Povod za ovu temu je namera, da se pripremi teren za jednu vrlo zanimljivu diskusiju o sektama.
Danas su manjine postale instrument u rukama velikih sila pomoću kojeg ove sile ostvaruju svoje ciljeve.
Manjina je grupa ljudi koja živi na jednom prostoru, u okruženju većine, sa težnjom da očuva svoje korene, svoje poreklo (religijsko, etničko). Dok prelistavamo istoriju retko ćemo naći slučajeve da manjina uživa potpuno ili neko posebno pravo. Najčešće je manjina »problem« neke države ili se barem predstavlja kao problem. Od 1945. godine kada su formirane UN, do danas problem manjina još nije rešen. »Zapaliti vatru« u nekom delu sveta najlakše je preko manjina.
Spomenućemo neke primere manjina iz biblijske istorije. Jevrejski narod, poznat kao Izrailj, bio je manjina u Egiptu. Kada su se tamo naselili bili su brojčano vrlo mali, a primljeni su vrlo srdačno i lepo. Josif, koji je bio Izrailjac kao ministar na dvoru obavljao je visoke finanasijske poslove.
Kada se povećao broj Izrailjaca, starosedeoci su počeli da ih se plaše, kao potencijalnih neprijatelja, jer istorija pominje i primere naseljenika koji su brojčano pretekli starosedeoce, a zatim preuzeli vlast i teritoriju. Zbog toga su Egipćani primenili razne mere predostrožnosti. Naterali su Izrailjce da rade teške fizičke poslove, a zatim su počeli da sa njima postupaju kao sa robovima, tukli su ih i mučili. Na kraju su čak izdali naredbu da se pobiju sva izrailjska novorođena muška deca. Ali došlo je i vreme njihovog oslobođenja koje je sam Bog vodio preko Mojsija i Arona.
Prilikom njihovog izlaska iz Misira pridružio im se mali broj Misiraca koji su bili zastrašeni i zapanjeni čudima koje je Bog učinio preko Mojsija i Arona. Ti Misirci nazivaju se u Svetom pismu »svetina«. Sad su nastipile promene pa su Izrailjci postali »većinski narod«, a Egipćani »manjina«. Poznato je kakve je sve probleme izrailjskom narodu stvarala ova manjina.
Nakon dužeg vremena izrailjski narod je bio ponovo porobljen, a njegov veliki deo kao roblje odveden u Vavilon. Tuga za otadžbinom je iz dana u dan postajala sve veća a život još teži i nepodnošljiviji.
Pomenut je jedan zanimljiv događaj. Vavilonjani su za vreme nekog njihovog slavlja, koje je održavano pored vavilonskih reka, izrazili želju da im Izrailjci sviraju i pevaju svoje omiljene nacionalne i duhovne pesme. Njihove harfe kao i drugi instrumenti bili su »okačeni o vrbe« čime su prikazali da im nije do pesme, pa su odgovorili Vavilonjanima, da ne mogu da ispune njihove želje.
Vrlo je dirljiv opis tog događaja:
»Na vodama Vavilonskim sjeđasmo i plakasmo opominjući se Siona, o vrbama sred njega vješasmo harfe svoje. Ondje iskahu koji nas zarobiše da pjevamo, i koji nas oboriše da se veselimo: pjevajte nam pjesmu Sionsku. Kako ćemo pjevati pjesmu Gospodnju u zemlji tuđoj? Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja. Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne uspamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svojega?«
(Psalam 137)
U prvom slučaju bilo im je dobro, išli su u Egipat dragovoljno, i bili lepo primljeni, možda isto kao i današnji »gastarbajteri«, ali kasnije su postali obespravljeni. U drugom slučaju, već su došli u stranu zemlju kao robovi. Ali Bog se ponovo smilovao na svoj narod i vratio ga u otadžbinu, dok su neki dobili posao i uživali veliko poverenje na vavilonskom dvoru.
