limun52: „pagani kažu da mogu bez religije ali zato moraju mnogo da se maskiraju kao vernici a vernik to ne mora.”
______

:)))
Пре би реко да је обрнуто (напротив).

Рано хришћанство и његова идеја Исуса Сваки покушај да се разуме порекло хришћанства мора почети с истраживањем економских, друштвених и културних прилика најранијих верника и њихове психичке ситуације.

1. Палестина је била део Римског царства и подлегла је утицају његовог економског и друштвеног развитка. Аугустов принципат значио је крај владавине феудалне олигархије и помогао је да дође до победе градског становништва. Све већа међународна трговина није значила побољшање за бројне масе нити веће задовољавање њихових свакодневних потреба; само уски слој владајуће класе био је за њу заинтересиран. Незапослени и гладни пролетаријат незапамћен по свом мноштву пунио је градове. Одмах за Римом Јерузалем је био град са релативно најбројнијим пролетаријатом такве врсте.

Занатлије, који су обично радили код куће и припадали увелике пролетеријату, лако су пристајали уз просјаке, неквалификоване раднике и сељаке. Јерузалемски пролетаријат био је у ствари у горем положају него римски. Он није уживао римска грађанска права нити су императори задовољавали његове преке потребе желуца и срца великом раздеобом жита, те разрађеним играма и спектаклима. Сеоско становништво било је исцрпљено необично претераним дажбинама, те је завршило или у ропству због дуга или међу ситним сељацима, док су средства за производњу или мали земљопоседи били сви одузети. Неки су од сељака повећали редове великоградског пролетаријата Јерузалема; други су прибегли жестоким политичким устанцима и пљачкама.

Изнад тог осиромашеног и очајног пролетаријата појавила се у Јерузалему као и у целом Римском царству средња економска класа која је, премда је трпела под римским притиском, поред свега тога била економски чврста. Изнад те групе била је мала али снажна и утицајна класа феудалне, свештеничке и богате аристокрације. У складу с оштрим економским расцепом унутар палестинског становништва постојала је друштвена диференцијација. Фаризеји, садуцеји и амхареци били су политичке и религиозне групе код којих су се те разлике уочавале.

Садуцеји су представљали богату горњу класу: »(њихову) доктрину прихватио је само мањи број, и то оних који су припадали великодостојницима.«
2 Иако су имали богаташе на својој страни, Јосип сматра да њихове манире нису аристократске: »Садуцеји се односе према својима много неугодније, као са странцима.«
3 Под том малом феудалном горњом класом били су фаризеји, представници средњег и ситнијег градског становништва, »који су љубазни један с другим, за његовање слоге и поштовање јавности«.
4 Сто се тиче фаризеја, они живе јадно и презиру деликатности у исхрани; и они следе пут ума,и чине оно што им он прописује као добро за њих; и мисле да би требали озбиљно тежити да се у пракси придржавају диктата ума. Они такођер исказују поштовање према онима који су у годинама; они нису тако дрски да им противрече у било
чему што су ови увели; а када закључују да све зависи од судбине, они не ускраћују људима слободу деловања коју ови сматрају прикладном; јер они сматрају да богу годи кад о догађајима одлучује деломично суд судбине, а деломично људи који ће деловати честито или порочно. Они такођер верују да душе имају бесмртну снагу и да ће под земљом бити награде или казне, већ према томе да ли су живели честито или порочно за свога живота; и да ће порочни бити задржани у вечном затвору али да ће честити имати моћ да оживе и живе поново; на рачун тих доктрина они су увелике кадри да придобију већину људи и што год они чине у вези с обожавањем бога, молитвама и жртвама они то раде у складу са својим правилима.
1 У Јосиповом опису чини се да је средња класа фаризеја била уједињенија него што је стварно била. Међу следбеницима фаризеја било је оних који су потицали од најнижих пролетерских слојева и који су припадали тим слојевима својим начином живота (на примјер раби Акиба). Међутим, међу њима је истовремено било и чланова имућног градског становништва. Та је друштвена разлика дошла до изражаја на различите начине, најјасније у политичким противречностима унутар фаризејства с обзиром на став фаризеја према римској власти и револуционарним кретањима.

