Ако зелотима није ништа остало него да умру у безнадној борби, Христови следбеници могли су сањати о свом циљу а да им стварност одмах не покаже безнадност њихових жеља. Замењујући стварност фантазијом хришћанска је порука задовољавала чежњу за надом и жеђ за осветом, и премда није могла ублажити глад, она је довела до задовољења у фантазији што није било од малог значења за потлачене.

Психоаналитичко истраживање христолошке вере ране хришћанске заједнице мора сада покренути следећа питања: какво је било значење фантазије за прве хришћане о умирућем човеку узвишеном од Бога?

Зашто је та фантазија освојила срца толиких хиљада за кратко време? Какви су били њени несвесни извори и какве је она емоционалне потребе задовољавала? Прво, најважније питање: човек је уздигнут до Бога; он је усвојен од Бога. Као што је Реик исправно приметио овде имамо стари мит бунт сина, изражавање непријатељских порива према Богу-оцу.

Сад разумемо какво је значење тај мит морао имати за следбенике раног хришћанства. Ти су људи жестоко мрзели власти које су им се супротстављале »очинском« снагом: свештенике, учене људе, аристократе, укратко, све господаре који су их искључили из уживања живота и који су у њиховом емоционалном свету играли улогу строгог, одбојног, претећег оца мучитеља — они су такођер морали мрзети тог Бога који је био савезник њихових угњетача и који је дозвољавао да трпе и да буду потлачени.

Они су сами желели да владају, чак и да буду господари, али им се чинило безнадно да покушају постићи то у стварности и силом збацити и уништити своје садашње господаре.

Тако су задовољавали своје жеље у фантазији. Свесно, они се нису усудили клеветати очинског Бога. Свесна је мржња била резервирана за власти, не за узвишени лик оца, само божанско биће. Али је несвесно непријатељство према божанском оцу нашло израз у фантазији о Христу.

Они су ставили човека уз Бога и учинили га сувладарем Бога-оца. Тај
човек који је постао Бог и с којим су се као људи могли поистоветити представљао је њихове едиповске жеље, он је био симбол њиховог несвесног непријатељства према Богу-оцу, јер ако је човек могао постати Бог овај је други био лишен свог привилегираног положаја да буде јединствен и недохватљив. Веровање у узвишење човека до Бога било је тако израз несвесне жеље за уклањањем божанског оца.

Овде се налази смисао чињенице да је рана Хришћанска заједница заступала адопционистичку доктрину, теорију о узвишењу човека до Бога. У тој је доктрини непријатељство према Богу нашло свој израз, док је у доктрини чија се популарност касније повећала и која је постала доминантна — доктрини о Исусу који је увек био Бог — било изражено одбацивање тих непријатељских жеља према Богу (о чему ће се потанко расправљати касније).

Верници су се поистоветили с тим сином; они су се с њим могли поистоветити зато што је он био биће које пати попут њих. То је основа неодољиве снаге и учинка коју је идеја о човеку паћенику, узвишеном до бога, имала на масе; они су се могли поистоветити само с бићем које пати.

Хиљаде људи пре њега било је разапето, мучено и понижавано. Ако су они веровали да је тај разапети човек узвишен до бога, то је значило да су у свом несвесном они сами тај разапети бог.У пред-хришћанској апокалипси спомиње се победоносни, силни Месија. Он је био оличење жеља и фантазија класе људи који су били угњетавани али који су у много чему мање патили и још увек гајили наду у победу.

Класа из које је никла рана хришћанска заједница и у којој је хриш
ћанство првих стотину до стотину педесет година имало велики успех није се могла поистоветити с таквим силним, снажним Месијом: њен је Месија могао бити само паћеник, разапети Месија.

Лик спасиоца паћеника био је одређен на три начина: прво, управо у споменутом смислу; друго, чињеницом да је делимично жеља за смрћу Бога-оца била помакнута на сина. У миту о умирућем богу (Адонис, Атис, Озирис), сам је Бог био онај чија је смрт била предочена у фантазији. У рано хришћанском миту отац је убијен у сину. Али, на крају, фантазија о разапетом сину имала је још трећу функцију: будући да су прави занесењаци били прожети мржњом и жељама за смрћу — свесно против својих господара, несвесно против Бога-оца - они су се поистоветили са разапетим; они су сами подносили муке смрти на крсту и испаштали на тај начин за своје жеље за смрт оца.

Кроз смрт Исус је окајао грех свих и први. Хришћани су увелик требали такво окајање. Због целокупне ситуације у којој су се налазили, агресија према оцу и жеља за његовом смрћу били су нарочито снажни у њима.Тежиште ранохришћанске фантазије,међутим — за разлику од касније католичке вере коју ћемо разматрати — изгледа да није у мазохистичком искупљењу кроз самоуништење, већ у истискивању оца поистовечивањем с Исусом паћеником.

За потпуно разумевање психичке позадине веровања у Христа морамо размотрити чињеницу да је у то доба Римско царство све више и више било одано култу цара што је прелазило све националне границе.
Психолошки,он је био тесно повезан монотеизмом,веровањем у праведног, доброг оца.

Ако су пагани често проглашавали Хришћанство атеизмом, у дубљем психолошком смислу они су били у праву јер је та вера у човека паћеника узвишеног до Бога била фантазија патничке, угњетене класе која је желела да истисне владајуће снаге — бога, цара и оца — и себе стави на њихова места.

Ако су главне оптужбе пагана против хришћана укључивале тврдњу да су починили Едипов злочин, то је оптуживање било стварно неразумно клеветање; несвесно клеветника добро је разумело несвесно значење мита о Христу, његових едиповских жеља и његовог скривеног непријатељства према Богу-оцу, цару и ауторитету.

U šta su verovali Eboniti od aramlejke reci Evionim, sto znaci siromashni. Usta veruju svi jevreji. U jednog Boga YHWH ,svi su bili obrezani, bili su vegetarijanci ali su prinoslili žrtve u hramu ko je hteoposto zivotinjko zrvovanje je bilo izvorno slavili sve poraznike naredjne po Petokjizju i pridavali su posebnu paznju o pridrazavanju svih zakona ne samo tvz 10 zapovesti ,nisu verovali da je Isus Bog jel ih Isus nije o tome ucio.Kako su tumacili zakone i primenjivali nije isto kao sto su to radili Fariseji. Sve grupe, Eboniti ,zeloti, fariseji i sadiceji imali su posebno tumacenje no isti praznike verovanje i zajednicke spise tada. Vodja ebonistke zajednice se zvao pakid i mogla je ravno prvno da bude žena i muskarac.
Isus je bio kao ucitelj ne Bog već sluga Boga. Sto bi rekli muslimani poslanik koji je bio poslat samo jevrejima. nejevreji mogli su da se prikjluce samo ako su preshli na judizam.. Prviu split između hrišćantva i judeizma se desio za vreme zivota Pavla iz Trazosa Isusov Brat Yasakov ben Jisef je bio vodja i prvi sukob je oisan u kanoniziranim i cenzurisanim Delima Apostolskim... Posle legalizacije Hrišćantva eboniti su proglasheni za jeres. Tada su to bili fizicki potomci od ljudi koji su up[oznali i ucuili od Isusa lično..