Pre svega, mnogi ljudi pri samom kontaktu s lekarom „nasviraju” pritisak, naročito ako iščekuju negativne rezultate. Odlazak kod lekara, dalje, predstavlja izvestan fizički napor, koji takođe može da poremeti pravu sliku o stanju krvnog pritiska, naročito kod starijih osoba. Na kraju, lekar može da stekne iskrivljenu sliku, ukoliko samo na osnovu jednog ili dva merenja ustanovi da se radi o patološki izmenjenom pritisku (npr. aktivni sportisti često imaju niži krvni pritisak), dok mu podaci o kretanju vrednosti pritiska u dužem vremenskom intervalu mogu potpuno promeniti mišljenje.
Princip indirektnog merenja jačine pritiska u arterijskom sistemu ruke je jednostavan: manžetna koja je obmotana oko nadlaktice (kod standardnih mehaničkih i živinih aparata), odnosno oko podlaktice (elektronski merači) naduvava se vazduhom i tako stvara pritisak koji se preko kože prenosi na sva tkiva ispod manžetne, uključujući i arteriju u dubini. Kada spoljašnji pritisak nadvlada pritisak krvne struje u arteriji, krv prestaje da teče i tada se gubi puls. Vrednost pritiska manžetne koji obustavlja krvotok naziva se sistolni ili popularno „gornji” pritisak. Postepenim ispuštanjem vazduha iz manžetne, pritisak na krvni sud popušta, krvotok se ponovo uspostavlja, ali sve dok se obim krvnog suda ne vrati na uobičajene vrednosti, tj. kada pritisak u sudu konačno savlada preostali pritisak manžetne (vrednost dijastolnog – „donjeg”, odnosno „srčanog” pritiska), krv se kreće vrtložno, pri čemu proizvodi karakteristične zvučne efekte - šumove u ritmu pulsa (tzv. Korotkovljevi tonovi). Kada pritak u manžetni, čija se vrednost očitava na kazaljki ili živinom stubu, padne ispod vrednosti dijastolnog pritiska, pomenuti zvučni efekti se gube. Korotkovljevi tonovi se osluškuju pomoću stetoskopa koji je prislonjen na kožu neposredno ispod manžetne, u nivou krvnog suda (zvono stetoskopa treba prisloniti na mesto na kome se prethodno napipa puls). Ukratko: pumpanje manžetne treba obustaviti kada se u slušalicama stetoskopa izgubi zvuk pulsa, potom treba postepeno ispuštati vazduh i zabeležiti vrednost pritiska koju pokazuje merač u trenutku kada se čuje prvi udar pulsa ( „gornji” pritisak), odnosno vrednost pritiska u trenutku kada pulsirajuće „dobovanje” potpuno iščezne ( „donji” pritisak). Vrednosti iznad 140 mmHg za sistolni, odnosno 90 mmHg za dijastolni pritisak su signal za što skoriju posetu lekaru.
Što se aparata za merenje pritiska tiče, postoje tri osnovne vrste: mehanički (vrednost pritiska se očitava na skali s kazaljkom), živin sfigmomanometar (pritisak se „očitava” sa živinog stuba) i elektronski samomerač, koji je i najpraktičniji, jer se jednostavno koristi i isključuje upotrebnu stetoskopa i skale, odnosno sfigmomanometra. Aparati zasnovani na živinom stubu su, u principu, najprecizniji, slede ih elektronski, a na začelju su mehanički. „Pacijent” ne bi trebalo da puši, pije kafu ili jede bar 30 minuta pre merenja; merenje treba započeti posle tri do pet minuta odmora, kada je pacijent opušten i udobno smešten, dok mu je ruka savijena i oslonjena tako da bude u nivou srca.
Pravilo je da osoba koja obavlja merenje mora biti dobro obučena, a aparat uredno kalibrisan i tačan, ali to nikako ne znači da ljude treba lišiti mogućnosti da uzmu aktivno učešće u procesu svog lečenja i dijagnostike. Važnu ulogu u tom procesu igraju lekar, kao edukator, i kvalitetna aparatura.