Da spomenem Brazil inače brazilci se vode kao jedna od najzdravijih nacija na svetu. Klima, hrana, stil zivota, utice na zdravlje coveka i te kako. Sem toga stres u danasnjem vremenu donosi mnogo zdravstvenih problema koji ubija vise ljudi nego sto je to prikazano.

Inače da samo kažem u Brazilu postoji palma zvana „acai” i bobice sa te palme se korsite u brazilskoj kuhinji može se reći da je nacionalna vocka. Inače ove bobice imaju veci kontent antioksidanata nego bilo koja vocka. Inače antioksidanti pomazu kod uklanjanja slobodnih radikala kao hidrogen peroksid, superoksid. Inače radikali su stetni po celije jer su hemijski nestabilni i reaguju da obezbede stabilan oktet tako što reaguju za celijskim membranama i u procesu ih stete.

Radikali su isto povezani sa povisenim sansama za izbijanje mutacija i raka u generalnom smislu. Tako da ako mozete da nabavite ovu vocku veoma je zdrava i trebalo bi je uzimati dnevno.

Što se tiče raka zavisi od samo progresije bolesti. Ako je rak u terminalnom stepenu sanse su skoro nepostojece. Ako se otkrije neoplasia u ranije vreme postoje dobre mogućnosti da se bolest tretira.

Trenutno postoji vakcina protiv raka na cerviksu. Ali ova vakcina radi na principu antitela protiv virusa koji imaju sansu da izazovu neoplasiju. Inače profesor koji ju je patentirao je Australijanac i imao sam cast da prisustvujem jednoj njegovoj lekturi.

Bitno je znati da rak može da izazove vise nego jedan uzrok. Obično rak se desava slučajnom mutacijom, prenosi preko viralnih vektora, iridacija ili zracenju, i karcinogene hemikalije.

Uvek je bolje voditi racuna o kvalitetnom zivotu da se smanje sanse nego pokusavati leciti rak u svakom slučaju. Trenutno još nema magicnog metka protiv raka ali se na tome radi u svakom slučaju.

http://www3.serbiancafe.com/lat/vesti/29/62471/indipendent-sokantno-otkrice-u-borbi-protiv-raka.html

Smatram da je ovo vrlo važno otkrice, jer je sustina u slabom imunoloskom sistemu, i da treba daleko vise forsirati preventivu.
Naime celije tumora i raka se često javljaju u mikroskopski malom obimu u svakom organizmu, ali i same nestaju, imunolski sitem ih eliminise. Do takvih nalaza se doslo detaljnim ispitivanjem leseva poginulih zdravih osoba, gde se uvek nadju neke celije tumora.
Celije raka su nize u razvoju, otpornije i stoga ih je teško eliminisati. Svi lekovi za kancer su teski otrovi od kojih najpre stradaju normalne celije, i to one koje se brzo obnavljaju i krtkog su zivota. Fizickim odstranjivanjem uvek zaostanu mikropskopski male kolicine kancerogenih celija koje mogu dalje da napreduju, i samo kod jakog imuniteta nestanu (uspesno izlecenje).

Smatram da je stres, psihicki ali i fizicki (zagadjenje) još uvek nedovoljno istrazen, naročito uticaj na imunitet, i da je glavni uzrok i raka i mnogih drugih bolesti, a sve se svodi na slabljenje imunoloskog sistema koji ima vise razlicitih aspekata: infekcije, alergije, neoplazme, i autoimune bolesti.
A znamo svi da ima ljudi koji NE paze kako žive, da puse i dozive duboku starost, a s druge strane znamo isto tako da ima dece sa kancerom.
Kljuc je u kontroli imunoloskog sistema, a zasada se samo može preporuciti zdrav način zivota (ishrana i fizicka aktivnost), i koliko je uopste u nasoj kontroli moguće i psihicki relaksirani zivot, a to je najteze.
Smatram i da je istrazivanje i lecenje kancera otislo u neki corsokak, gde je glavni akcent na nalazenju novih otrova za lecenje, za selektvno lecenje bez uzgrednih pojava(drug delivery), i noviji pristup je suzbijanje izgradnje krvih sudova za ishranu tog kacerogenog tkiva.

Ne znam dokle se stiglo sa ispitivanjem imunoloskog sistema i njegove kontrole, ali vidimo da još uvek nemamo lekove ni nacina da spercimo grip i slične infektivne bolesti, čak se i stare infektivne bolesti vracaju mutirane i ojacane (tuberkuloza , malarija). Vakcine su jedan od nacina za jacanje imuniteta(infekcije i delimicno alergije) i to je dobra stvar, ali nedovoljna, jer se uzrocnici brze prilagodjavaju i menjaju nego nas imunoloski sistem.

Nazalost o psihickom aspektu stresa se ne zna skoro ništa.

