Nekima dan kao i svi ostali dani,a neki razlikuju dane...

Zato,nikada bolje prilike o tome napisati koju reč.

Objašnjenje samog pojma: Srpska reč „subota” dolazi preko grčkog odnosno latinskog od hebrejske reči šabat, koja znači „počinak, odmor, mirovanje”. Šabatni propisi Mojsijevog zakona odnosili su se na nedeljni dan počinka, na određeni broj posebnih dana u godini, na sedmu godinu i na pedesetu godinu. Nedeljni dan počinka, odnosno sedmi dan nedelje prema jevrejskom kalendaru, traje od zalaska sunca u petak do zalaska sunca u subotu. Mnogi hrišćani tradicionalno smatraju nedjelju svojim danom počinka koji je posvećen obozavanju Boga, dok drugi ostaju pri danu koji je određen jevrejskim kalendarom.
Jesu li hrišćani obavezni držati nedeljni dan počinka?
2. Mojs. 31:16, 17: „Sinovi Izraelovi neka drže dan počinka, svetkujući ga iz naraštaja u naraštaj, kao savez trajan [”večni savez„, JB]. To neka bude trajan znak između mene i sinova Izraelovih.” (Zapazite da je držanje dana počinka bio znak između Jehove i Izraela, a to ne bi bilo tako da su i drugi narodi bili obavezni držati ga. Hebrejska reč koja je u JB prevedena s „večni” glasi olam i u osnovi označava vremensko razdoblje koje je sa stajališta sadašnjosti nedogledno ili nepoznato, ali je u svakom slučaju vrlo dugo. Taj izraz može označavati večnost, ali to ne mora nužno biti tako. U 4. Mojsijevoj 25:13 ista se hebrejska reč odnosi na svesteničku službu, koja je naposletku prestala postojati, na što ukazuju reči iz Jevrejima 7:12.)
Rim. 10:4: „Hrist je svršetak Zakona, da bi svatko ko veruje stekao pravednost.” (Držanje dana počinka bilo je sastavni deo Mojsijevog zakona. Taj je Zakon Bog ukinuo posredstvom Hrista. Bog će nas smatrati pravednima ako verujemo u Hrista, a ne ako držimo nedeljni dan počinka.) (Vidi i Galaćanima 4:9-11; Efežanima 2:13-16.)
Kol. 2:13-16: „Dobrostivo nam je [Bog] oprostio sve naše prestupe i izbrisao pisanu ispravu koja je svojim odredbama bila protiv nas, koja nam se protivila. (...) Zato neka vam niko ne govori što da jedete i pijete i neka vam ne zapoveda da slavite blagdane ili mlađake ili subote.” (Ako bi osoba koja je bila pod Mojsijevim zakonom bila proglašena krivom za oskvrnjivanje dana počinka, celi ju je narod trebao pogubiti kamenovanjem, prema 2. Mojsijevoj 31:14 i 4. Mojsijevoj 15:32-35. Mnogi koji zagovaraju držanje dana počinka mogu biti sretni što nismo pod Mojsijevim zakonom. Citirani biblijski reci jasno pokazuju da više ne trebamo držati dan počinka kako bismo stekli Božje priznanje, jer je ta zapoved vredila samo za Izraelce.)
Kako je nedjelja postala glavni dan za bogoslužje u većini hiršćanskih religija?
Premda je Hrist uskrsnuo prvog dana u sedmici (koji odgovara našoj nedelji), Biblija nigde ne govori o tome da bi taj dan trebalo smatrati svetim.
Kod Rimljana je nedelja bila dan posvećen sunčanom božanstvu (dies Solis). Tragovi tog kulta vidljivi su u nazivima za nedelju, koji su u nekim jezicima tvoreni od imenice „Sunce” i „dan” (engleski: Sunday; nemački: Sonntag). U vezi s tim u knjizi Lectures on the History of the Eastern Church stoji: „Zadržavanje starog poganskog naziva ‘dies Solis’, odnosno Sunday, za nedeljnini hrišćanski praznik uvelike je posledica sjedinjenja paganskih i hrišćanskih pogleda do kojeg je došlo kad je Konstantin [u svom proglasu izdanom 321. n. e.] preporučio svojim podanicima — i paganima i hrišćanima — da prvi dan u nedelju slave kao ‘veličanstveni dan Sunca’. (...) Na taj je način neskladne religije u svom carstvu sjedinio u jednu instituciju” (Arthur Penrhyn Stanley, New York, 1871, stranica 291).
