Ovih dana sam bio u bolnici u poseti nekome ko je nastradao.U dvoristu bolnice koracam,vidim,zenska drzi devojcicu u rukama,a ona(devojcica)pruza ruku u vis i stisce saku i siri,pozdravlja me sa lakim osmehom na licu i zracecim pogledom punim optimizma,zivota i energije.Pridjem im blize i vidim da devojcica ima deformisano lice od nosa pa dole,pitam joj mamu koliko ima godina,kaže 1 godinu,pitam šta je,kaže ima urođenih problema u stilu srasta joj se gornja vilica sa donjom i još neke deformacije se javljaju,pa su je operisali i pokusavaju da donekle postignu da dete odraste barem sposobno da živi ako ne i 100% ispravno.Zao mi bismo zbog toga,a u isto vreme sam fasciniran jer vidim toliko pozitivnog zracenja iz tog deteta,nadu,optimizam,ni traga od placa i jadikovanja a vidi se da je frisko operisana i da joj je teško.Onda se zamislih nad sobom i mnogima kao ja,jadikujemo,nezahvalni smo,maloverni smo,prokleti,nikad dosta,ocemo uvek vise,samo nas interes broji itd.Pomislih,pa mi odrasli toliko treba da ucimo od male dece,i setih se i Isusovih reci:ako ne budete kao mala deca,necete videti carstva nebeskoga.

Zatim se uputim na 12 sprat da posetim skrsenog druga,gore gadno,intenzivna je u pitanju,ljudi leze nepokretni pod aparatima,neki su bez aparata ali se nesmeju kretati.I onda posmatram te mlade bolnicarke sestre medicinarke i medicinare kako bez gadjenja i bez mrske face prazne urinske flase tih pacijenata a vecina su matori,ruzni fizicki i većinom i nezahvalni.Ti matorci i drugi,smrde,hrcu i racu na sve otvore,a ovi sve to podnose i fino ih neguju i ljubazno oslovljavaju,smeskaju im se,ispunjavaju i extra zelje,itd.Pomislih,znam da su plate ovih medicinara male i znam da im plata nije motivacija da svaki dan provode 9 sati uz polumrtve ljude,tu mora biti nešto više,možda humanost,ljubav prema ljudima,jednostavno neki visi motiv.Pomislih na sebe i mnoge kao ja,mi ne radimo svasta,ocemo lovu,nećemo mizerne i ponizne poslove,a ovi?
Popricah sa par sestri i upitah da mi kažu šta im daje snagu da izdrže u tome poslu i da budu i zadovoljni,jer zadovoljni su definitivno,to se vidi na licu coveka.Odgovori su bili razliciti,ali mislim da ni oni nisu svesni odkuda dobivaju snagu i motivaciju.

U jednom danu video sam dva velika Bozija cuda,dete koje se raduje a sve razloge ima da bude ruzno i ljude koji trose svoju mladost svaki dan među umirujucima,nemaju postenu novcanu nadoknadu ni priznanje,a opet zadovoljni i sretni.

pomislih na nas forumase,pomislih na silnu gordost,niko nikome neda za pravo,i niko nikome neda da je za dlaku pametniji i bolji od samog sebe,ooooo kako bi nam trebala skola u kojoj bi naucili da budemo kao ove dve vrste ljudi,zahvalni na svemu,ponizni,ljubazni,usluzni,,,