...

продужиће се ...

Balamory:
„G Fraud nije objašnjavao da li Bog postoji već mehanizma u coveku koji su za potrebnost Boga od strane kroz svoju teoriju.”

>>>>Слажем се у вези с тим (тако сам и сам разумео).

_______

Најнижи слој градског лумпен-пролетаријата и потлачених сељака, такозвани »амхарец« (дословно, сеоски свет), стајали су у оштрој опозицији према фаризејима и многим њиховим сљедбеницима. У ствари, они су били класа која је била потпуно искорењена економским развитком; нису имали ништа да изгубе а можда су могли нешто добити. Стајали су економски и друштвено изван жидовског друштва које је било интегрирано у целини Римског царства. Нису следили фаризеје нити су их поштовали; мрзeли су фаризеје а ови су њих презирали. Врло је карактеристична за тај став изјава Акибе, једног од најугледнијих фаризеја који је сам потекао од пролетера: »Кад сам био још обичан неук човек амхареца већином сам говорио: Кад бих могао зграбити ученог човека, угризао бих га као магарац«.

6 Талмуд наставља: »Раби, реци попут пса, магарац не уједа«, и он одговара: »Кад магарац уједе он обично жртви сломи кости, док пас загризе само у месо«.

У истом одломку у Талмуду налазимо низ изјава које описују односе фаризеја и амхареца. »Човек треба да распрода све своје поседе и да осигура кћер ученог човека за жену, а ако не може осигурати кћер ученог човека, треба да покуша добити кћер угледног човека. Ако у томе не може успети, треба да настоји добити кћер управника синагоге, а ако не може успети у томе, треба да добије кћер сакупљача милостиње, па ако не може успети чак ни у томе, треба да покуша добити кћер учитеља основне школе. Он треба да избегава женидбу са к
ћерком обичног човека члана амхареца јер је она гнусно дело, њихове су жене одвратне, а за њихове се кћери каже, »Проклет да је који би облежао какво год живинче«. (В. Мојс 27:21) Или, поново, каже Р. Јоханан (Р. Јоцханан): »Човек сме обичну особу раздерати на комадиће Као рибу.. . Онај. који своју кћер удаје за обичног човека баца је у ствари пред лава јер баш као што лав кида и прождире своју жртву без стида тако чини обичан човек који с њом одвратно и бестидно спава.« Р. Елиезер каже: »Да нас обични људи не требају због економских разлога, они би нас одавно поклали... Непријатељство обичне особе према ученом човеку чак је дубље него непријатељство незнабожаца према Израелчанима .. . Шест је ствари тачно за обичну особу: не смемо се поуздати у обичну особу као сведока нити од ње прихватити сведочење, не смемо јој поверити тајну нити је поставити за штићеника сирочета нити за повереника новчаних средстава у добротворне сврхе, не смемо ићи на путовање у њеном друштву нити јој рећи ако смо нешто изгубили.«

Погледи који су овде изложени (а које би било могуће прилично проширити) потичу из фаризејских кругова и показују с каквом су се мржњом они супротстављали амхарецу, али исто тако каквом је горчином обичан човек могао мрзити учене људе и њихове сљедбенике.
8 Потребно је да се опишу супротности унутар палестинског јеврејвства између аристокрације, средњих класа и њихових интелектуалних вођа, с једне стране, те градског и сеоског пролетаријата, с друге, како би се објаснили основни узроци таквих политичких и религиозних револуционарних кретања као што је рано хришћанство.
Један опширнији приказ диференцијације међу необично разноликим фаризејима није неопходан за сврху ове студије, и удаљио би нас од нашега пута. Сукоб између средње класе и пролетаријата унутар фаризејске групе повећавао се како је притисак Римљана постајао све ја
чи и како су најниже класе у економском погледу све више уништаване и искорењаване, У истој мери најниже класе друштва постали су присталице националних, друштвених и религиозних кретања.