Je li Adam dobio zapoved da drži dan počinka, pa se zato ta zapoved odnosi na sve njegove potomke?
Pripremivši Zemlju za život ljudi, Jehova Bog stao je počivati,„odmarati” odnosno prestao je s materijalnim stvaralačkim delovanjem na Zemlji. O tome se izvještava u 1. Mojsijevoj 2:1-3. Ali biblijski izveštaj nigde ne govori o tome da je Bog zapovedio Adamu da drži sedmi dan u nedelji kao dan počinka.
5. Mojs. 5:15: „Seti se da si i ti [Izrael] bio rob u zemlji egipatskoj i da te Jehova, Bog tvoj, izveo odande rukom snažnom i mišicom podignutom. Zato ti je Jehova, Bog tvoj, zapovedio da držiš dan počinka.” (Ovdje Jehova povezuje davanje propisa o danu počinka s izbavljenjem Izraela iz egipatskog ropstva, a ne s događajima u Edenu.)
2. Mojs. 16:1, 23-29: „Sva zajednica sinova Izraelovih došla je u pustinju Sin (...) petnaestoga dana drugoga meseca nakon izlaska iz zemlje egipatske. Tada im je [Mojsije] rekao: ‘Ovako je rekao Jehova: Sutra je dan počinka, sveti dan subotnji posvećen Jehovi. (...) Šest ćete dana skupljati [manu], ali sedmi je dan dan počinka. Tada toga neće biti.’ (...) Jehova je rekao Mojsiju: (...) ‘Ne zaboravite da vam je Jehova dao dan počinka!’” (I pre toga u Bibliji se spominju razdoblja od sedam dana, aloi ovde se prvi put govori o držanju dana počinka.)
Je li Mojsijev zakon bio podeljen na „obredni” i na „moralni” deo i da li „zakoni o moralu” (Deset zapovedi) još uvek vrede za hriršćane?
Da li se iz Isusovih reči može zaključiti da se Mojsijev zakon sastoji od dva dela?
Mat. 5:17, 21, 23, 27, 31, 38: „Ne mislite da sam došao obezvrediti Zakon ili Proroke. Nisam došao obezvrediti, nego ispuniti!” Zapazite što je sve Isus rekao u nastavku: „Čuli ste da je rečeno starima: ‘Ne ubij!’ [2. Mojs. 20:13; šesta zapovijed]. (...) Ako, dakle, doneseš dar svoj na žrtvenik [5. Mojs. 16:16, 17; ne spada u Deset zapovedi]. (...) Čuli ste da je bilo rečeno: ‘Ne učini preljub!’ [2. Mojs. 20:14; sedma zapoved]. Osim toga, bilo je rečeno: ‘Ko se razvede od žene svoje, neka joj da potvrdu o razvodu’ [5. Mojs. 24:1; ne spada u Deset zapovedi]. Čuli ste da je bilo rečeno: ‘Oko za oko i zub za zub’” [2. Mojs. 21:23-25; ne spada u Deset zapovedi]. (Dakle, Isus je u istom kontekstu spominjao i Deset zapovedi i druge delove Mojsijevog zakona te nije pravio razliku između njih. Zar bismo mi trebali postupiti drugačije?)
Je li Isus posebno izdvojio Deset zapovedi kad je odgovarao na pitanje koja je najveća zapoved u Zakonu? Nije, nego je rekao: „‘Ljubi Jehovu, Boga svojega, svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim!’ To je najveća i prva zapoved. Druga, slična toj, jest ova: ‘Ljubi bližnjega svojeg kao samoga sebe!’ Na tim se dvema zapovedima temelji sav Zakon i Proroci” (Mat. 22:35-40). Ako bi se neko i dalje držao Deset zapovedi (5. Mojs. 5:6-21) tvrdeći da one, za razliku od ostalog Zakona, još uvek vrede za hrišćane, ne bi li time zapravo odbacio Isusovo gledište o tome koja je zapoved najveća (kad je citirao 5. Mojs. 6:5; 3. Mojs. 19:18)?