„koji stimuliše imunološki sistem”
-----------

šta podrazumevaju pod ovim stimulise ? jači imuni sistem nema veze za odbranom od kancera. treba ga „nauciti” kako da prepozna celije kancera.

npr. uobicajena kombinacija antioksidativnih vit/min
a/beta caroten minimalno
c-500mg
e-400ie
selen-100mcg
dalje, muskarcima se dodaje cink 15-50mg
takođe i b-kompleks treba dodavati optimalno, a ne minimalno niti maksimalno, jer veliki je raspon od 1mg do 50mg ili čak 100mg

kad pomenuste rak debelog creva, takođe postoji istrazivanje da bi suplementacijom vitamina d do čak 1000iu velikim procentom onemogućilo isti; ja uzimam vit. d oko 600ie dnevno, 400 multivitaminom i još 200 sa koralnim kalcijumom

samo meni lično ne ide zelena, pa suplementiram lucerkom u tabletama

Već sam negde pisao da je glavni problem kod karcinogenih celija mutacija u P53 genu koji je odgovoran za inicijaciju programirane celijske smrti ili „apotosis” kod celija koje su ostecene ili imaju sansu da postau karcinogene.

Kad je P53 gen ostecen najcesce zbog mutacija izazvane u rekombinaciji genoma P53 ne moze da izvrsi „caspase” reakciju koja će ceiliji da predstavi signal da je selektirana da umre. Ova celija kasnije pocinje da se deli i raste nekontrolisano sto prouzrokuje rast i moguće metastazu.

Prestavljanje gena P53 u rak celijama će da ponovo probudi programiranu celijsku smrt u karcinogenim celijama i „nagovori” ih da umri kroz caspase sistem. Ovo rezultira u smrti karcinogenih celija koje su na „nisanu” P53 gena.

Opet vest jest objavljena ali nisu dali visu informaciju kako lek deluje.

U svakom slučaju ako je vest tacna i ako su pacijenti izleceni od terminalnog kancera prostate onda je vest stvarno ohrabrujuca.

Druga stvar jedan profesor zaboravio sam mu ime je skandalozno izjavio da lek protiv raka postoji već nekih 30+ godina i da je on lično bio jedan od vodecih strucnjaka na njegovoj sintezi.

On objašnjava da je patent odkupljen od labaratorije u kojoj je radio za astronomsku sumu novca od nepoznate farmaceutske kompanije i da su svi koji su radili na leku morali da potpisu formulare koji će da garantuju njihovu tisinu.

Ne znam koliko je ovo tačno ali znam da sam citao tekst u jednom magazinu. Sad teorije konspiracije su moguće.

Sad teorije konspiracije su moguće.
---------------------------------
Nema nikakve zavere, na zapadu farmaceutska industrija radi na cisto komercijanom principu.
Da bi se doslo do nekog novog leka traje u proseku 10 godina i kosta oko milijardu dolara. Sad da se taj novac vrati kroz prodaju leka za 10 godina koliko traje patentna zastita, mora da se prodaje u velkoj kolicini, ili cene da budu astronomske (kao kod lekova za kancer, koji još nije komercijna bolest).
Da ne pominjemo mnoge supstance na kojima se radi godinama i nikad ne stignu do apoteka zbog uzgrdnih pojava, ili još gore krenu i povuku se, to pravi veliku stetu koju farmaceutska industrija pokriva od komercijanih lekova.
Zato oni rade na komercijnim lekovima: protiv raznih bolova, povisene temperature, kiseline u stomaku, nazeba, antibiotike, antideprsivi novije alergija i poviseni holesterol, sve ono što se u americi reklamira od lekova. Ovo za holesterol je toliko gurano da je u isto vreme kad su otkriveni statini spustena i gornju granica sa 250 na 200, da bi imali vise kupaca, i jeste to su danas najprodavaniji lekovi koji donose najvecu zaradu.
Cesto plasiraju nove komercijalne lekove koji ustvari nisu bas ništa bolji od starih ali dok su pod zastitom imaju visoku cenu i onda se besomucno reklamira kao nešto mnogo bolje a nije samo da bi se zaradilo. Farmaceutska industrija izdvaja duplo vise nivca za marketing nego za istrazivanje, posto je broj novih lekova u poslednjoj deceniji smanjio, ne ide.
Kad istekne 10 godina patentne zastite nekog novog leka, pruzimaju ih druge manje poznate kompanije koje rade genericke lekove, kod nas licencni lekovi i oni se prodaju po znatno nizoj ceni.

Oko 2000 retkih bolesti nema leka niti farmaceutsku industriju to interesuje.

Istrazivanje tih retkih bolesti finansira se iz budjeta (država) i na tim problemima rade po univerzitetima i male biothech kompanije i ako stigne do II faze odnosno klinickog ispitivanja patente odkupljuje velika farma industrija i nastavlja sa skupim klinickim ispitivanjem zasta su samo oni osposobljeni.

Sve je podlozno komercijanom principu, već 50 godina se zna da je duvan stetan i da su trans masti iz margarina stetne i nikom ništa, reklamiralo se sve u sesnaest, e sad kad su posledice tog konzumiranja postale tako velike i toliko opterecuju osiguravajuca drustva da je steta veca od koristi (za državu), pocelo je sa zabranjivanjem i ogranicavanjem, naravno prvo tamo gde je i sve to krenulo i gde se najveci novac obrce.