Те револуционарне аспирације маса испољиле су се у два правца: у политичким покушајима побуне и еманципирању управљеном против властите аристокрације и у свим врстама религиозно--месијанских кретања. Али ни у којем случају не постоји оштро раздвајање између те две струје које се крећу према ослобођењу и спасењу; оне се често прожимају. Сама месијанска кретања попримила су делимично политич
ке а делимично само литерарне облике.

Најважнија кретања такве врсте могу се укратко навести овде. Мало пре Херодове смрти, то јест, у време кад су, поред римске доминације, људи трпели притисак од жидовских представника који су служили под Римљанима, избила је у Јерузалему, под водством учених Ијуди-фаризеја, народна побуна за време које је римски орао на улазу у храм био уништен. Подстрекачи су били смакнути, а главни завереници живи спаљени. После Херофовер смрти маса је демонстрирала пред његовим наследником Архелајом, захтевајући ослобођење, политичких затвореника, укидање тржишне таксе и смањење годишњег пореза. Тим се захтевима није удовољило. Велики народни протест у вези с тим дога
ђајима 4. године пре н.е. био је крваво угушен и војници су поубијали хиљаде демонстраната. Ипак, покрет је постао јачи. Побуна народа се ширила. Након седам дана у Јерузалему су избиле нове крваве побуне против Рима. Уз то дигло се и сеоско становништво. У старом револуционарном центру, Галилеји, било је много борби са Римљанима а и у Трансјорданији је дошло до немира. Неки бивши пастир скупио је добровољне чете и повео герилски рат против Римљана.

... сутра следи продужетак..

ку ноћ.

Хугенот, другом приликом о В.Караџићу, немам баш велико мишљење о њему (много је трчкао по Бечу, женио католикиљу помого при стварању „усташице”.)!! не спамај бре тему, да, погодио си, реч је о Сигмунд-у Фројд-у.
##

Идемо даље с Религијом и долазећим спаситељима, такозвани МЕСИЈЕ.

То је била ситуација 4. године пре н.е. Римљани су утврдили да није сасвим лако изаћи на крај са побуњеним масама. Своју победу окрунили су тиме што су распели две хиљаде револуционарних затвореника. Неколико је година у земљи владао мир. Али тек што је 6. године после н.е. уведена директна римска управа у земљи, која је почела своје деловање са познатим пописом становништва ради државног пореза, дошло је до новог револуционарног покрета. Сад је почело раздвајање између нижих и средњих класа. Премда су се пре десет година фаризеји придружили побуни, сад је настао нови расцеп између градских и сеоских револуционарних група с једне стране, и фаризеја, с друге.

Градске и сеоске ниже класе ујединиле су се у нову странку, зелоте, док је средња класа, под вођством фаризеја, била спремна на помирење с Римљанима. Што је римски и аристократски јеврејски јарам постајао окрутнији, то је било веће очајање маса, па је зелотизам придобио нове сљедбенике. Све до избијања велике буне против Римљана било је непрестаних сукоба између народа и управе. А чести покушаји Римљана да подигну Цезаров кип или римског орла у јерузалемском храму пружали су прилике за револуционарне провале.

Огорчење против тих мера, које су биле рационализиране на религиозним основама, потекло је у ствари из мржње маса према цару као вођи и поглавару владајуће класе што их угњетава. Посебни карактер те мржње према цару постаће јаснији ако се подсетимо да је то била епоха у којој се поштовање према римском цару ширило преко целог царства и у којој ће култ цара постати доминантна религија. Што је борба против Рима постајала безнаднија на политичком нивоу и што се средња класа више повлачила и постајала склона нагодби с Римом, то су радикалније постајале ниже класе; али су револуционарни покрети све више губили свој политички карактер и преносили се на разину религиозних фантазија и МЕСИЈАНСКИХ ИДЕЈА. Тако је ЛАЖНИ МЕСИЈА Теуд обе
ћао народу да ће га повести у Јордан и поновити Мојсијево чудо.

Јевреји ће прећи преко реке сувих ногу али ће се Римљани гониоци утопити. У тим су фантазијама Римљани видели израз опасног револуционарног врења; поубијали су сљедбенике тог месије, и Теуду одрубили главу, Теуд је имао сљедбенике.

