Dobro jutro brate Moca, da znaš da mi se svidja ova tvoja teme, navodi ljude na razmišljanje i to je dobro.

Međutim, ti si u ovoj temi uzeo samo jednu stranu religije i to negativnu, koja ziaista i postoji, ali nisi uzeo i onu drugu koja je korisna. Prema toem, po mom skromnom mišljenju naslov teme je pogresan, možda bi bio prvilniji: Okovi u religiji, jer sve u religiji nikome ne stavlja nikakve okove, a jedan demo stavlja.

Upravo jutros sam tražio definiciju reci Religija.

I tvoja definicija religije nije potpuna.
Ti polazis od pretpostavke da su svi ljudi religiozn, a ja mislim da nisu. Zato tvoja definicija, da je religija pogled na svet, mislim da nije potpuna. Ja bih stavio: jedan od pogleda na svet, jer svakako ima i drugih pogleda kao napr. naucni, filozovski, ateisticki, skepticki itd. Na svet ne gledaju jednako vernik i ateista.

Reč religija Lat. religio, Gr. treskeia znaci poboznost, ispunjavanje rituala i obreda, a to može da se vrsi na pravilan način da vernik od toga ima svestranu pomoć (pa u tom slučaju religija mu nije niakakv okov), a može da se upotrebi u pogresnom pravcu pa i da bude okov.
Negativni deo religije Isus je objasnio u razgovoru sa farisejim Matej 231-6.23. To je kad neko postane fanatik i cepidlaka,koji sve osuđuje da bisebe opravdao, vrerske obrede vrsi ali iz pogresnih pobuda, da ga drugi vide, hvale i uzdizu, to je licemerna religija.
O tome i Pavle piše u Kolosanima 2,18.18.

Međutim, nije samo to deo religije.
Ako su verski rituali, obredi i javna ispoljavanja religije u skladu sa Bzojim zakonom i plod zivototvorne vere, onda ona može da bude dobra i veoma korisna za vernika.
Religijski obredi i rituali koji su pod kontrolom zivototvorne vere vrse,koja uopravlja novorođenim hrišćaninom, donosi duhovne rodove:
„ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdrznljivost.” Galatima 5,22.23.

Religijska pravila mogu da se postuju i bez vere i tako ona vernika pretvara u fanatika i sudiju, ali ako je pod kontrolom, ne samo ume nego i zivotvorne vere, onda je korisna i donosi mnogostruke blagoslove.

Sve najbolje

U Rimljanima 12:2 Pavle nam daje praktičan savet za obnovljenje našeg uma. Prvo, on kaže: „Nemojte.” Nemojte se prilagođavati ovome svetu. Nemojte se prilagođavati ovome vremenu. To znači da često ne smemo dopustiti našem razmišljanju da sledi uzore (klišee) ovoga sveta.

Živimo u vreme razvijenih sistema komunikacije i teško je biti jedina porodica u ulici bez predmeta koji su toga trenutka popularni. Nova moda preplavi našu naciju za samo nekoliko nedelja. Kratka kosa, duga kosa, kratke suknje, duge suknje. Losioni posle brijanja, žitarice za doručak, aerobik, body-building, break-dance. Šta se to događa? Ja mislim da je to jedan od načina kako se svetu (ljudima) može isprati mozak i da bi ga se pripremilo za nekakvu nacionalnu manipulaciju i psihozu. Ne dopustite da vam um bude zarobljen, prilagođen svjetskim merilima, usko stisnut u kalup ovoga svijeta!

(izvor: siont.net)

„Očima vere vidimo nevidljivog Boga kroz dela stavranja i Isusa Hrista i njegov životni primer.”

Ocima religije vidimo vidljivog Boga, Koji, kao i svi mi, ima Svoje „odelo”.