No ima i puno istrazivaca koji su tako ubeđeni da su otkrili nešto a ustvari nisu, jer je sve toliko komplikovano u zivotu...

PravacPravoslavac

e koji je ovo nivo...

obolevaju beduini. obolevaju i zivotinje biljojedi podjednako kao i mesozderi.

Jedan od savremenih lekova za koje se tvrdi da leåe rak ili da pomaæe u njegovoj prevenciji, spravlja se od ajkuline hrskavice. Za popularnost ovog leka zasluæan je Vilijam Lejn (William Lane), autor knjige „Ajkule ne dobijaju rak” i drugog izdanja koje nosi naziv „Ajkule još uvek ne dobijaju rak”. Naæalost,
ova tvrdnja nije taåna - ajkule ipak dobijaju rak! Na spisku kancerogenih oboljenja koja ih ugroæavaju nalaze se i ona sa najgorom prognozom: melanom, tumor mozga, rak krvi i krvnih sudova, pa åak i rak hrskaviåavog tkiva, od koga se pravi „svemoñni” lek. Osnova za verovanje u efikasnost leka jeste tvrdnja da on sadræi angiogenezne
inhibitore, koji spreåavaju formiranje krvnih sudova u organizmu,
pa samim tim i unutar kancerogenog tkiva. Anti-angiogenezni efekat (doduše,sasvim skroman) zaista je postignut u laboratorijskim uslovima, ali samo u epruveti, a ne i u ljudskom ili æivotinjskom organizmu. U glasniku Ameriåkog udruæenja za kliniåku onkologiju objavljeni su rezultati manje studije koja se bavila ispitivanjem efikasnosti ovog leka. Lek je dobijalo 58 pacijenata obolelih od raka tokom 12 nedelja i ni kod jednog nije došlo do izleåenja niti do poboljšanja kliniåke slike. Istina, dva pacijenta
su prijavila privremeno poboljšanje subjektivnog stanja, što se oåekivalo i bez terapije. Kasnije je sprovedeno još nekoliko sliånih studija i ni jedna nije dala rezultate koji bi ukazali na vezu izmeðu uzimanja ovog leka i toka bolesti.

postavio sam spisak alternativnih medicina, ima ih sigurno još i vise, hoću reći da ova vrsta medicine tj. razne vrste ove alternativne ili komparativne medicine sire se i nalaze primenu
------------------------------------------------------
PravacPravoslavac ili Ercov1,

Tradicionalan medicina je odavno izvor farmaceutske industrije i nauke, prirodni proizvodi su toliko izucavani da verovanto nema lekovite travke koja nije ispitana. I jeste mnogi lekovi poticu odatle, i to i još uvek aktuelno ali osim tog tradicionalnog otkrica lekova danas postje i moderne metode,structure based drug discovery i ligand based drug discovery, i novije computer asisted drug design.

http://en.wikipedia.org/wiki/Drug_design
http://en.wikipedia.org/wiki/Medicinal_chemistry
http://en.wikiped ia.org/wiki/Drug_discovery

Faktori rizika za kancer:
Pusenje 30%
losa ishrana 30%
nasledni faktor 15%
infekcije 5%
uticaji sa radnog mesta 5%
alkohol 3%
gojaznost i nedostatk fizicke aktivnosti 5%
UV zracenje (sunce) 2%
lekovi2%
zagadjenje zivotne sredine 2%
ostalo 1%

Preuzeto iz gore navedene knjige Foods that fight cancer

Ukratko:
Kancer je bolest koja nastaju kada dodje do poremecaja u funkciji neke celije. Tokom ovog procesa celija progresivno stice osobine koje joj omugucavaju rast i prodor u susedno tkivo.
Sticanje ovih cancerogenih osobina traje dugi period vremena, ovaj latentni period vremna daje nam mogućnost intervencije da bi se sprečio tumor u dostizanju svoje zrelosti, prelazak u kancer.

„Organizam” neposeduje nijedan mehanizam koji bi se bilo kako mogao mobilisati ili ojacati na bilo koji način , da uspe da prepozna da su u pitanju maligne celije a ne obične.
----------------------------------------------
http://en.wikipedia.org/wiki/Cancer_immunology
http://en.wiki pedia.org/wiki/Immune_system

„Samo još da dodam i te kako imunitet i prezentacija antigena imunom sistemu koristi protiv borbi sa kencerom... ”

naravno. u tome je buducnost leka za kancer. Ja kažem šta podrazumevaju u ovim vestima pod stimulisanjem imunog sistema? Ljudi koji imaju razvijen i poodmakao kancer prostate kako oni to navode u tim vestima su izleceni.Tim ljudima imuni sistem nije pravio razliku između zdravih celija i malignih. Inače bi imali temperaturu , sdimentaciju , malaksalost , neke promene krvne slike itd. Šta je to učinilo da imuni sistem nauci prezentaciju antigena i stupi u borbu sa celijama kancera i da ih navede na okidanje samounistenja po programu napisanom u DNK.

