ZAPANJUJUĆI ISUS

„U Bibliji se nalazi Božji portret,
a u Isusu Hristu je sam Bog. Hrist je živa Biblija.” - Tomas Manton



Kao čovek, Isus je živeo život kakav nikad pre i posle nije bio viđen. On je bio ljubazan, nežan, blag, veoma strpljiv, voleo je ljude, i mrzeo je da ih vidi u problemima. On je sa ljubavlju praštao i uvek bio spreman da nekome pomogne. On je učinio velika čuda, samo da bi nahranio gladne, a često je sam usled puno posla bio gladan...
Isus je za
sebe tvrdio da je Bog

Oni koji su slušali Isusa, bili su začuđeni Njegovom slobodom, ovlašćenjem i moći. Isus ne samo da je sa lakoćom rešavao i davao odgovore na sva teška pitanja, već je bio voljan da suprostavi svoje tvrdnje drevnoj i poštovanoj tradiciji. Njegovim prijateljima i neprijateljima je postalo veoma brzo jasno da je On jedinstvena ličnost.

Sam Isus je za sebe tvrdio ima posebno ovlašćenje i misiju od Boga. Govorio je o sebi izrazom koji se spominje u Starom zavetu kad se govori o Božijem imenu - JA JESAM.

„Ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedniti nikada.” (Jovan 6:35)

A još snažnije je odjeknula ova izjava:

„Zaista, zaista, kažem vam: Ja postojim pre no što se Avraam rodio.” (Jovan 8:58)

Ova tvrdnja o božanstvu je bila toliko skandalozna da se morao sakriti u hramu kako ga ne bi na licu mesta kamenovali.

Isus je i na druge načine tvrdio da poseduje moć i ovlašćenje od Boga. Rekao je da može oprostiti grehe, da će doći na oblacima, da sedi zdesna Bogu na mestu slave i moći, i da može usksavati mrtve. Svojim učenicima je to vrlo jednostavno rekao: „Ja i Otac jedno smo.” (Jovan 10:39)

Bog koji je došao da izbavi

Isusov život je istorija akcije spasavanja ljudskih života. Svemogući Bog želi da izbavi od propasti i smrti sve što je stvorio, počevši sa čovečanstvom. Učinio je to poslavši svog Sina Isusa. Već i samo Njegovo ime objavljuje i Njegove namere, jer ime Isus znači: „Bog spasava”.

Prvi hrišćani su propovedali da je Bog trijumfalno uspeo u svojoj misiji spašavanja, u kojoj je išao „na sve ili ništa”. Bog je u ovom zahvatu dao i žrtvovao ono najbolje što je imao kod sebe - svog Sina. Svaki deo Isusovog života, od kolevke pa do praznog groba, nosi duh ove pobede.

Kad se Isus rodio, anđeli su pevali i oglasili da Bog je započeo delo pomirenja sa ljudima. Hristov dolazak je bila Božja objava rata - ofanziva protiv Satane i njegovog carstva tame, a ne protiv čovečanstva. Za čovečanstvo to je bio znak sveobuhvatne Božje ljubavi i Njegove želje da ga spasi.

U evanđeljima se govori o pobedi nad grehom i smrti, kroz smrt i vaskrsnuće Isusa Hrista. Šta više, tek nakon uskrsnuća, učenicima je postalo jasno šta je Bog među njima činio celo to vreme. Bog je bio prisutan i delotvoran u svakom detalju Isusovog života. Kroz Isusa, Bog je za čoveka učinio ono šta čovek za sebe ne bi nikad bio sposoban da učini. Otvorio je put na kojem oholi, uobraženi i nepokorni ljudi mogu naći oproštenje. To je put obnove prijateljstva sa njihovim Stvoriteljem, za kojeg smo svi stvoreni i postojimo. Sve se to dogodilo ne okretanjem novog lista, ili nastojanjem da čovek bude dobar, nego pouzdanjem u Isusa - koji izbavlja čoveka.

Svaka druga religija u svetu, je po principu „sam svoj majstor”. Međutim, hrišćanska vera je nešto potpuno drugo. Ona tvrdi da je novi život - početak, potpuno besplatan dar Božiji, koji je dostupan svakom. Daje ga Isus Hrist. To je Evanđelje - „radosna vest” za čovečanstvo.

Krst je bio neizbežan

Isusova smrt je bila neizbežna. Zahtevale su je jevrejske religiozne vođe a izvršili rimski vojnici.

Kao radikalan učitelj istine, Isus je bio pretnja čitavoj religiozno-tradicionalnoj strukturi svog vremena, a čija je glavna karakteristika bila „religiozni legalizam”. Isus je bez straha kritikovao taj korumpirano-pobožni sistem i osuđivao ga na propast.

Isus je kao energični vođa, predstavljao ozbiljnu pretnju jevrejskom političkom sistemu, koji je činila marionetska vlast, postavljena od strane rimskog okupatora. Isus je morao biti sklonjen, jer je pretio da naruši mir rimskim plaćenicima.

