Да сажмемо: да бисмо разумели каснији развој догме, морамо прво разумети карактеристичну црту ране христологије, њен адопционистички карактер. Веровање да је човек узвишен до Бога био је израз несвесног порива непријатељства према оцу који је био присутан у масама. Оно је пружило могућност поистовећивања и у складу са тим очекивање да ће ново доба ускоро доћи кад они који су патили и били угњетавани буду господари и тако постану срећни. Будући да се човек могао и заиста се и поистоветио са Исусом јер је он био човек паћеник, била је пружена могућност да се заједница организује без власти, прописа и бирократије, уједињена заједничким поистовећивањем са Исусом паћеником уздигнутим до бога. Ранохришћанско адопционистичко веровање настало је у масама, оно је било израз револуционарних тенденција и нудило је задовољење њихових најснажнијих чежња. То нам објашњава због чега је оно у тако изванредно брзом времену постало такође и религија потлачених паганских маса (мада ускоро не искључиво њихова).

>>>>>>>>>Трансформисање хришћанства и хомоусијска догма. <<<<<<<<<<<

Рана веровања о Исусу претрпела су промену. Човек уздигнут до Бога постао је Син Човеков, који је увек био Бог и који је постојао пре свега створеног, који је био једно са Богом, али којег треба разликовати од њега. Има ли то мењање идеја о Исусу и социопсихолошко значење какво смо могли показати за раноадапционистичко веровање?

Одговор на то питање наћи ћемо проучавањем људи који су, две до три стотине година касније, створили ту догму и веровали у њу. На тај начин моћи ћемо разумети њихову стварну животну ситуацију и њене психичке аспекте. Најважнија су ова питања: Ко су били хришћани у првим стољеци након Христа?

Да ли хришћанство остаје религија патни-ЧКИХ палестинских Јевреја занесењака, а ако не, ко долази на њихово место и придружује им се?

До прве велике промене у саставу верника дошло је кад се хришћанска пропаганда обратила паганима и кад је у победоносном походу задобила присталице међу њима у готово целом Римском царству. Значај промене националности међу следбеницима хришћанства не би требало потцеити, али оно није одиграло никакву одлучујућу улогу све док се социјални састав хришћанске заједнице није битно промењена, то јест, све док се она састојала од сиромашних, угњетених, необразованих људи који су осећали заједничку патњу, заједничку мржњу и заједничку наду.

Позната Павлова осуда заједнице Коринћана вреди без сумње за другу и трећу генерацију већине хришћанских заједница као и за апостолски период:

»Јер, погледајте звање своје, браћо, да нема ни много премудријех по телу, ни много силнијех, ни много племенитијех; Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудри и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред светом и уништено изабра Бог, и што није, да униште оно што јесте, «(И Кор 1:26-28)1.

Али, иако је велика већина следбеника, коју је Павле придобио за Хришћанство у првом веку, била још увек из најнижих класа - скромне занатлије, робови и ослобођени робови - у заједнице се постепено почео увлачити један други друштвени елемент: образовани и имућни.

Павле је заиста био један од првих хришћанских вођа који није потицао из нижих класа. Он је био син имућног римског грађанина, био је фарисеј и стога један од интелектуалаца који су презирали хришћане и кога су хришћани мрзели.

»Он није био пролетер неупознат са политичким редом нити му се супротстављао мржњом, нити је био онај који није имао интереса за његово трајање и који се надао његовој пропасти.

Од почетка је био сувише близак моћницима на власти, и превише је добро познавао благодати светога реда а да би имао сасвим другачије мишљење о етичкој вредности државе од, рецимо, члана домаће странке зилота или чак од својих колега фарисеја који су у римској доминацији видели у најбољем случају мање зло у поређењу са полујеврејским Иродовцима. «