Јосип даје опис устанка под провинцијским управитељем Фелиxом (52—60). Вође тог устанка: »... преварили су и обманули народ под изликом божанског надахнућа, али су били за увођење новина и промена управе; и они су придобили гомилу тако да се понашала као да је полудела и отишли пред њом у пустињу, претварајући се да ће им ту бог показати знаке слободе; али је Фелиx закључио да ће то бити почетак побуне; тако је послао под оружјем коњанике и пешаке, који су многе побили.

постојао је неки лажни пророк из Египта који је Јеврејима учинио више зла неголи предашњи; јер је био варалица и правио се да је пророк, те је сакупио тридесет хиљада људи које је обмануо: повео их је из пустиње у гору која се зове Маслинова гора и са тог је мјеста био спреман да силом продре у Јерузалем.«

Римска војска је казнила побуњенике по кратком поступку. Већина је била побијена или бачена у тамницу, остали су се убили; сви су настојали да се сакрију у свом завичају. При свему томе, устанци су се наставили: »Сад, кад су те устанке смирили, догодило се, као што се догађа у болесном телу, да је друга страна била подложна запаљењу; јер се друштво варалица и разбојника (то јест месијанисти и побуњеници више политичког духа) сјединило и наговарало Јевреје на побуну теих подстицало да траже своју слободу, осуђујући на смрт оне Који су наставили да се покоравају римској власти и говорећи да оне који су радо изабрали ропство треба силом натјерати да се одрекну таквих склоности; наиме, они су се раздвојили у разне групе; и чекали у засједи по целој земљи, те пљачкали куће великаша, па убијали људе, и спаљивали села; све док се цела Јудеја није заситила посљедица њихове лудости.

И тако се устанички пожар сваки дан све више распламсавао док није дошло до директног рата.«

Растуће угњетавање нижих класа народа, изазвало је заоштравање сукоба између њих и мање угњетене средње класе, и у том врењу масе су постајале све радикалније. Лево крило зелота створило је тајну фракцију »сикарије« (они што носе бодеже) који су почели, нападима и заверама, вршити терористички притисак на имућне грађане. Без милости су прогонили умјерењаке у вишим и средњим класама Јерузалема; у исто време нападали су, пљачкали и претварали у пепео села чији су становници одбили да се придруже њиховим побуњеничким групама.

Пророци и лажне месије, на сличан начин, нису престајали подстицати народ на побуну. Најзад, 66. године избио је велики народни устанак. Најприје су га подржале средње и ниже класе народа, које су римске трупе савладавале у жестоким борбама. У почетку рат су повели власници имања и образовани људи, али они нису дјеловали довољно енергично и били су склони компромису. Стога је прва година завршила неуспешно успркос неколико победа, а масе су приписале несретни исход слабом и равнодушном раном вођењу рата. Њихове су вође покушале свим средствима да се дочепају власти и да дођу на мјесто постојећих вођа.

Будући да ови други нису напустили своје положаје добровољно дошло је зими 67—68. »до крвавог грађанског рата и одвратних призора којима се само Француска револуција може похвалити«.„ Што је рат постајао безнаднији, то су средње класе више покушавале своју срећу у компромису са Римљанима; као резултат, грађански је рат још више беснио заједно с борбом против страног непријатеља. ”

... Из тог слоја сиромашних, необразованих, револуционарних маса настало је хришћанство као значајан историјски месијанско-револуционарни покрет. Попут Ивана Крститеља, доктрина раног хршићанства није се обраћала образованима и власницима имања, већ сиромашнима, потлаченима и плаћеницима. Готово два века касније Целсус, противник хришћанства, даје изврсну слику о друштвеном саставу хришћанске заједнице како је он види. Он тврди: »У приватним кућама такођер видимо вунаре, столаре, пераче рубља и најнеуких и најпростијих сељака који се никако нису усуђивали да ишта кажу пред својим старијим и интелигентнијим господарима.