Kasnije, u apostolsko doba, kada je sve lepo krenulo pojavio se problem. Pominje se forum žena – udovica čiji je status bio ugrožen, jer su bile zanemarene prilikom podele hrane pa su se zbog toga pobunile tražeći svoja prava. Isto tako je i grupa hrišćana koji su ostali verni i odani čistoti apostolskog učenja postala obespravljena i proglašena jereticima, bila proganjana, a neki njeni pripadnici čak i ubijeni. Postali su manjina po verskoj osnovi. Tamo gde postoje većina i manjina, najbolje se može vrednovati sloboda i demokratija.
Verska manjina danas ima velike probleme u nekim državama, a ponegde se susreću čak i sa smrtnom pretnjom. Kada se postavi pitanje šta je sa pravima manjina u nekoj zemlji, obično se kaže da pripadnici manjina uživaju sva međunarodna verska, ljudska i nacionalna prava. Ali, da li je to stvarno uvek tako? Mnogi ljudi bili bi spremni da pretraže ceo svet da pronađu državu u kojoj vladaju potpuna ljudska prava.
U vreme izraženog ateizma i verske netrpeljivosti, kada su deca jedne verske manjine imala problema u školama kao i odrasli prilikom odsluženja vojnog roka, razgovarao sam sa jednim od vodećih ljudi te verske manjine i pitao ga šta On misli o problemu netolerancije i kršenja ljudskih prava, slobode misli i opredeljenja. On mi je rekao: »Pa, hvala Bogu i za ovu malu slobodu koju još imamo, može biti i gore od ovoga. Ja gledam na ovaj problem na drugačiji način: ako bismo mi, na primer, imali vlast, kako bismo se ponašali prema drugim manjinama, verskim ili nacionalnim? U kojoj bi meri oni bili zadovoljni našim odnosom prema njima?« Dok sam ga slušao zapitao sam se da li to znači da kada čovek dobije vlast zaboravlja na one male, ili se to dešava samo ako je nacionalista, šovinista ili verski netrpeljiv da iskoristi priliku da se sveti, da zabrani pa čak i proganja.
Svi pošteni ljudi koji se trude da žive u skladu sa istinom i pravdom, nažalost, danas predstavljaju manjinu. Apostol Pavle ističe da »koji hoće pobožno da žive biće gonjeni«. Da li smo razmišljali o ovome? Čovek koji se trudi da ugađa bližnjima i Bogu, biće omražen, pa čak i progonjen. Dr Justin Popović u svojoj besedi na Veliki petak u Karlovačkom patrijaršijskom hramu, između ostalog, rekao je: »što više Hrista u sebi imaš, sve te više gone. Jesi li Hristov, smatraj sebe za smetlište sveta, po kome svi gaze, kao što su po Hristu gazili.«.
Upravo zbog toga je i sveti Avgustin zaključio da »mi živimo na Zemlji ali pripadamo onom svetu, iznad vremena i prostora«. Sigurno je na to isto mislio i apostol Pavle, kada je rekao da je »naše življenje na nebesima«. Drugim rečima, poštenim ljudima koji su u manjini, nije mesto ovde pod ovim Suncem. Bilo da je ovo pozitivno ili negativno, mora se prihvatiti onako kako »veliki« odlučuju.
Vidimo da problem manjina, tj. problem država u kojima se nalaze manjine nije nimalo lak, a čiini se da nemaju ni volje oni koji bi mogli mnogo doprineti pravednom rešavanju njihovih problema. Uvek postoje »prava i obaveze«, nažalost, svako zna šta je njegovo pravo, ali je vrlo malo onih koji su zainteresovani i za obaveze.
U životu manjina i država u kojima manjina živi, često postoji neki oblik straha i nepoverenja. Iskustvo je više puta pokazalo da je i strah i nepoverenje, negde više negde manje, prisutno, opravdano. Strah koji kod nekih manjina vlada je u stvari izraz njihove nesigurnosti na prostoru na kome žive da će u nekom kritičnom vremenskom periodu izgubiti svoja elementarna manjinska prava. Isto tako i dotična država strahuje da će se u nekom trenutku manjina pobuniti i tražiti neka veća prava pa čak i pravo na secesiju. To smo već pomenuli u primeru iz istorije izrailjskog naroda za vreme njegovog boravka u Egiptu. Za sada toliko, pozdrav svima,
Cartensius.