...Атеиста не може наћи среће и спокоја у чулним насладама, вину и наркотицима, иза којих следују духовни пад и меланхолија. Мора да престане да мисли, осећа и жели, да би се ослободио драматичности земног живота, то јест, мора умрети пре смрти.

Одсуство моралних оријентира и оријентира у погледима на свет, жеђ за чулним задовољствима и безвољност воде човека у тешке нервне болести, депресије, хистерије, различлите фобије и маније.

Егоизам и појачано осећање гордости стављају човека у сам чвор противречности, између њега и људи који га окружују. Таквом човеку се чини, да је цео свет неправедан са њим, и зато су егоисти и егоцентрици у психичком смислу најнестабилнији и најнесрећнији људи.

Незадовољавање жеља и страсти изазивају осећање гнева и мржње, који се прилепљују психичким комплексима и зато психичке болести, пре свега, уништавају способност да се воли други. Човек се закључава у себе, у круг својих илузија, афекта и депресија.

Хришћанство учи о томе, да је највише пројављивање човекове личности, да се као признак његовог исцељења јавља љубав ка Богу и људима. Вера – то је исцељење.

Хришћанство не предлаже вештачке системе за лечење болести, као например, јога и други системи, који имају прагматички и утилитарни карактер. Хришћанство лечи саму душу човека, оно показује цео живот, који лежи иза предела земног постојања.

Његов циљ је – Апсолутни Дух, Божанска Личност, Извор љубави и сваког постојања. Хришћанство учи о високом човековом назначењу, о његовој бемсртности, о вечном животу као општењу са Богом и уподобљавању Њему. Хришћанство показује смисао и значење земног живота као поља, где се формира личност човека, као одскочна даска за вечност. У том животу, оно што нам се чини несрећом и страдањем, добија духовни смисао.

Хришћанство даје ту идеју, ради које је човек спреман да претрпи тешкоће и препреке, које му стоје на путу и силе за то. Вера чини више од самог исцељивања болести: она даје човеку могућност да буде срећан у самим страдањима и болестима.

И на крају, Хришћанство открива човеку као највишу вредност земног живота – осећање љубави према свима другима, независно од интелектуалних, националних, социјалних и других видова разлика.

Хришћанство – то је свеукупни систем човековог живота. Њега не треба разматрати аналитички, у њега се теба укључити, живети у Хришћанству и живети хришћанством, тамо је све узајамно, као у једном живом организму: и догмати, као истинити погледи на свет, храмовни обреди, као симболички језик Цркве, аскетика, мистика молитве, итд.

Хришћанство обнавља човека, делује из индивидуалне личности, помаже човека да нађе себе самога, јер је, по речима древних апологета, „душа по природи Хришћанка”.

Хришћанство има то, што не поседује ни један други религиозни систем – Исуса Христа – Бога и савршеног Човека, ту Савршену Личност, Која се јавља вечним примером и обрасцем за Хришћанина.