Ekolid

OK.

PravacPravoslavac

„moramo se okretati alternativnoj medicini koja je hiljadama godina zastupljena u mnogim zemljama i pokazala se uspeznom”

Stvarno idete u krajnosti. U paranaučno , u neko mistifikovanje kulture i tradicije naroda. Niko se na planeti nije izlecio od kancera „alternativnom” metodom. Taj koji se izlecio na taj način to znaci samo jedno - da po definiciji nije mogao imati ništa maligno. Jedino da je u pitanju neki „mutant”. Onda bi se od DNK u njegovom imunoloskom sistemu napravio revolucionaran efikasan lek za maligna oboljenja.

„Lekari pustaju coveka da umre,
a alternativci ga ubijaju”

(La Bruyere)

Termin Alternativna medicina odskora je u upotrebi, kao „politicki prihvatljiva” zamena za nešto što je nosilo naziv nadrilekarstvo. Sam termin je netačan - ono što danas nazivamo alternativnom medicinom, hiljadama godina bilo je jedini način lecenja a onda je, kao alternativa, pocela da se razvija naucna medicina. Teško je reci zašto su zagovornici tradicionalne medicine (ili nadrilekarstva)lansirali ovaj termin kojim sebe dobrovoljno svrstavaju u drugi plan.
Nema sumnje da je alternativna medicina deo širokog socijalnog trenda,
danas veoma aktivnog, koji je već osvojio veliki deo publike i sada pokušava da - ako već ne može da odbaci nauku i da preuzme njeno mesto u zvanicnim institucijama - bar stane rame uz rame s njom. Zato postoji i izraz komplementarna medicina, što je samo varijanta alternativne, kad se koristi kao dopuna uz naučnu medicinu. Osnovna razlika između naučne i alternativne medicine jeste u tome što je u naucnoj osnovni princip da proces lecenja mora da bude dokazano efikasan i neškodljiv (ili bar da šteta bude manja od koristi), što znači da se tezište stavlja na istrazivanje, testove i eksperimentalni rad. Savremena medicina pokušava da objasni kakvi se hemijski procesi dogadjaju u digestivnom traktu dok varimo hranu, koje biofizicke sile pokrecu mišice dok se penjemo uz stepenice, pa i proces mišljenja - kako se u mozgu aktiviraju milijarde minijaturnih
celijskih baterija koje obradjuju i memorišu informacije. Ipak, mnogim ljudima je ovakav pogled na svoje telo stran i teško shvatljiv.
Za njih je logiånija pretpostavka da kroz njih tece i da ih prozima neka tajanstvena i nepoznata zivotna energija, koju u Japanu zovu „ki”, u Kini „ci” u Indiji „prana” u Grckoj „pneuma”, na polinezijskom se kaže „mana” a na hebrejskom „rua” (Brennen je naveo 98 razlicitih imena ovog pojma za isto toliko svetskih kultura). Pristalice homeopatije nazivaju je vitalna energija, bioenergeticari aura, zagovornici filozofije Novog Doba istu energiju dovode u vezu sa astralnim telom a vernici sa duhovnim bicem, ali svi
su slozni u tvrdnjama da je to ono što upravlja telom i da je poremecaj te energije ono što izaziva bolest. Zato će svako na svoj način leciti taj poremecaj:
akupunkturisti ubadanjem igala, homeopati malim dozama beskrajno
razblazene supstance, refleksolozi masiranjem stopala, aromaterapeuti mirišljavim uljima, bioenergeticari mahanjem rukama iznad tela a makrobioticari selektivnom ishranom. Uporedo sa razvojem nauke, rasla su i ocekivanja da će misteriozna zivotna energija biti objašnjena. Pošto je Isak Njutn (Isaac Newton) objavio svoje zakone mehanike, optike i gravitacije, proveo je godine u alhemijskoj laboratoriji gde je izvodio eksperimente pokušavajuñi da pronadje suštinu i izvor zivota. Njegov naucni duh usmerio ga je ka ideji materijalisticke teorije o zivotu i svesti, ali da bi se pomerio sa „mrtve tacke”, nedostajalo mu je znanje koje je mnogo kasnije stvorila kvantna mehanika. U osamnaestom veku Anton Mesmer je došao na ideju da tajanstvenu zivotnu energiju dovede u vezu sa isto tako tajanstvenim magnetizmom. Zato je mnoge bolesti lecio magnetima, što se ponegde i danas praktikuje. On je zastupao ideju da u našem telu postoji energija koju je prozvao „animalni magnetizam” i da ona može da se prenese u drugo telo. Pacijenti su zaista pokazivali burne reakcije kad im je prenosio svoju energiju tako što je usmeravao prst ka njima, što je tada proglašeno za nesumnjiv dokaz ove teorije. Mesmerizam se danas više povezuje sa hipnozom nego sa animalnim magnetizmom, ali Mesmerove ideje i dalje postoje u raznim varijantama holistickih teorija (neomesmerizam).