Poštovani učesnici, zamolio bih Vas da neizostavno ispred imenice
RELIGIJA, stavite odgovarajući pridev: prava religija ili kriva religija, jer treće nema. Tako ćemo znati o kojoj religiji raspravljate ili dajete svoje komentare. Reč ili izraz, religija,
etimološki, može imati i šire značenje kao npr. povratiti pokidanu vezu između dve osobe, ponovo vezati (relegare), u slučaju verujućih,
čovekovu povezanost tj. odnos sa Bogom. Taj pokušaj uspostavljanja veze-povezanosti sa Bogom može da bude ispravan (prav) ili kriv.
Prava ili istinska religija može doneti samo dobro, sreću, blagostanje..., nikako zlo, mržnju, krvoproliće..., svaka zloupotreba
prave religije donosi zlo i muku.
Pozdrav svima, Cartensius.

Ave Cartensius Repentento Repententantrius Redemptetate!

Ave moca!

Religija nije filozofija, nije ni zanimanje ni neka profesija, nije ni dogma ili nešto slično, ona je čista i prava veza sa Istinom, odnosno sa Bogom. Ljudska istina je, u stvari, ljudska filozofija, koja po Marksu »pravi religiju« da bi »kritičari imali posla«.
Prava religija treba da se zajedno sa istinom visoko uzdigne da bi se mogla videti jasna razlika koja postoji između prave i pogrešne religije, između istine i neistine. Apostol Pavle upozorava na opasnost od pogrešne religije kao ljudske filozofije i ljudske nauke (Kološanima poslanica 2,8), koja može da bude vrlo štetna. Prava i istinska religija, kao i prava filozofija čoveku može pomoći da se približi Bogu i da Ga bolje upozna. Pravom filozofijom više puta poslužio se i sam apostol Pavle: pred Fistom i Agripom, pred atinskim filozofima itd.
U isto vreme, apostol Pavle nije propustio nijednu priliku, a da ne svedoči ljudima o Bogu kao Tvorcu svega vidljivog i nevidljivog, o Hristu raspetom i o Hristu vaskrslom. Neke filozofe zadivljuje njegovo dijalektičko izlaganje, koje se razlikuje od načina izlaganja kojim su se služili filozofi svih vremena, jer nas ni u jednom trenutku ne ostavlja u nedoumici ili nedorečenosti. Na kraju, On nas upućuje na zaključak da postoji jedna celina, jedan Bitak koji ispunjava ceo svemir.
Apostol Pavle bio je odličan poznavalac grčke filozofije, a bilo je vrhunsko, a znanje akademsko, pojmovima se služio kao pravi diplomata. Bog nije slučajno izabrao njega da bude »izabrani sud« koji će Mu služiti, što je marljivo i činio do kraja svoga života. Filozofija i teologija, treba da budu u službi otkrivanja istine, u službi otkrivanja Boga.
U filozofiji i teologiji postoje, takođe, stavovi da se sve može dokazati. Takav stav zastupali su Njutn, Dekart, Lajbnic, Melanhton, Lutard, Prokopovič, Kudrjavčev i drugi.
Da ne bi došlo do neke zabune, potrebno je naglasiti to da su ti dokazi dobri i plemeniti, ali da čoveku, smrtniku, ipak nije moguće da shvati Boga, već može samo da Ga prihvati. Kao što je i Avgustin rekao, ako se Bog shvati, onda više nije Bog i više nije tajna, više nije Apsolutan.
Veliki je broj filozofa i naučnika koji su radili na proširivanju znanja o Bogu i istini. Ankete iz prošlog i pretprošlog veka pokazuju da je procenat neverujućih ili ateista bio oko 4-5%. Danas je mnogo lakše i mnogo manje opasno identifikovati se kao vernik i pobornik istine, nego što je to bilo u prošlim vremenima. Put prema istini prati vera i ona je potrebna ne samo u teologiji, nego i u nauci. Vera je osnovna kategorija saznanja. Njoj nisu potrebni dokazi, jer bi u tom slučaju prestala da bude ono što jeste. Ona se zasniva na razumu, a cilj joj je da čoveka poveže sa Bogom. Ta povezanost dvaju bića zove se religija.
O odnosu istine prema religiji može se reći da istina trpi samo pravu religiju. Pravoj religiji istina je temelj i predmet proučavanja. Da nije istine ne bi bilo ni prave religije. Padom čoveka u greh prekinuta je religija sa Bogom. To znači veza sa Bogom, jer religija znači povezanost dve osobe, odnosno Boga i čoveka. Kada je Bog prekinutu vezu ponovo uspostavio, time je uspostavio i religiju. Nažalost, postoji i pogrešna religija koja napada pravu s namerom da je potisne, jer zlu nije potreban razlog da napada dobro.
Za mnoge ljude religija je utočište, fizičko i duhovno, za neke lepo druženje, a za neke čak i veliko zadovoljstvo i radost povezanosti i druženja sa Bogom kao veliki lični doživljaj.
Poznati etnolog i misionar David Livingston je pisao: »Ma koliko da je nizak stepen njihove kulture, nema potrebe uveravati ih u postojanje Boga i budućeg života. Te dve istine poznate su celoj Africi.« (Upoznajmo religiju, str. 99) O tome su takođe pisali i Plutarh, Ciceron i Seneka:
»Čovek može naći naselja bez zaštitnih zidova, bez pismenosti, bez vladara, bez dvoraca, bez blaga i novca, bez pozorišta i škola, ali jedan grad bez svetilišta i bez božanstva nije još niko video i neće ga niko ni videti!« (Plutarh)

