Autor ovog teksta prudaje Isusu neke besmislene stavove koji su suprotni Svetom pismu, pa ih onda kritikuje.

> Исус: Чудни су путеви Божји.

Putevi Bozji nisu cudni nego divni.

> Сократ:
Зашто ако је Бог свемоћан, да ли му требају други да извршавају задатке за њега?
Исус:
Свиђа му се тако.

Ovo je primer projekcije ljudske sebičnosti Bogu, jer autor diskusije pokusava da pojam ljubavi shvati kroz sopstvene motive, pa ih onda projektuje Bogu i kritikuje tako zapravo besmisao sopstvenih principa.

Bog nije sebican pa da stvara zivot i ziva bica da bi ona njemu ugadjala, već ih stvara iz ljubavi da imaju radost da jedna drugome služe i da imaju radost da Njemu služe.

> Сократ:
Они су његови робови, онда?

Ovim autor teksta otkriva da nema ljubavi, jer bi drugoma sluzio samo ako bi morao, a ne iz ljubavi, pa zato u poslusnosti Bogu vidi izraz ropstva.

> Сократ:
Та мишљења личе на приказ који сам чуо дат од оних који су јели лотосов цвет.Ако је то била сврха живота, могли би просто да будемо опијени вином или дрогама и осећамо се тако сво време, као просјаци и пијанци које видимо на другој страни града?

Autor teksta pridaje raju duh hedonizma, pa onda kritikuje takav raj.

> Сократ:
Ако је то једина сврха човечјег живота, да оде у рај , зашто се једноставно не убије и оде тамо?

Ovde autor teksta prica o nečemu što ne razume. Smisao ovozemaljskog zivota i njegovih iskusenja je da covek pokaze svoj izbor, i prema tom izboru će biti i njegova sudbina. Ako izabere greh, on sam time pokazuje da je odbacio smisao zivota i da nema razlog da postoji, i biće unisten. A ako izabere ljubav, onda ima smisla da ga Bog ovekoveci za vecnost.

> Тешко ми је да поверујем да човек са свим његовим способностима, жељама и сложеностима био створен просто да седи и клања се и улагује и моли се.

Covekove sposobnosti svakako prevazilaze potrebe njegove egzistencije, sto znači da su stvorene za visi smisao. Taj visi smisao je ljubav (služenje Bogu i drugima), a ne hedonizam.

> просто да седи и клања се и улагује и моли се.

Autor teksta nije sposoban da drugome sluzi iz ljubavi, već samo iz ulagivanja i straha. Takođe, on bi voleo samo da sedi i lenjstuje, a neki visi smisao ne može da shvati, jer ljubavi nema.

> Свакако могу да разумем зашто је Сатана желео да се побуни против тако статичног велокобројчаног, окрутног и досадног друштва.

Gord covek želi da bude bog mesto Boga.

> не могу по цели дан да се клањам и будем понизан и певати величање бићу које ми прети казном и вечитом муком ако то не урадим.

On bi sluzio Bogu iz straha ako bi mu sluzio, a ne iz ljubavi, jer ljubavi nema i zato se protiv takvog poretka buni.

Na primer, kada bi autoru teksta neko spasao zivot od neke nesrece, onda bi on umesto zahvalnosti, imao potrebu da unisti taj autoritet koji ga je spasao, jer ga takva pozicija ponizava i od njega trazi da bude zahvalan, a on na tu zahvalnost nije sposoban jer bi sebe njom ponizio. To je uistinu mentalitet Balkanaca, koji tako i postupaju prema onima koji im cine istinskog dobro. Daj nasem coveku 100 evra na poklon da uziva i nezdravim i porocnim zadovoljstvima koja zadovoljavaju njegovu sebičnost, i ima da te obozava. A daj mu sto mu treba za zivot, hranu, itd, ima da te posle omrzne, jer si ga time ponizio i doveo u situaciju da ti bude zahvalan, zasta zbog svoje gordosti nije sposoban.

> Свакако нема, нити је икада било, људског тлачитеља тако уображеног и поносног да он жели од својих поданика просто да му се клањају и понизно улагују и да су му ропски понизни од свитања до сумрака, а камоли за сва времена.

Kako nema ljubavi projektuje Bogu svoju uobrazenost i ponositost.

> Сократ:
Чини ми се да је једина разлика измеðу Сатане и Бога у степену снаге.

