od aspirina, nije se tu mogao dobiti. I, naravno, sirotinjska supa skuvana u improvizovanoj kuhinji koju su dobrovoljci sami snabdevali.
Razlog za ovo je, po Hajčinsu, što „Misija milosrdja” Majke Tereze i nije imala za cilj da se ljudima zaista pomogne, niti da se siromaštvo iskoreni, već je poenta bila u promovisanju vere u boga i rasprostiranju kulta patnje koji je zasnovan na potčinjavanju, nemoći i smrti.

MILOSRDNE SESTRE U FUNKCIJI PATNJE

I Suzan Šilds koja je devet godina radila kao katolička milosrdna sestra za „Misiju milosrdja” Majke Tereze, napisala je neka svoja zapažanja u tekstu: „Kuća iluzija Majke Tereze”.
Suzan Šilds je Misiju napustila 1989. zgadjena onim što je tamo otkrila i saznanjem da ogromne donacije za siromašne i bolesne zapravo nikada nisu stigle na svoje odredište.

Šilds navodi da su tri fundamentalna učenja uticala na milosrdne sestre i njihovu totalnu odanost radu Majke Tereze.
Prvo je verovanje da što je sestra poslušnija to je „božija volja” ispunjenija.
Drugo je verovanje da se jačom patnjom više utiče na boga, te da sama patnja boga čini sretnim. Tada on dodeljuje više milosti čovečanstvu.
Treće je verovanje da svaka ljubav prema ljudima i bezgranično pomaganje znači stavljanje čovekove ljubavi ispred božije, odnosno mešanje Čoveka u Božiju ljubav. Bog je taj koji pomaže i daruje (ali i kažnjava i lišava), on i leči i razboljeva i u to Čovek ne treba da se meša.
(Podsetimo, kada je Martin Luter preveo Bibliju sa starog latinskog i grčkog na nemački, otkrio je da ovakva učenja tamo uopšte nisu zapisana).

Ova lažna verovanja nije izmislila Majka Tereza već je to ustanovio još stari srednjevekovni Vatikanski Koncil, i ali ona se očigledno i dalje sprovode iako u Vatikanu to zvanično više nije današnje učenje katoličke crkve.
Koliko su ova učenja opasana svedoči Suzan Šilds:
„Kada bi neka sestra prihvatila ova lažna verovanja, bila bi u stanju da čini bukvalno sve. Dozvolila bi sebi da naruši sopstveno zdravlje, zapostavi one kojima se zaklela da služi, mogla bi potpuno da isključi svoja osećanja i sopstvene misli. Mogla bi lako da natera druge na patnju, da potkazuje svoje koleginice, sa lakoćom izgovara laži i ignoriše sve zakone i regulative”. (Nije li ovo bio drevni mind control?)

Moj komentar na ovo je u stvari isti kao uvek. Religija je ljudaska ustanova kao biznis ili korporacija samo [to je u ime Boga. Skoro sve religiozne isntitucije, manje ili više, su ustanovljene iz istih pobuda. Donacije u Amerivci si oslobođene poreza. Lideri takvih religioznih institucija žive grofovskim stilom jer im čak institucija obezbeđuje privatan đžet i svog pilota, kao što i sam papa upotrebljava klad putuje sa svojim popsmombilom po svetu. Tu su «sveti milioni majke tereze» završili.

Više na ovoj veb stranici:

http://www.ivonazivkovic.net/MAJKA%20TEREZA.htm
Šta želi da s ovim dokažem, a to je rašlika između vere i religije. Hristos nije osnovao ni jednu religiju. On je samo pokazao životnim primerom i propovedanjem prevu veru, vera koja je živo deluje u životu svakog čoveka koji veruje u Njega i Onaga koji ga je poslao da Ga objavi.

„Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvom, to jest reč vere koju propovedamo. Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje. Jer pismo govori: Koji Ga god veruje neće se postideti.
Rimljanima 10 8-11.

Da se šuvate prevare koju propovedaju religiozne vođe.

Sveto Pismo je dovoljno da neko ako želi, može upoznati Boga i njegovu ljubav koju je u Hristu pokazao prema grešnom čovečanstvu.

Neko je rekao da ako bi bilo potrebno samo za jednog grešnika, Hroistos bi dao svoj život da ga spasi, toliko je Božja ljubav nesebićna prema čoveku.

”