Čak ni kad lekarski tim dobro obavi svoj posao i kad se medikamenti uzimaju u propisanim dozama, strah od lekova nije bez osnova jer se dogadja da ljudski organizam nepredvidljivo reaguje na neke od njih (ili, kako lekari često kažu, u medicini 1 + 1 nisu uvek 2). Primer za ovo je penicilinski šok, koji je netipicna reakcija na neke antibiotike, a koji bez hitne i strucne intervencije može da se završi i smrcu pacijenta. Lakonsko pitanje medicinske sestre u ambulanti ili farmaceuta u apoteci „da li ste ranije uzimali penicilin?” ne nudi garanciju da se penicilinski šok neće pojaviti baš toga puta. Jedini siguran postupak bio bi da se pre primanja leka ispita alergijska reakcija pacijenta na taj lek i da on posle svakog primanja penicilina provede neko vreme pored strucnog osoblja koje zna kako da ga zaštiti od eventualne nezeljene reakcije. Ali ipak niko od nas ne radi tako. S druge strane, alternativna medicina često (ali ne i uvek) nema nikakvih negativnih efekata jer ona najcesce i ne deluje na pacijenta. Za razliku od lecenja medikamentima i od rizicnih hirurških intervencija, ovakvi terapijski postupci zapravo su mala predstava za pacijenta bez direktnog uticaja (ako se izuzme dejstvo sugestije) na njegov organizam. A ako se ne preduzme ništa - onda, naravno, ne može ni da se pogreši. Ovo ipak ne znači da ovakva
terapija ne može da naškodi, samo što ta šteta najcesce ne nastupa zbog nečega što je učinjeno, nego zbog nečega što nije na vreme uåinjeno. Naime, za lecenje mnogih teških bolesti naucna medicina može da bude efikasna samo ako se sa terapijom otpocne odmah, a terapija kod „alternativca” često odnese mnogo dragocenog vremena, pa kad se pacijent konacno obrati lekaru, to bude prekasno. Za nevolju, razvoj dogadjaja je takav da ovi pacijenti u ranoj fazi bolesti dozivljavaju kratkotrajne remisije (poboljšanja zdravstvenog stanja), a najteze i najbeznadeznije dane kasnije provedu u bolnici. To doprinosi daljem širenju verovanja da je naucna medicina nemocna i neefikasna. Naravno da tada na red dolazi komentar: „dok ga je lecio iscelitelj bilo mu je dobro, a kada je prešao kod lekara, oni ga upropastiše”. Osim posredne štete, koja nastupa zbog odlaganja terapije, alternativna medicina može da bude i direktno opasna za zdravlje i zivot pacijenata. Pocetkom 20. veka, na primer, u modi je bilo „lecenje svih bolesti” pijenjem rastvora radioaktivnih supstanci. Ljudi o njihovom štetnom efektu nisu znali ništa pa su zakljucili da, kad već tako lepo sijaju u mraku, sigurno poseduju i dovoljno energije da odagnaju svaku bolest. Tako su u blazenom neznanju ubijali ili unakazavali sebe i svoje potomstvo. Mada je ocigledno da naucna medicina nije bez rizika, čak i fatalnih, ipak je nerazumno odbaciti je. Veliki broj dijabetiåara danas skoro normalno živi zahvaljujuci insulinu, a mnoge zarazne bolesti su pobedjene jer su se ljudi na vreme vakcinisali. Ne treba ni pominjati milione onih koji duguju zivot hirurgiji, transfuziji ili antibioticima. Sada se rutinski lece mnoge bolesti koje su do pre jednog veka znacile sigurnu smrt pacijenta. Karl Segan (Karl Sagan) je rekao: „ako želite da zaštitite dete od decje paralize, mozete da se molite ili da ga vakcinišete... ipak, opredelite se za nauku”. Drugi razlog za poverenje koje ljudi gaje prema alternativnoj medicini zasniva se na stavu terapeuta prema pacijentu. Naucna medicina uglavnom se oslanja na biologiju, hemiju i fiziku u tretiranju covekovog materijalnog tela, koje je slozen nelinearni sistem sastavljen od istih atoma i molekula koji cine i nezive stvari - recimo, automobile ili kompjutere. Tako se razlika između lekara i mehanicara shvata kao formalna, jer i jedan i drugi popravljaju pokvarene delove - u ljudima ili mašinama, svejedno. Kada neko ode u bolnicu, prikopcavaju ga na razne uredjaje koji mere krvni pritisak, srcani puls, temperaturu i mnoge druge fizicke velicine. Istovremeno pocinje i terapija medikamentima kojima se utice na telesnu hemiju. Cesto se pacijentu od ovoga popravi zdravstveno stanje, ponekad se i pogorša, ali mu boravak u bolnici uglavnom ne ostaje u prijatnom secanju. Zbog toga će svako radije da sasluša prakticara koji se sluzi alternativnom
medicinskom terapijom i koji se postavlja iznad materijalnog i mehanicistickog pogleda na pacijenta. On neće „popravljati” obolele organe nego mnogo vazniji deo covekovog bica - zivotnu energiju. Coveku je lakše da ocuva samopoštovanje ako mu se kaže da nije sastavljen od molekula i atoma, nego da ga pokrece neki nevidljivi fluid ili bioenergetsko polje koje ga sjedinjuje s Bogom i sa kosmosom.