Razlika je u karakteru. Dok je sotona u svojoj gordosti hteo da se uzdigne na mesto samog Boga (Izići ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj ... izjednačiću se s Višnjim.„ Isaija 14,12-14), dotle se Bog ponizio do same smrti da bi coveka spasao od smrti:

”Ako je i bio u obličju Božjemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom, nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek; ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove. Zato i Bog njega povisi, i darova mu ime koje je veće od svakoga imena.„ (Filibljanima 2,6-9)

> Сатана није погрешио или није грешан за побуну против Бога, једино је погрешио што је изгубио побуну.
Сократ:
Шта се догодило Сатани након избацивања из раја?
Исус:
Он је бачен у пакао од стране Бога где је злостављан и мучен за сва времена.

Sotona nije još bacen u pakao, nego mu je data ova planeta da pokaze svoje principe u praksi. Greh, zlo, bolest, stradanje i smrt koje gledamo u ovom zivotu jesu izraz njegovih principa jer je on bog ovoga sveta. Kome se svidja, neka hvali sotonu.

> Зашто Бог није просто опростио Сатани после победе као што људи често раде поробљеним нацијама, пошто их победе?

Zato što se sotona nije kajao iz ljubav, nego iz straha, upravo iz onih motiva koje autor ovog teksta prezrivo odbacuje kada govori o Bogu kao tiraninu koji navodno trazi poslusnost iz straha od kazne.

> Зашто Бог не покаже квалитете које си описао, као што су његова правда, милост, сажаљење и опраштање према Сатани?

Lucifer je postao sotona zato što je u poznavanju takvog Boga učinio greh prezrevsi takve Bozje atribute koji su mu bili sasvim poznati. Ne postoji ništa sa Bozje strane sto je učinjeno za njega, a da on u svojoj gordosti to nije odbacio kao sto gord covek odbacuje pravu ljubav prijatelja.

> Они су били невини и без несреће, као деца и нису знали ништа о чулној љубави.

Autor teksta ima nepobedjenu telesnost, pa kako zvog toga ima necistu savest projektuje Adamu i Evi da navodno nisu trebali da imaju seks, i da je samim tim seks gresan. Covek koji je u grehu nije sposoban da shvati pravilnu funkciju seksualnosti kao sredstva izrazavanja ljubavi, jer ljubavi nema. Za njega je sex izvor licnog zadovoljstva a druga osoba samo orudje zadovoljavanja njegovih gresnih hirova.

> Сократ:
Зашто је Бог створио човечанство?
Исус:
Био је усамљен.

Opet projekcija sopstvene sebičnosti. Onaj ko ima pravu ljubav ne druzi se sa drugima da bi neku prazninu kod sebe time upotpunio, već da bi izrazio sreću i ljubav koju već ima u svom srcu.

> Сократ:
Да ли је Бог могао направити човека да не може да згреши? Да ли је Бог могао направити човека да не може згрешити у тој нарочитој ситуацији?

Ovo shvatanje otkriva coveka koji ne postuje licnost druge osobe, jer ako je postuje onda podrazumeva da ta licnost ima slobodu da sama izabere da li će da ima mesto pod suncem koje joj je dati, ili možda sama ne želi to mesto da izabere.

> Сократ: Ти квалитети, меðутим, нису потребно сагласни. Немогуће је за особу да буде праведна, мирољубива и милосрдна, све на једном примеру или ситуацији. Ако особа или неки народ заслуже казну по закону правде, ти је мораш казнити или водити рат са њим, али то би онда било кршење закона о миру и милости. Ни једно биће не може имати све те квалитете зато што су један другом противуречни; не могу опстати у истој особи у исто време. То је као кад би човека ставили на левој и десној страни истог угла у исто време, да још остане цео и целовит.

Koliko je ovo razmišljanje besmisleno zbog svoje povrnosti i projekcije sopstvene gresnosti ilustrovacu na primeru odnosa roditelja prema detetu.

Sokrat: Ako dete zaslucuje kaznu, moras ga kazniti, a to znači da imaš mrznju prema detetu. Ni jedno biće ne može imati sve te kalitete zato što su jedan drugome protivrecni. Ne mogu opstati u istoj osobi u isto vreme. Zato nije moguće da roditelj voli svoje dete, jer ako roditelj dete ukori za njegovu neposlusnost, onda je surovi tiranin i svakako nema ljubavi, a ako mu progleda kroz prste i oprosti za greh koji je učinilo, onda roditelj gazi svoje sopstvene principe i nije pravicno.

