Pognute glave, sklopljenih očiju sa graškama znoja na čelu govorio sam: „Bože, molim te, pomozi mi i ovaj put kao što si mi dosad uvek pomagao kad sam ti se obraćao. Još ovaj put...” Da, molio sam, bio sam u teškoj situaciji kao mnogo puta do sada, i u takvom trenutku znam... Ne preostaje ništa drugo nego zamoliti opet svog Stvoritelja za pomoć.
Ona je do sada uvek stizala, zahvalio bih se i potom opet krenuo starim putem. Zaboravio bih pomoć brzo, zaboravio bih Boga jako brzo, brže nego što bi on meni pomogao. Do sledeće neprilike u kojoj bih se našao. Kako licemerno.

Ovog puta moj pogled se zaustavio na ajetu Kur'ana časnog: „On vam omogućava da kopnom i morem putujete. Pa kad ste u lađama i kad one uz blag povjetarac zaplove s putnicima, te se oni obraduju tome, naiđe silan vjetar i valovi navale na njih sa svih strana, i oni se uvjere da će nastradati, iskreno se mole Allahu: 'Ako nas iz ovoga izbaviš, sigurno ćemo biti zahvalni!' A kad ih On izbavi, oni odjednom bez ikakva osnova čine nered na Zemlji! O, ljudi, nepravda koju činite da biste u životu na ovom svijetu uživali – samo vama šteti; Nama ćete se poslije vratiti i Mi ćemo vas o onom što ste radili obavijestiti!” (Junus: 22, 23). Kako je ovo istinito! Počeo sam vraćati film unazad...

Rođen sam u pravoslavnoj porodici, Srbin po nacionalnosti; živim u Srbiji. Duh ateizma i tradicionalizma vladao je mojom porodicom. Moj rahmetli otac bio je strog, rođen u velikom siromaštvu uspeo je da vrednim radom sagradi veliku kuću u kojoj danas živim sa svojom sadašnjom porodicom, suprugom i dvoje dece. Imao je običaj da kaže: „Sve ovo sam napravio sam sa svojih deset prstiju.” A ja sam se pitao ko mu je dao tih deset prstiju, zdravlje i uslove da to može napraviti. Mnogo smo se svađali on i ja; znam, ružno je, ali on je voleo čašicu, a ja da teram po svome... I terao sam, on je napravio kafanu u kojoj je radio, ja sam mu pomagao, zbog toga i školu zapostavio. Pomagao sam radio u kafani kao momak, maštao o nekom zanimanju gde bih mogao biti u službi Boga, želeo sam postati pravoslavni sveštenik. Otac mi nije dozvolio, hvala mu na tome...

Ali ubrzo sam razočaran počeo i sam polako tonuti, blizina i dostupnost alkohola uticala je na to da i ja polako počnem piti. Krenuo sam lošim putem. Tada sam sasvim slučajno počeo razgovarati sa komšijom, inače, Jehovinim svedokom. Video je da poznajem Bibliju, ja sam se oduševio da postoji organizacija vernika koja, za razlliku od pravoslavne zajednice, obraća pažnju na reči iz Biblije (tada sam bio uveren da je Biblija Božija reč). Krenuo sam na sastanke. Proučavao sam Bibliju sa njima, ali što sam je više proučavao, bila mi je sve dalja i dalja. Mnoge stvari nisu se slagale, a oni su samo prelazili preko toga. Njihova objašnjenja bila su nejasna kao i sama Biblija. Sećam se jednom sam upitao u vezi navodno Isusovih poslednjih reči na krstu na aramejskom jeziku „Eli, eli, lama sabahtani?” (Bože, Bože, zašto si me ostavio?) Pitao sam zašto je Bog ostavio Isusa. Odgovor je bio da ga je Bog u tom času napustio jer dok je imao božansku ličnost nije mogao da umre. A šta je bilo dok je imao božansku ličnost? Morao je i da jede i da pije, zar je Bogu to potrebno? Ovo sam shvatio tek kasnije kad sam postao musliman. Isa je bio čovek, to tada nisam znao. Zbog ovoga i mnogih drugih razloga, opet razočaran, ostavio sam ovu versku zajednicu. Imao sam tada dvadeset godina. Upoznao sam tada moju sadašnju suprugu. Nisam imao nameru oženiti se, ali moj otac je bio protiv ove veze i rekao je da biram: da idem od kuće ako ostanem sa njom ili da je ostavim. Po prvi put odupreo sam se ocu i prešao kod njenih da živim. Nisam dolazio kući tri godine.