Ipak, na organske bolesti ova „narodska psihoterapija” po pravilu nema
odlucujuceg uticaja. Za neka oboljenja dovoljno je samo sacekati da prođe neko vreme dok imunološki sistem organizma sam ne pobedi bolest, a onda sebe prosto proglasiti isceliteljem. Ako se bolest ipak završi fatalno, „iscelitelju” ostaje mogućnost da za loš ishod optuzi nekog drugog - samog pacijenta što se nije „na vreme obratio” ili što nije „u potpunosti verovao u izlecenje”, lekare koji su „upropastili pacijenta”, neko prokletstvo u familiji, crnu magiju i tako dalje. U ovome će mu pomoći rodbina i prijatelji bolesnika, koje je iscelitelj već pridobio svojim nastupom i cinjenicom da mu je bolesnik iskreno verovao.Sledeći cinilac koji doprinosi popularnosti alternativne medicine je opredeljenje za prirodnu terapiju. Prosecan savremeni covek živi u strahu od produkata civilizacije, što naravno nije bez osnova, ali ga to dovodi u pogrešno uverenje da je „prirodno” uvek bolje, sigurnije i efikasnije od bilo kakve hemije. Osim toga, alternativna medicina se oslanja na magijsko, u šta veliki broj ljudi veruje, a magijsko po definiciji čini cuda. Naucna medicina nikada sebe nije proglasila za „cudotvornu” (mada često i ona čini „cuda” u drugom znacenju), a to joj oduzima atraktivnost. Još jedan važan poen u pridobijanju publike alternativna medicina dobija zahvaljujuci nekritickom i neodgovornom stavu medija. Setimo se samo kako je krajem osamdesetih godina jedan beogradski nedeljnik u seriji clanaka davao savete citaocima da se lece na taj način što će objavljenu fotografiju ruskog iscelitelja Alana Cumaka skuvati u vodi i redovno piti tako spremljen „caj”! Osim ovakvog prikrivenog marketinga,iscelitelji ne zaziru ni od klasiåne
reklame. Naucna medicina, posebno u okviru društvene delatnosti, najmanje obraca paznju na marketing jer je organizacija društva takva da je ona najmanje zainteresovana za borbu protiv konkurencije. Nadrilekarima ta situacija ide na ruku, tim pre što se njihova medicinska praksa uglavnom ne ogranicava zakonom (izuzeci su Francuska, Italija,Grcka, Belgija i Španija). Razlog je prost: zakon je politicko, a ne naučno orudje. Malo koji zakonodavac će konsultovati naucnike pre nego što proglasi novi zakon, ali će mu zato biti i te kako važan stav javnosti.

Ima li svrhe izraziti sumnju ili, još gore, krenuti u baznadezno obaranje tvrdnje formulisane na ovakav naåin?

Zašto lekari ne žele saradnju?

Prostor koji u štampi ili na televiziji dobijaju iscelitelji i nadrilekari po pravilu je placen (što se teško ili nikako ne vidi sa pozicije citaoca i gledaoca), a ispunjen je iznošenjem lične teorije o delovanju njihove moći i nizom hvalospeva o uspesima, o cemu svedoce brojna pisma izlecenih i srećnih ljudi. Prikaz se redovno završava time kako stupiti u kontakt sa isceliteljem. Ovde privlaci paznju jedan naoko nevažan, mada indikativan, detalj. To je prica o kontaktu iscelitelja sa lekarima i medicinskim institucijama kojima on nesebično nudi svoju pomoć i demonstraciju koja će strucnjake uveriti u njegove natprirodne moći. Lekari su, naravno, pokazali nerazumevanje i nisu se odazvali, što iscelitelj uglavnom iskoristi da bi njihov profesionalizam proglasio za elitizam. Svejedno - on će im, evo, i ovom prilikom uputiti poziv... itd. Po pravilu su ovakvi iscelitelji ljudi koji nemaju formalnog medicinskog obrazovanja, ali ovu cinjenicu uglavnom pretvaraju u svoje preimucstvo, jer odmah izvode zakljucak da je lekarima neprijatno da priznaju da jedan samouki iscelitelj može nešto što oni ne mogu. Da li je to tačno?Možda ćemo rasvetliti problem ako ga pogledamo i iz pozicije lekara.
Da se poslužimo prostim poredjenjem: bilo kojim poslom da se bavimo, možemo da zamislimo da nam se obraca covek koji nije školovan za taj posao, i da tvrdi da će ga on bolje uraditi. Ja ću zamisliti, recimo, da sam vozac autobusa i da mi jedan od putnika garantuje da će on moj autobus voziti zatvorenih ociju; on, doduše, ne poznaje saobracajna pravila i nema polozen vozacki ispit, ali mi navodi imena ljudi koji će potvrditi (valjda bi trebalo da ih ja pronadjem) da je on po serpentinama iznad najopasnije provalije vozio autobus tri kilometra unazad zavezanih ociju. Jasno je šta bih mu odgovorio, ali zamislite kakav bi utisak na prisutne ostavio njegov komentar: „Naravno, ne
pristaje zato što bi onda svi videli da vozim bolje od njega...”