ustvari nije on pogrijesio, ali nije ni opsiran bio. Imaju ovi gradovi nešto sto oni smatraju Bozansko a ustvari je pagansko

...a najopasniji su (ti takozvani) „branitelji” Boga, oni još i sve najbolje znaju.

moca77,

Поводом твог последњег коментара, могу да кажем да је једино Филозофија (и то још у својим коренима) проширила тај „тунелски вид”, разматрајући и дефинишући појам Апсолута (Бића, Свести, Истине; Онтос), али не на верски начин.

Међутим, знаш и сам да су Филозофија и Математика посебне науке, од чијих развоја зависе и развоји других наука.
Остале науке имају свој домен делатности, предмете изучавања, а питања на која треба да одговоре и „оруђа” којима оне располажу не омогућавају им да одговоре на базично, Онтолошко Питање. Ако наука зна одговор на неко питање, она га и каже, а ако не зна - каже да не зна.
Сликовито речено, не може се од часовничара очекивати да одговори на питање постојања живота у сазвежћу Епсилон Еридани, па ако не зна, да се закључи да је он лош сајџија.

С тим у вези би било питање о развијености грана наше науке:
- да ли је наша цивилизација успела да оформи све (потребне) гране науке, на основу чијих резултата би могао бар да се наслути одговор на Онтолошко Питање ?