Bilo je tada teško, bez posla, bez škole, opet sam mnogo čitao, molio se i tražio pravi put. Posle tri godine moj otacc je popustio, vratio sam se kući, ljubav je pobedila, dve godine potom žena je zatrudnela, dobio sam dve devojčice bliznakinje, ali sreća nije dugo trajala... Zbog njihovog prevremenog rođenja i boravka u inkubatorima jedna devojčica je ostala bez vida,dok je druga slabovida i ima probleme sa bubrezima. Opet razočarenje, pitanja 'zašto', čitanje Biblije, pa odlazak na pivo ili rakiju. Godine koje želim da zaboravim. Svi su mi bili krivi za ovo, i Bog, i moji roditelji, i ja sam. Roditelji zato što sam saznao da su se u vreme dok sam bio kod ženinih u njenoj kući bavili sihrom unajmljujući neku ženu da „uvrača” da se rastavim od žene. Sada kada sam u islamu shvatam da to možda i jeste uticalo na moje probleme. Zaista su to velike spletke! Onda su usledili odlasci kod lekara zbog detetovog slepila, skupljanje novca za operaciju, pa neuspela operacija u Belgiji, nagovaranja roditelja da krstim decu u pravoslavnoj crkvi što, hvala Bogu, nisam učinio niti ću ikad učiniti...roze drvo I sve to vreme vodila me je ruka mog Gospodara, osećao sam da je tu, nisam mu se molio na pravi način, ali on me je upućivao, upućivao me je i davao mi snagu, znao sam da je uz mene, jednostavno sam znao.

Godine su prolazile, deca su porasla, krenula u školu, jedna u mom mestu u osnovnu školu, druga u specijalnu školu dvadesetak kilometara dalje. Bliznakinje, a razdvojene, nije bilo lako. A ja sam i dalje tražio...Onda sam došao na IslamBosnu. Počeo sam učiti o islamu. Jedna sestra sa tog foruma mi je poslala prevod Kur'ana, druga sestra i brat tefsir. Toje bilo tačno pre dve godine, na ramazan 2008. Kada sam ga otvorio, ruke su mi zadrhtale, počeo sam čitati i odmah sam pomislio„Izgleda da neću više morati tražiti.” Osetio sam blizinu Onog koji me je zvao sve ove godine. Ali postoji i onaj drugi, kome nije u cilju da se vratim na pravi put. Šejtan prokleti je lukav i odmah je udario na moj ego, počeo je vaditi predrasude i podsećao me na njih. To što sam druge nacije i to što politika deluje na ponos uticalo je na to da, uprkos tome što sam znao da je u islamu istina, nakratko to zaboravim i opet se vratim na stari put. Prekinuo sam dolaske na ovaj forum, istraživao budizam, hinduizam, dolazio do misli da Njega možda nema, da je sve ovo samo varka... Ali On bdije nada mnom,On ne ostavlja ako ti to sam ne poželiš, On je Milostiv i Samilostan. U času kada sam pročitao ajet sa početka ove priče i kada mi je krenula suza shvativši da sam bežao od Njega uprkos Njegovim raširenim rukama, poželeo sam da mu se vratim i ne bežim jer rob ne može bez svog Gospodara. Poželeo sam da i svoju decu vaspitam u islamu, poželeo sam da nikad više ne budem neposlušan i da kada dođe težak trenutak i On mi pomogne ne zaboravim Njegovu pomoć i dobrotu.

I sada, posle svega, mogu samo da kažem: „Gospodaru moj, učini da umrem, a da si Ti zadovoljan mnome, i učini da iz mrtvih ustanem, a da si Ti zadovoljan mnome, i daruj mi od Sebe snagu koja će mi pomoći!”