Roditelj: Ali ja nemam niti mrznju prema detetu kao gresniku niti liberalizam prema njegovih gresima, jer bi to bile dve velike slabosti. Umesto toga ja imam ljubav prema detetu kao gresniku, a mrzim greh koji je u njemu, i iz ljubavi ga vaspitavam tako da ono formira isti odnos ljubavi prema sebi, a mrznju prema zlu. To nije protivrecno jedno drugom. To je ljubav.

Itd, itd, itd.”

slazem se sa'Sokratom'skoro u svemu, međutim, Isus je namjerno omalovažan i predstavljen skoro kao retardirana osoba, sto nije fer.
odgovori i objašnjenja isusova su prikladna recimo za neku babu iz okoline Valjeva...ili sa Homolja

Iz n.Zavjeta vidi se da je Isus bio jako mudar i pametan covjek(kako bi drugacije manipulisao ljudima),to niko ne može poreci, tako da ovaj 'Isus„ koji diskutuje sa 'sokratom” nema blage veze niti o zivotu a ponajmanje sa likom Hrista!!

U svakom slučaju nepostena „borba”

Slazem se šta Von_Daniken kaže. Sokrat reaguje onako ljudski, nevino, inteligentno, ali problem je sto oni odgovori nisu Hristovi, tako bi Veran odgovarao recimo. Hrist je na još vecem nivou, mi smo o tim problemima koje je Sokrat izneo dugo raspraljali, (doduse ja sam posto nisam imao sa kime). Problem je sto ljubav mora da omogući i ono kobno NE (neprihvatanje), mora da omogući i mogućnost za neljubav (mrnju), jer u suprotnom ljubav ne bi bila ljubav. Ispada da savrsenost podrazumeva nesavrsenost barem jedno vreme (sto bi zakljucili po Bibliji)...

Inače Hrist je uvek sa ljubavlju govorio, to ljudi koji nemaju ljubav ne mogu ni da primete, kao sto vidimo kod nekih koji interpretiraju Hrista.

Hrist nije zamerao ljudima na njihovim slabostima sto smišljeno laže Analiticar, jer zna da su ljudi sacinjeni od slabosti, ali je uvek zamerao ljudima na njihovom licemerju.

Kad je kritikovao farisejstvo, nije kritikovao slabosti, nego licemerje. ti si potpuno pogresno shvatio Novi Zavet ako mislis da je Hrist kritikovao ljudske slabosti. Jer Hrist zna da smo mi slabi i gresni.

Uzmimo primer gde je Hrist naizgled kritikovao slabosti i gresnosti:

Kod Petra koji se kunuo da će svojim zivotom braniti Hrista ako neko želi da mu učini zlo. Mi ćemo verovatno misliti kako je Hrist kod parabole sa petlom kod njega kritikovao slabosti. Ali nije, kritikovao je Petrovo licemerje i nepoznavanje samoga sebe.

Šta mislis kada bi Hrist non-stop kao sto ti radis bez ljubavi kritikovao Petrove ili ljudske slabosti. Te ne valja ti ovo, te ne valja ti ono, te ovde si slab, te onde si slab te ti si ovakav te ti si onakav i sve to bez ljubavi. Petar se nikada ne bi obratio, niti bilo ko. Na takav način Hrist nije radio, On je samo iz ljubavi ukazivao na ljudsko licemerje, na ljudsko nepoznavanje sebe samih i na samopravednost. Petar posto je video Hristovu ljubav koja je zracila u Njegovim ocima, on se tek tada obratio, pobedio je svoje licemerje. Petar je čak i nakon tog dogacaja imao svoje slabosti i gresio je, ali je bio obracen. Obracen jer je primio Hristov Zakon, spoznao je pravu ljubav.

Regulus-Gavrilo, samo jedno mogu reč..
tisi jednostavno VIRTUOZ...Svaka cast..
Hrist je bio i ostao samo jedna umno poremecena osoba, koja nije smela biti slobodna, jer je trovao narod sa svoim bolesnim stavom..
Srećom svest se kod naroda budi, i postepeno ta Hristova dogma, zavrsice na istoriskom smecu, gde joj je i mesto..