Pošto sam se i ja, moja malenkost, dugo vremena bavio ovakvim
razmišljanjem, priključio bih se Vašem dijalogu ovim stavovima koji bi mogli da upotpune i prošire ovu zanimljivu temu. U Spinozinim stavovima priroda se prožima sa Bogom (zbog čega je smatran da je bio panteista ili ateista). Spinoza pominje postojanje Boga i sveta kao jedinstvo misli, kao fenomen kome ne pripada stvarna realnost. Ovaj sistem bi se mogao smatrati akosmizmom. Da bi taj problem bio rešen, treba dodati pojam apsoluta. Filozofija, koja tvrdi, da postoji samo Bog, ne bi trebalo da bude proglašena ateizmom. Ipak, mora da postoji razlika između prave i lažne religije, jer vera u životinje nema ničeg zajedničkog sa hrišćanstvom.
Nekome je lakše reći da Bog ne postoji negoli da porekne to da svet postoji, zato što svet vidi, a Boga ne vidi. Nažalost, izgleda da je ljudima lakše da veruju u ono što nije istina. Tako na primer, po logici kao nauci, ne postoji dovoljna osnova da se shvati prava odredba ideje o Bogu u vezi sa živom prirodom, i donese zaključak: »Bog je i više nego živ, On je Duh«. Ako ne izađemo iz ovog kruga u kome se krećemo, nećemo moći da zađemo u onaj viši, a kada bismo uspeli da spoznamo onaj viši, niži nas ne bi više privlačio.
Pokušaj da se da ontološki dokaz postojanja Boga, uspeo bi samo kada bi se stvorio apstraktum mišljenja i na taj način prevazišlo suprostavljanje mišljenja i bića. To bi značilo da treba stvoriti pojam bića koji u sebi obuhvata biće, a to jedinstvo pojma i bića sačinjava pojam Boga. Da bi razjasnio razliku između misli i bića Kant je upotrebio primer 100 talira. Mnogi ljudi bili su oduševljeni ovim Kantovim primerom, ali Hegel nije. Zamišljenih 100 talira i 100 talira u džepu, isto je, samo što bi svako poželeo da ih ima u svom džepu, a ne samo da ih zamisli.
Čovek koji veruje zadovoljan je što je Bog u njegovom srcu i mislima. To je veliko bogastvo. Religija je na ovaj način rešila ovaj problem, dok filozofiju on i dalje muči, jer traži dokaze za i protiv. Ako bi nastupilo jedinstvo pojma i bića, nastao bi i rezultat koji »sačinjava pojam Boga«.
I ovaj i svi mogući primeri mogu samo donekle da nam približe pojam Boga, ali pošto nikada ne mogu da budu potpuno adekvatni, problem se time samo još produbljuje. Ako navedene primere i dokaze koristimo samo kao štap – oslonac da bismo za trenutak mogli da se divimo stvarima koje ne možemo u potpunosti da razumemo, ali možemo da ih verom prihvatamo, tek u tom slučaju takvi primeri biće nam korisni. Interesantno je pomenuti i to da apstraktno mišljenje tj. um pruža samo formalno jedinstvo i da ne može izgraditi doktrinu o beskrajnom, već samo kritiku saznanja.
Iako se često špekuliše izrazom »verovanje« u odeljku »logička nauka« o stavovima mišljenja prema objektivnosti, jasno se pravi razlika između hrišćanskog verovanja i drugih verovanja. Uloga dokaza ili njegov cilj je da ukaže na Boga. Slučaj ne zna za uzrok i cilj, a ako postoji jedno ili drugo, ili oba (i uzrok i cilj ) onda je to pojava koju uređuje ili ju je uredio »Neko«.
Dakle, teleološke pojave ne nastaju nekim pukim slučajem već opravdano, svrsihodno, sa ciljem i uzrokom. Kada bismo se pozabavili posmatranjem čudesnih pojava koje opažamo u flori i fauni, ostali bismo zapanjeni i morali bismo da se pridružimo psalmisti koji sa oduševljenjem ponavlja reči: »Kako su velika dela Tvoja, Gospode na zemlji.« U vezi sa ovim pomenuo bih primer jednog dr-a filozofije i teologije koga ću ovde citirati a koji ne priznaje slučajnost:
»Jedna od takvih realnosti jeste i ljudsko uho. U trenutku dok govorimo mi ne proizvodimo glas ili buku, kažu stručnjaci, već određene talase koji odzvanjaju na određenom instrumentu u unutrašnjem uhu. Znamo da pijanista svira na klaviru koji ima oko osamdeset dirki, ali je manje poznato da se u našem uhu, i to u njegovom unutrašnjem delu nalazi »klavir« na kojem se nalazi oko šest hiljada dirki i koji proizvodi sve tonove i polutonove. Ovaj organ se naziva ’Kortijev instrument’. Da li je ovo proizvod slučaja? Vernik koji posmatra ovakve realnosti u svetu ne može i neće ih pripisati slučaju, već okarakterisati kao božanska dela.«
Iako su mnogi Dekartovi stavovi kritikovani od strane različitih filozofa, kada je reč o neposrednom saznanju, često se pominje njegov stav: »Cogito ergo sum« za koji Hegel smatra da je čist silogizam koji sadrži istinu sam za sebe bez posebne potrebe za dokazivanjem i protivstava u filozofiji.
Hegel ima primedbu na neke dokaze o Božjem postojanju, a upotrebljava čak i izraz »takozvani dokazi« i za Ciceronovo pozivanje na »Consensus gentium«. Ali, ipak, priznaje uzvišeni autoritet ove misli i njenu prisutnost u samoj svesti. S tim u vezi, on takođe smatra da svest o Bogu postoji u svim narodima, čak i onim primitivnim. Tu je Hegel u pravu, ali on zaboravlja da će Bog suditi na osnovu savesti i onog poznanja o Bogu koje su ljudi mogli da dobiju u datim okolnostima, »ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja...« (Dela apostolska 17,30) Zato je potrebno razmišljati o Bogu, o pravome Bogu i pravoj religiji.