Kako prepoznati alternativni pristup?

U vreme kad naucna medicina nije postojala, jedini lekari bili su vracevi. Oni su za svaku bolest imali lek i pošto su ljudi malo znali o svom prirodnom imunološkom mehanizmu, izgledalo je kao da su sušeni pauci i krila slepog miša zaista imali efekta. Napretkom medicine došlo je do odvajanja na poklonike tradicionalne i savremene medicine, ali danas ne samo da postoje ta dva tabora, nego i cela lepeza između njih - ljudi koji su se „zaglavili” negde između plemenskog vraca i savremenog lekara i koji svoju delatnost obavljaju
u svom „cardaku ni na nebu ni na zemlji”. Zaklanjajuci se iza imidza nauke, oni skupo prodaju svoju zelju da se bave medicinom, sputanu neznanjem, nekritickim odnosom prema svojim postupcima i neodgovornošcu za zdravlje pa i za zivote svojih pacijenata. Za nas, potencijalne pacijente, to je najopasnija grupa. Teško je procitati novine a ne spotaknuti se o oglase kojima se nude lekovi za sve bolesti - razne trave, melemi, cajevi ili preparati za mršavljenje, plodnost, jacanje mišica, poboljšanje seksualne moći, lecenje celavosti i tome slično. Nude se i potpuno ezotericna sredstva, kao što su razne amajlije i privesci. Ono što prodaje ovakva sredstva nije njihov kvalitet niti moc da pomognu u ocuvanju zdravlja, nego sposobnost da ostave utisak na potencijalne kupce. Strucni kreatori marketinškog nastupa umeju da se posluže i vrlo perfidnim lazima, izrecenim u formi istine; recimo, ako na pakovanju cipsa procitate da je proizvod „bez holesterola”, okrenite poledjinu pakovanja pa procitajte sastojke naštampane malim slovima. Videcete da sam cips zaista ne sadrzi holesterol, ali zato sadrzi zasicene masti koje će se pretvoriti u holesterol kad ih pojedete.
U poslednje vreme, proizvodjacima i uvoznicima u obmani pomaze i strucno medicinsko osoblje, čak i lekari koji su cenjeni u svojoj struci. Mogli smo da vidimo reklamu (koja zauzima celu stranicu u novinama) za papiric sa naštampanim krstom koji treba da kupimo i da samo gledamo u njega pa će doslovno svi naši problemi biti rešeni; ko ne veruje, u to će ga ubediti (doduše, pomalo indirektno) detaljno citirana izjava i fotografija jednog uvazenog psihologa. Takođe, videli smo i reklamu koja to možda ne kaže direktno, ali iz koje ćemo lako izvesti netačan zakljucak da treba samo da koristimo odredjenu zvakacu gumu i više nema potrebe da peremo zube; ovu tvrdnju potpisuje predsednik jedne naše medicinske institucije. Ocigledno je da je u kriznom vremenu erozija morala učinila da više ne postoji institucija koja je sposobna i voljna da zaštiti nas, obične ljude. Šta onda svako može da učini da se zaštiti sam?

Zargon.

