Pomaze Bog!

О смрти мог мужа – порука матушке Јулије, супруге оца Данила Сисојева

Матушка Јулија

Драги моји, хвала вам на подршци и молитвама. Ово је бол који се не може изразити ријечима. То је бол оних који су стајали под Крстом Спаситеља. Али, то је и радост коју говор не може пренијети… то је радост оних који су дошли пред празну гробницу.

Смрти, гдје ти је жалац?

Отац Данило је неколико година унапријед предсказао своју смрт. Увијек је желио да буде достојан мучеништва, и Господ га је удостојио тог вијенца. Они који су га убили хтјели су да пљуну Цркви у лице, као што су некада пљунули у Христово лице, али нису успјели, јер је пљунути у лице Цркве немогуће. Отац Данило се успео на своју Голготу у истој цркви коју је подигао, цркви којој је посветио сво своје вријеме и сву своју снагу. Убили су га као древне пророке – између олтара и жртвеника, и удостојио се мученичког звања.

Умро је за Христа, Коме је служио свом снагом.

Често ми је говорио да се боји да неће имати довољно времена да уради све. Журио је. Понекад, као људско биће, знао је да погријеши, али никада није гријешио у оном главном, цијели живот посветио је ЊЕМУ.

Нисам разумијела зашто жури. Последње три године радио је константно, без одмора. Жалила сам се, жељела сам, макар понекад, једноставну срећу, да мој муж и отац моје дјеце буде са нама. Али за њега је био припремљен други пут.

Говорио је да ће бити убијен. Питала сам га ко би тада бринуо о нама. О мени и троје дјеце. Рекао је да ће нас оставио у сигурним рукама. „Оставићу вас Мајци Божијој. Она ће бринути о вама”.

Временом, заборавила сам ове ријечи. Рекао је у којим одеждама жели да буде сахрањен. Ја сам се нашалила да не би требало да причамо о томе, јер не знамо ко ће сахранити кога. Рекао је да ћу ја сахранити њега. Једном када смо разговарали о сахранама, рекла сам да никада нисам била на сахрани свештеника. Он је одговорио: „Не брини, бићеш на мојој”.

Сада се сјећам многих ријечи и оне добијају смисао. Моје су недоумице разријешене, неразумијевање распршено.

Нисмо се опростили у овом животу, нисмо тражили опроштај једно од другог, нисмо се загрлили. Био је то обичан дан: ујутро је отишао на Литургију и више га нисмо видјели. Зашто тог дана нисам отишла у цркву код њега? Хтјела сам, али сам ипак одлучила да спремим вечеру и успавам дјецу. Због дјеце нисам отишла – Рука није дозволила да одем. Осјећала сам као да се тамни облаци скупљају над нама. Последњих дана трудила сам се да што више времена проведем са њим. Последње седмице размишљала сам само о смрти и животу после смрти. Нисам могла ни једно ни друго да смјестим у главу. Тог дана у глави су ми се појавиле ријечи „Смрт дише за вратом”. Тако ми је било тешко последњу седмицу, као да се огроман терет навалио на мене.

Нисам сломљена. Он ме подржава, осјећам као да стоји поред мене. У то вријеме казали смо једно другом толико њежних ријечи, колико нисмо изговорили цијелог живота. Тек сада схватам колико смо се вољели.

Четрдесетодневни помен оцу Данилу пада у навечерје његовог имендана и славе будућег храма – светог пророка Данила. По пророштву једног Старца, храм ће бити изграђен, али отац Данило неће служити у њему. Други дио се испунио.



Матушка Јулија Сисојева