Kada smo saznali pravu istinu naša savest postaje mirna i više nije potrebno da luta i traži, jer je našla mir, našla je spokoj, našla je istinu. Smatra se da treba uvažiti stav da je ideja sama za sebe prazna i zato je neophodno da se pojavi biće koje će je potvrditi i tako je učiniti istinom. To ne mora da bude Apsolutna Istina već ona koju pišemo malim »i« (istina). Dakle, jedinstvo ideje posredstvom bića ili biće posredstvom ideje, može da postoji kao istina. Isto tako moglo bi se reći i da jedna odredba sadrži istinu samo posredstvom druge tj. svaka odredba tek posredstvom druge odredbe postaje istina. Ciceron govori o dokazima Božjeg postojanja, koristeći »Consensus gentium« kao autoritet, jer proizilazi iz svesti svih, a takođe je i prisutan i nužan u prirodi same svesti.
Takve stavove zastupali su i »stoički mudraci« koji se pominju u Novom zavetu i sa kojima se sreo apostol Pavle na svom misionarskom putovanju kroz Grčku i Makedoniju. Oni su verbalno napadali apostola Pavla, raspravljali se s njim i pozvali ga da na poznatom mestu Areopagu održi govor. Mudri ljudi i filozofi toga vremena često su držali govore na tom mestu, pa je zato i apostol Pavle odlučio da iskoristi ovu priliku (Dela apostolska 17,18-34).
Atinjani su bili veoma skloni padanju pod uticaj učenja raznih filozofa. Na jednom prostoru koji bi mogao da se nazove parkom i muzejem njihovih božanstava, odvojili su jedno posebno mesto za »nepoznatog Boga« i upravo o njemu im je apostol Pavle govorio. Svakako da je u njihovoj raspravi bio prisutan i »Consensus gentium« u čemu bi se i apostol Pavle mogao složiti, ali osnovni problem nalazio se u nečem drugom, ako ljudi nemaju nikakvu, ili vrlo malu predstavu o pravom Bogu i o pravoj religiji, onda im njihova svest stvara onakvu predstavu o Bogu kakva odgovara ili njihovom intelektu, ili njihovom nivou obrazovanja, njihovim potrebama zadovoljavanja i upražnjavanja religije i vere, i tada će »Consensus gentium« utoliko imati slabiju moć. Međutim, to ne znači da ga treba negirati ili odbaciti.
Više i dublje proučavanje Svetoga pisma i njegovih osnovnih istina pomaže u dobijanju potpunije i pravilnije slike o Bogu. Kao posledica rađa se vera, koja dolazi »od propovedanja ili slušanja reči Božje« i predstavlja jak oslonac i najkraći put kojim se može dospeti do istine i Boga. U ovom slučaju moguće je pozvati se na pomenuti » Consensus gentium«
Kada bi u jednom momentu nevernik video Boga, sigurno je da bi njegovo oduševljenje bilo veliko i ako bi mu se ukazala prilika da postavi neko pitanje ono bi verovatno glasilo: »Bože, ko je Tebe stvorio?« Bog bi mu odgovorio: »Ja nisam stvoren, Ja sam od večnosti!« Da li bi se nevernik zadovoljio ovim odgovorom? Da li bi razumeo šta je to »večnost« i postao vernik? Možda bi za trenutak poverovao, pošto je video, ali bi ga kasnije ponovo mučila sumnja i ponovo bi se sreo sa problemom – ko je stvorio Boga.
Vera pomaže čoveku da se vine u nebeske visine, da upozna Boga, da se oslobodi sumnje i prihvati apstraktno, imanentno, transcendentalno, jer svojim razumom nije u stanju da to shvati. Kada je reč o sumnji, neko je rekao da je ona otrov za veru, dakle, da ne mogu opstati jedna pored druge. Vraćajući se na početak filozofije, čija je metafizika prevaziđena, srećemo stavove kao na primer: »Cogito ergo sum«, što Dekart izričito tvrdi, pošto se i on sreo sa problemom sumnje, i donosi svoj zaključak da čovek koji sumnja u svoje postojanje demantuje samog sebe, jer »Ja znam da postojim« u što se ne može sumnjati. Dakle, ako ja postojim, postoji moj Otac, mislim na nebeskog Oca, a isto tako i moj zemaljski otac, moj deda, pradeda, itd.
Bog u Spinozinoj filozofiji nužno postoji, a takođe i kartezijanska filozofija isto tako uči da je Božja egzistencijalnost nužna i večna i da su suština i postojanje Boga jedno isto. Jedna od Spinozinih definicija je »Causa sui« (Zakon uzroka) kojoj se Hegel suprostavlja smatrajući da su Spinozini stavovi nedokazane pretpostavke koje su se razvile u nauku novoga vremena. On je zahtevao da se kada je u pitanju svest o Bogu ostane pri potpuno apstraktnom verovanju, koje je Anselmo obrazložio kao verovanje razumom.
I Aristotel se trudio, a svojim istraživanjima mnogo i postigao, na polju dokazivanja osnovanosti metafizičkih pojmova, pa ipak, primećuje se nedorečenost u nekim njegovim stavovima što nas ponovo vraća na misao da je teško, možda čak i nemoguće, dokazati, opovrgnuti ili razumeti ono što je apstraktno.
Lajbnicova filozofija takođe sadrži dosta protivrečnosti (o monadama). Svi dokazi mogu sadržati objektivnu ili relativnu istinu, mogu sadržati čak i Apsolutnu Istinu, ali Nju nije moguće objasniti, kao što nije moguće ni dokazati je, ili u potpunosti razumeti. Moguće je samo prihvatiti je. Dokazi ne mogu biti zamena za veru, oni služe samo da potkrepe veru. Na putu ka saznanju istine moramo stalno napredovati.
Hegelova dijalektika podrazumeva da se suprostavljanjem u stavovima i razmišljanjima stvaraju uslovi i da na zdrav način i slobodnim razmišljanjem treba ostati na putu saznanja istine, što obuhvata logiku i druge nauke. Hegel pominje »lestvice« a mi bismo rekli: uzdizanje, penjanje ili napredak. U knjizi dr Vladete Jerotića »Duhovni razgovori«, između ostalog stoji: »Hrišćanske vrline su lestvice kojima se čovek penje sa zemlje na nebo.« (Duhovni razgovori 63. strana)