Iznad svega toga je činjenica da se Njegova smrt nije mogla izbeći zato što je to Bog tako hteo i odredio. Sam Isus je veoma često naglašavao ovu istinu: „Niko ga (život) ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Imam moć da ga položim, a mogu da ga opet uzmem...” (Jovan 10:18)

Iz svega toga proizilazi da je Isusovo hapšenje, montiran sudski proces i užurbano smaknuće na Golgoti, bilo ustvari samo ispunjenje Božijeg plana. Isus je rođen da umre i često je govorio svojim učenicima o strahotama koje ga čekaju.

Hristovo razapinjanje na krst je bacilo senku na celu svetsku istoriju. Taj jedinstveni događaj je načinio veliku i radikalnu promenu kod toliko mnogo ljudi, na toliko mnogo mesta i tokom toliko dugog vremenskog perioda, da je danas potpuno nemoguće zamisliti istoriju čovečanstva bez Hristovog krsta.

Hristova smrt - umiranje i muka, je strašna, tajanstvena i gotovo nepojmljiva. Nevin čovek je bio prodan, izdan i pogubljen kao najveći zločinac. Ako je time pokazana veličina Božije ljubavi, onda je i prikazana veličina čovekove izopačenosti.

Prazan grob

Isusovo mrtvo telo je u petak bilo položeno u grob isklesan u steni. U nedelju, je to telo već nestalo. Bilo je to pravo iznenađenje za Njegove nepripremljene učenike. Jevrejske vlasti su potkupile vojnike koji su čuvali grob da kažu kako su zaspali, i da su došli neki od Isusovih sledbenika i ukrali Njegovo telo.

Zapisi iz Evanđelja prikazuju Njegove sledbenike kao obeshrabrene i preplašene ljude. Grob je bio dobro čuvan. Sigurno je da nisu imali sposobnog vođu koji bi ih vodio u oružani prepad na grob i krađu tela.

Za rimskog upravitelja, neslavna i naporna epizoda je bila završena. Međutim, ako bi sveštenici uspeli da ga nagovore da Isusovo telo premesti u drugi grob, onda bi sigurno mogli utišati vest o Isusovom uskrsnuću tako što bi pokazali svima Njegovo mrtvo telo. Činjenica da ni jedna strana nije znala šta se dogodilo i gde se telo nalazi, ustvari je najznačajnija u celom ovom događaju.

Marija Magdalena je prva videla uskrslog Hrista. Apostol Jovan piše da je plakala kod praznog groba, duboko ožalošćena smrću njenog Učitelja, a ljuta i uznemirena, jer nisu dopustili da mu telo počiva u miru. Kada joj se javio uskrsli Isus, kaže nam pisac, ona je, gledajući ga kroz suze, pomislila da je on vrtlar. Da je bilo ko izmislio sve ovo, jedva bi mogao spomenuti takve pojedinosti u svom pisanju, isto tako ne bi upotrebio preobraćenu bludnicu za prvog svedoka.

Kasnije, istog dana, Isus se pridružio dvojici učenika koji su išli putem u svoje selo. Ovaj put nam to opisuje Evanđelista Luka i svaka njegova reč odiše istinom. Oni nisu odmah prepoznali Isusa (iako su im srca bila ispunjena čudesnom toplinom dok im je On tumačio Pismo). I nakon što su ga pozvali u kuću na obed, On im razlomi hleb, i odjednom im je postalo jasno ko je zapravo On.

„Možda Isus nije stvarno umro već se samo onesvestio zbog gubitka krvi?”, kažu neki. Možda se oporavio nakon što je odležao u hladnom grobu i konačno uspeo da pomeri kamen od par tona sa ulaza groba i neopaženo pobeći stražarima? Ova „spektakularna” zamisao međutim zaboravlja činjenicu da su rimski vojnici proveravali da li je Isus zaista mrtav. Vojnik mu je kopljem probio bok, da se uveri u Njegovu smrt. Zar bi zaista mogao, čovek koji je surovo bijen i bičevan, zatim razapet na krstu, pa još sa ranom na boku, toliko povratiti snagu da izađe iz groba, savlada stražu i hoda par kilometara sa izranavljenim nogama? Da je sve to i tako bilo, zar bi takav Isus zaista mogao sebe nazvati „Knezom Života”?

Sve što znamo u Isusovom vaskrsnuću, pokazuje da je ono iznenadilo učenike. Ponovni susret sa Isusom je bilo nešto što uopšte nisu očekivali. „Možda je Marija Magdalena bila toliko rastrojena, da joj se počelo priviđati?”, kažu neki. Ona nije bila jedini svedok. Uskrslog Hrista su videli svi apostoli a jednom prilikom čak pet stotina ljudi, i svi su tvrdili da je to On, taj Isus koji je umro na krstu a sada je živ.

Isus nije bio nikakva sablasna pojava, nikakav fantom ili duh. On je bio stvaran, veoma stvaran. Mogli su ga jasno videti i čuti kako govori. Mogli su ga dodirnuti. On je sa njima jeo. To je bio onaj isti Isus koga su videli da umire na krstu. Ožiljci Njegovih rana bili su veoma jasno vidljivi i mogli su se opipati.

On je, na neki način, bio sa druge strane smrti i vratio se odatle. Bog je svog Sina podigao iz groba. Isusovo uskrslo telo, je ipak tajanstveno i različito, a opet prepoznatljivo.