Albanac oteo Srpkinju, a roditelji je sahranili misleći da je mrtva?
nebojsa - 18. jul 2010. u 11.28

Mlada Beograđanka nestala je 1998. godine, a njeni roditelji nakon nekoliko godina tuge, proglasili je mrtvom i „sahranili” po pravoslavnim običajima. Bol je bila prejaka, pa su se odselili negde u Kanadu. Međutim, navodno je oteo Albanac i prisilio na brak i promenu vere.

Ovo je potresna priča o porodičnoj tragediji posle koje roditeljsko srce nikada nije pronašlo spokoj, piše „Revija”.

U njoj se nakon kobne noći i nestanka kćerke jedinice, leta 1988. godine, prepliće policija, potraga, optužba, oplakivanje i na kraju odlazak ožalošćenih roditelja u Kanadu, misleći da im je kćerka mrtva.

A, zapravo se dogodila otmica i brak pod prisilom Šiptara u kome je nesrećna devojka završila u zabačenom kosovskom selu, rodila petoro dece, promenila veru i ime. Istina je, ipak, donekle izbila na površinu, ali kasno, tek 2003. godine kada njeni roditelji već odavno nisu bili u Srbiji. Niko ne zna ni da li su živi!

Ako nisu, u grob su otišli misleći da im je kćerka mrtva. „Sahranili” su svoje dete, odnosno njenu garderobu u praznom mrtvačkom sanduku, po svim pravoslavnim običajima, jer je, nakon dve godine od nestanka proglašena mrtvom.

Šta se zapravo dogodilo, igrom slučaja ili sudbine, saznao je holandski novinar koji je izveštavao sa Kosova. U jednom zabitom selu zadesio se u kući u kojoj mu je jedna nesrećna žena krišom gurnula pismo u džep. Vodila je računa da niko od ukućana to ne vidi. U njemu je roditeljima napisala šta se zapravo dogodilo u noći nestanka, gde i kako živi.

„Mama i tata, živa sam i zdrava. Nalazim se u šiptarskom selu na Kosovu. One noći kada sam krenula ka zgradi, oteo me je komšija pekar i injegovi sinovi. Strpali su me u kola i odvezli na Kosovo. Naterao me je da se udam za njega i da promenim veru i ime. Zabrađena sam i ne smem nigde iz kuće da idem, osim u džamiju i na groblje. Imam petoro dece. Živim sa decom, mužem, deverom i njegovom porodicom, svekrom i svekrvom. Mama, tata, puno vas volim i mislim na vas baš svaki dan. Ljubim vas puno! Pomozite mi!!!”.

Ovu priču ispričala su listu dva bračna para, nekadašnje komšije nesrećne porodice, moleći nas da ne otkrijemo njihov identitet, pa čak ni ulicu u kojoj se dogodila otmica, jer im je, kako kažu „puna zgrada policije”. Drama se odigrala, u srcu tada mirnog beogradskog naselja Kanarevo brdo.

„Te letnje noći oko pola tri nestala je veoma lepa, pristojna i fina devojka. Bila je atraktivna, puna života, na korak do fakultetske diplome. Imala je zaista dobrog momka, iz skromne porodice sa kojim se zabavljala nekoliko meseci. On ju je redovno pratio do vrata stana ili zgrade, a ponekad bi samo izašla iz kola na ulicu i sama ušetala u petospratnicu ozidanu u zlatno doba tadašnje države. To su potvrdile gotovo sve komšije iz tri zgrade koji su je, s vremena na vreme, viđali u pratnji dečka. Policija je u cik zore došla na poziv njenih roditelja, a u pet sati upala je i u stan njenog momka, i odvela ga u stanicu. Ispitivali su ga nekoliko sati, pričaju sagovornici, i napominju da je nedužni momak preživeo strašna maltretiranja u policijskoj stanici. Prisiljavali su ga da prizna da ju je ubio ili prodao. Svi su sumnjali u njega, jer ni velika potraga nije ukazivala na bilo kakvu otmicu. Nestanak je bio prava enigma. Nikakva korisna informacija nije dobijena ni od prijatelja ni od kolega sa fakulteta nesrećne devojke. Ljudi koji su poznavali nju i njene povučene roditelje, oduvek su sumnjali u ubistvo ili belo roblje, a retko ko u samoubistvo ili bekstvo”.

Misteriju je razrešio novinar iz Holandije kada je doneo pismo na adresu nesrećnih roditelja. Pošto nikoga nije bilo u stanu, krenuo je da zvoni od jednog do drugog komšije, dok nije naišao na nekog ko govori engleski. Objasnio je šta se dogodilo i predao pismo.

„Rekao je da žuri na avion i molio komšinicu da potraži primaoce pisma i sve prenese. Nikome nije jasno zašto je insistirao na anonimnosti. Verovatno da bi zaštitio tu nesrećnu devojku, a sada već ženu, priča sagovornica ”Revije„ i dodaje da je potrese svako sećanje i pomisao šta se dešava sa njenom komšinicom. U nesrećnog momka su svi prestali da sumnjaju. Posle par godina se oženio i osnovao porodicu.

”Svi znaju da je onaj komšija pekar bio Šiptar. Imao je sinove koji baš kao i otac nisu bili druželjubivi. Često su im dolazili rođaci sa Kosova i iz Albanije. Pričalo se da su ih često čuli da govore na albanskom jeziku. Stan su prodali kada se zaratilo a roditelji otete devojke par godina kasnije i stan i otišli u Kanadu„, pričaju sagovornici uglas ištičući da njihovi nekadašnji susedi sigurno veruju da im je kćerka mrtva.

Na pitanje zašto niko nije alarmirao policiju, nadležne institucije za ljudska prava i kako se taj horor i nagađanja još uvek nisu razrešili, odgovaraju da niko ne želi da gine za pravdu koja ne može da se istera, ali i da ovu celu priču znaju svi pripadnici MUP-a koji žive u kraju.

Jedino pismo nesrećne žene nije stiglo do njenih roditelja koji i danas žive u ubeđenju da njihova jedinica nije živa nebrojeno puta postavljajući i sebi i Bbogu jedna te ista pitanja: zašto, kako, gde je, da li je...?

”Možda se jednog dana i dogodi neko čudo i razrešiti ta strašna decenijska misterija. Mislim da ništa nije nemoguće. Verujem u Boga i onu staru: ´Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju´„, završava jedna od sagovornica lista.

Uzaluna potraga za roditeljima
Komšije su nestalu devojku i njene roditelje tražili na ”Fejsbuku„ i ”Skajpu„, ali uzalud.

”Nadao sam se da će možda njeni roditelji otvoriti profil, pa im tako ući u trag. Ali, za to su male šanse, jer oni sada imaju preko šezdeset godina. Otetoj ženi sigurno ne daju da priđe kompjuteru, ako ga uopšte i imaju u ovoj kući. Sigurno su zatucani i konzervativni jer su bili spremni na čin otmice„, kaže kroz uzdah sredovečni sagovornik. ”