Kad čovek svojim razumom rešava pitanja zašto svet postoji i zašto čovek živi na tome svetu, njega hvata kao neka muka, vrtoglavica. Čovečiji um ne može da smisli odgovor na ta pitanja. Šta to znači? To znači da čoveku i nije dat razum da odgovara na ta pitanja i da već samo zadavanje takvih pitanja znači da je razum u zabludi. Razum rešava samo pitanje: »Kako da čovek živi?« A odgovor je jasan: »Živeti treba tako da bude dobro i meni i svim ljudima. To je potrebno svemu što živi. Ta mogućnost dana je svemu što živi, dana je i meni pomoću moga razuma.« To rešenje isključuje sva ostala pitanja: kako i zašto? (Tolstoj)

Poštovani Jocko, u pomenutom citatu sasvim kratko nam se otkrivaju
tri koncepta: stavovi onih koji sve pripisuju slučaju i slučajnosti,
zatim onih koji smatraju da i slučajnost ima razloga jer je slučajnost, odnosno, slučajnost nema i ne mora da ima razlog jer je slučajnost i treći stav je stav onih koji smatraju da sve što se dešava i sve što postoji ima svoj cilj i uzrok (svrsihodnost).
Veoma si me obradovao prethodnim komentarima jer se vidi da si
ušao u srž ovog problema koji nimalo nije lak ali je interesantan.
Postavljaču ove teme, jedinu primedbu, kako sam već naglasio, je u tome što nije već na samom početku razdvojio i obeležio pravu i krivu religiju. Cartensius.