Али кад год се дочепају деце у потаји и глупих жена они брбљају с њима запањујуће ствари као, на пример, да не смеју поклањати пажњу своме оцу и учитељима, већ да се морају покоравати само њима; кажу да они говоре глупости и да немају разумевања и да у стварности они нити знаду нити су кадри да ишта учине добро, већ да су заузети пуким испразним брбљањем. Али једино они, кажу, познају прави начин како да се живи и ако деца желе да им поверују они ће постати срећни а и своје ће домове такођер учинити срећним. И ако управо док говоре они опазе неког од учитеља како долази или неку интелигентну особу или чак самог оца, опрезнији међу њима беже на све стране, али лакомисленији тјерају децу на побуну.

Они им шапћу да се у присутности њиховог оца и њихових наставника не осећају способним да објасне деци било шта будући да не желе имати никакве везе са глупим и тупавим учитељима који су потпуно покварени и који су далеко отишли у заблуди и који децу кажњавају. Али, ако желе, треба да напусте оца и своје наставнике и пођу са женама и малом децом, која су њихови другови у игри, у радионицу за обраду вуне или код обућара или праље како би се могли научити савршенству. И казујући то они их уверавају.«

Слика коју Целсус овде даје о присталицама хришћанства није карактеристична само за њихову друштвену већ и њихову психичку ситуацију, њихову борбу против ауторитета оца и мржњу према њему.

-- Какав је био садржај ранохришћанске поруке?

У предњем плану стоји есхатолошко очекивање. Исус је проповедао близину царства божјег. Он је поучавао људе да у његовом деловању виде почетак тог новог царства. Ипак: »До остварења царства једино
ће доћи када се он, Исус, врати у сјају небеских облака ради суда божјег.

Изгледа да је Исус објавио тај брзи повратак непосредно пред смрт и да је утешио своје ученике приликом одласка с уверавањем да ће одмах заузети надземаљски положај с богом.

Упуте које је Исус дао својим ученицима прожете су према томе мишљу да је крај — чији дан и час, међутим, нико не зна — близу.

Због тога наговарање на одрицање од свих земаљских добара заузима истакнуто место. Услови за улазак у царство јесу, на првом мјесту, потпуна промена духа у којем се човек уздржава и одриче задовољстава овога света, и у којем је спреман да преда све што има да би спасио своју душу; затим, право уздање у божју милост која дарује понизне и сиромашне, и стога чврсто поверење у Исуса као месију који је изабран и позван од бога да оствари своје краљевство на земљи.

Објављење је дакле упућено сиромашнима, онима који пате, гладнима и жеднима правде... онима који желе да се излече и искупе и за које налази да су спремни за улазак у.. . царство божје, док унизује самозадовољне, богате и оне охоле на своју исправност, казном због окорелости и проклетством пакла.

Објава да се небеско царство приближило (Мт 10:7) била је почетак најстаријег проповедања. И управо је то изазвало у потлаченим и напаћеним масама занесењачку наду. Људи су осећали да свему долази крај. Они су вјеровали да неће бити времена за ширење хришћанства међу свим незнабошцима пре доласка нове ере. Ако су наде других група истих угњетених маса биле управљене на изазивање политичке и социјалне револуције њиховом властитом енергијом и напором, очи ранохришћанске заједнице биле су упрте једино на велики догађај,
чудесни почетак новог доба.

Садржај примитивне хришћанске поруке није био економски ни социјално-реформски програм већ благословљено обећање о блиској будућности у којој ће сиромашни бити богати, гладни задовољени а потлачени добити власт.Расположење тих првих хришћана занесењака јасно се види у Еванђељу по Луки 6:20 и д.:

20. Благо вама који сте сиромашни духом; јер је ваше царство Божије.

21. Благо вама који сте гладни сад; јер ћете се наситити. Благо вама који плачете сад, јер ћете се насмејати.

22. Благо вама кад вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло сина ради човечјега.

23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, ваша је плата на небу. Јер су тако чинили пророцима очеви њихови.

24. Али тешко вама богати; јер сте већ примили утеху своју.

25. Тешко вама сити сад; јер ћете огладнети. Тешко вама који се смејете сад; јер ћете заплакати и закукати.« ...