Da li Biblija, kad objašnjava da Mojsijev zakon više ne vredi, direktnono kaže da se to odnosi i na Deset zapovedi?
Rim. 7:6, 7: „Sada smo oslobođeni Zakona, jer smo umrli onome što nas je sputavalo. (...) Dakle, što ćemo reći? Je li Zakon greh? Nipošto! Ali nikada ne bih shvatio što je greh da nije bilo Zakona. I ne bih shvatio što je požuda da Zakon nije rekao: ‘Ne poželi!’” (Koji je primer iz Zakona Pavle naveo neposredno nakon što je jevrejskim hrišćanima napisao da su „oslobođeni Zakona”? Naveo je desetu zapoved, pokazujući tako da i ona spada u Zakon kojega su bili oslobođeni.)
2. Kor. 3:7-11: „Ako je zakon koji donosi smrt i čija su slova bila uklesana u kamenu došao u slavi, tako da sinovi Izraelovi nisu mogli pogledati Mojsijevo lice zbog slave lica njegova, koja je trebala nestati, neće li onda davanje duha biti još slavnije? (...) Jer ako je ono što je trebalo biti ukinuto došlo sa slavom, ono što ostaje bit će mnogo slavnije.” (Ovi redovi govore o zakonu čija su „slova bila uklesana u kamenu”, a u nastavku se kaže da „sinovi Izraelovi nisu mogli pogledati Mojsijevo lice” prilikom dobivanja tog zakona. O kojem se događaju ovdje govori? Izveštaj iz 2. Mojsijeve 34:1, 28-30 pokazuje da se radi o dobivanju Deset zapovedi, jer one su bile uklesane u kamen. Dakle, očito su i one spadale u „ono što je trebalo biti ukinuto”, kako to kaže citirani tekst.)
Da li činjenica da Mojsijev zakon, uključujući i Deset zapovedi, više ne vredi znači da više ne postoje nikakva moralna ograničenja?
Nikako! Mnoga moralna merila izložena u Deset zapovedi kasnije su bila ponovljena u nadahnutim knjigama grčkog dela Biblije („Novom zavetu”). (Ali propisi o suboti nisu bili ponovljeni.) Međutim, bez obzira na to koliko je neki zakon dobar, sve dok se ljudi budu vodili svojim grešnim željama, bit će bezakonja. Pa ipak, o novom savezu koji je zamijenio savez Zakona kaže se u Jevrejima 8:10 sledeće: „‘Ovo je savez koji ću sklopiti s domom Izraelovim nakon tih dana’, kaže Jehova. ‘Stavit ću zakone svoje u um njihov i upisat ću ih u srca njihova. I bit ću Bog njihov, a oni će biti narod moj.’” Ti su zakoni uistinu daleko delotvorniji od onih koji su bili urezani na kamenim pločama.
Rim. 6:15-17: „Zar da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod nezasluženom dobrotom? Nipošto! Ne znate li da ako se kome predajete u ropstvo i obavezujete na poslušnost, robovi ste onoga koga koji vodi u smrt, bilo poslušnosti, koja vodi u pravednost?

Dakle sasvim je jasno,da Hrišćani ne trebaju drzati i praznovati Sabat,koji je bio dat SAMO Jevrejima.

Dok još niste poznavali Boga, robovali ste bogovima koji po svojoj prirodi nisu bogovi. 9 Ali sada kad ste upoznali Boga — zapravo sada kad je Bog upoznao vas — kako to da se ponovno vraćate ispraznim i bijednim načelima i opet im, ponovno, želite robovati? 10 Vi pomno DRžITE DANE i mesece i razdoblja i godine. 11 Bojim se za vas, da se možda nisam uzalud trudio oko vas...

GALATIMA 4:9-11

Bojim se da se i ja uzalud ne trudim oko vas,nakon svakojakih nerazumljivih reakcija...”