Poštovani Jocko, ja takođe ne vidim ništa loše u tome što se ljudi ne slažu po nekim pitanjima, ponoviću tvoje reči,...»važno je da se razumemo», jer ako ne bi bilo protivurečnosti, kako bi se moglo uznapredovati u nauci, filozofiji ili bilo kojoj grani nauke ili neke delatnosti? To najčešće važi za prosečne ljude, ljude kojima je nauka ili filozofija kao neki hobi, dok kod profesionalaca i najmanje neslaganje i protivrečnost bude razlog za razlaz, npr. Frojd i Jung, takvih još primera ima mnogo. Tačno je to, da mnogo puta mi pokušavamo i želimo da pitanje postojanja Apsoluta pomeramo, neki bi ga potpuno isključili, ali začarani krug nas ponovo vraća tamo odakle smo krenuli. Pozitivnog na tom putu ima to što smo prikupili još mnogo informacija, zatim, to što se naše saznanje proširilo i naš razum postao iskustveniji. Na jednoj raspravi, kao dokaz da je jedna grupacija, braneći neki stav, bila u pravu, citirajući poznatog genija, Stivena Hokinga, Hoking je i jednima i drugima rekao da su oni pogrešno shvatili njegovo tumačenje tog stava. Setiću se izjave onog filozofa koji je rekao, ...» koliko filozofa, isto toliko i njihovih pravaca a složiće se i ujediniće se jednoga dana kada budu se sreli u paklu. Religija i filozofija i danas imaju jedan zajednički cilj, da pronađu, da dođu do ISTINE. Religija je taj put skratila verom u Boga a filozofija nastavlja da i dalje itražuje i traga za istinom.
Naše je pravo da se priključimo: religiji ili filozofiji. Možda bismo mogli, čas jednima, čas drugima. Pozdrav svima, Cartensius.

Istina je na primer, (jedna od istina da tako kažem), da ono sto ima u nama da se ostvari je ustvari jedno spiritualno biće, ne to takozvano „zivo” kako smo mi pod uticajem socijalizma naucili da mislimo/smatramo,.. i, u tome je razlika...

*spiritualno biće jeste van kategorija zivo/mrtvo, za njega u tom smislu ne postoje granice...

Moco brate,odlicna tema .

Nebih imao šta da dodam onom tvom naslovnom tekstu ,prelep je,objašnjava tako sve !!!

cobi63
... jer sve u religiji nikome ne stavlja nikakve okove, a jedan demo stavlja.
------------------

Није тачно! Рођен у једној религији, мораш у тој религији и умрети! Ако промениш веру, променио си цео свој живот. Пријатељи, родбина, сви ће те осудити, и жалити за живота.

Тако те религија окива. И поствљач теме је у праву. Потпуно!

Има изузетака, али изузеци нису вредни разматрања. Дакле: небитни.