Treba znati da pseudonauka (samim tim i alternativna medicina) vešto podrazava naucni zargon i da se rado sluzi imenima i citatima naucnika. Srećom, u medicini se pseudonaucni zargon lakše prepoznaje, jer je uopšten i prilagodjen tome da ga pacijent odmah razume. Tako su izrazi kao što je „balans” ili „harmonija” postali stereotip u ponudi od strane pseudonauke, a lek će vam pomoći i da „povecate asimilaciju hranljivih materiju i eliminaciju štetnih” iz svog organizma i da živite „u skladu sa prirodom”. Dobar indikator je i pripadnost leka „energetskoj medicini”, jer ako se nudi sredstvo za koje ne postoji precizniji opis delovanja nego se uopšteno tvrdi da povecava „zivotnu energiju” ili „energetsko polje” tela ili nekog organa, imamo dosta razloga za sumnju. Nauka poznaje nekoliko oblika energije, i svaki od njih ima svoj precizan naziv; ako se opis dejstva leka zaklanja iza neke nedefinisane energije koju nauka ne poznaje, to je pokazatelj da je verovatno reč o praznom propagandnom sloganu. Ako neki izraz ipak nije lako razumljiv, on kod pseudonaucnog pristupa ne stoji u kontekstu shvatljivog naucnog podatka niti mu je cilj da bilo koga edukuje, nego samo da nas impresionira. Proizvod je, recimo „sa ksilitolom” (ne znam šta je, ali mora biti da je baš to ono što mi treba) ili „sa heksaplant
kompleksom” (nema sumnje da je nešto mnogo zdravo, lepo zvuci a i
ono „plant” lici na neku plantazu).Ponekad je potrebno malo paznje da se otkrije prevara. Za jedan od domaćih „lekova” protiv hronicne bolesti prodavac u reklami nudi „garanciju izlecenja 98%”. Naravno, nigde nije navedeno šta ta garancija podrazumeva niti šta znaci famoznih „98%”. Ako, recimo, 100 ljudi kupi lek, da li se garantuje
da će njih 98 biti izleceno, i cime će biti obešteceni ako ne bude tako? Izgleda da je taj broj ipak podešen tako da ostavi utisak na bolesnika (jer je 98% nedostizno visok procenat izlecenja hronicnih bolesti i za standardne medikamente), a da svakog kupca koji ne bude izlecen (kojih će, oprostite za malicioznost, po svoj prilici biti mnogo više od 2% a možda i celih 100%) spreči da dokaze prevaru - jer niko nije ni tvrdio da je efikasnost stopostotna.

Oprezno sa biljnim preparatima.

Lecenje biljem je najstariji način terapije medikamentima, a njihov značaj u medicini ni danas nije umanjen. Naprotiv, biljke su veoma važne u farmakološkim istrazivanjima i proizvodnji lekova, ne samo kad se neposredno koriste njihovi sastojci nego i kad se upotrebljavaju kao bazni materijal za sintezu medikamenata ili kao modeli za aktivne sastojke u lekovima.Mada je svaka tradicija koja se prenosi „s kolena na koleno” lep folklorni milje jednog naroda, efikasnost ove etno-medicine je rastegljiva kategorija. Tokom razvoja nauke za mnoge biljke je utvrðeno da li mogu da se koriste za lecenje ili ne, pri cemu su neke od njih „izašle na rdjav glas” zbog toksicnih
supstanci koje sadrže. Istina je da ima biljaka koje su efikasne kod lecenja nekih bolesti i medicina je već dala preporuke za takvu terapiju. S druge strane, mnogi sastojci iz tih biljaka su izdvojeni ili sintetisani jer su tako efikasniji, omogućavaju tacnije doziranje i, što je najvaznije, izbegava se uzimanje neispitanih supstanci. Ovo poslednje ne treba zanemariti jer biljke sadrže na stotine hemijskih jedinjenja koja mogu da učine tok bolesti nepredvidljivim. Naravno, to ne vazi za ljudsku ishranu. „Prirodna ishrana” nije isto što i „prirodno lecenje biljem”, kao što ni pesticidi i aditivi u hrani nisu isto što i medikamenti koji se koriste za lecenje bolesti. Mada ni kod prirodne ishrane opreznost nije na odmet - zgodan primer za to su otrovne pecurke, koje sadrže dosta proteina, biljnih masnoca i ugljenih hidrata, pa ih ipak niko ne koristi za jelo. U narodu još uvek postoji zabluda da prirodno uvek mora da bude bolje i sigurnije od veštackog, pa pošto je prirodna hrana kvalitetnija od industrijske
(što niko ne spori), mora biti da je i „narodsko” lecenje biljem neškodljivo, jer dolazi pravo iz prirode. Istovremeno se medikamenti proglašavaju za „štetnu hemiju”, pri cemu se zanemaruje cinjenica da se u tabletama i kapsulama nalaze ista hemijska jedinjenja kao u biljkama (ponekad i izdvojena iz istih tih biljaka), samo u precizno odmerenim kolicinama i bez suvišnih dodataka. Ovom verovanju doprineli su i pacijenti koji zloupotrebljavaju lekove (uglavnom sedative i analgetike) mada oni upravo time demonstriraju moc ovih medikamenata. Apsurd lezi u tome što će za nezeljene posledice
biti optuzena medicina a ne onaj ko je nacinio grešku u izboru leka ili u njegovom doziranju.

Ne postoji lek koji leci sve. Mnogi alternativci tvrde da imaju lek za sve bolesti, ali treba znati da takav lek ne postoji; svaka bolest zahteva poseban način lecenja, a mnogi od tih nacina su međusobno komplementarni i na organizam deluju na suprotne nacine. Ako, recimo, pronadjete lek koji „normalizuje” krvni pritisak, to je znak da on ne leci ništa; pritisak je moguñe jednim medikamentima smanjiti a drugim povecati, ali ne i „normalizovati”. Reklama za „svemogući” lek propracena je spiskom bolesti koje je njime moguće izleciti. Najbolje je da vaše poverenje u lek bude u obrnutoj proporciji sa duzinom tog spiska.

Ovo je veoma delikatna situacija i sukob mišljenja može da dovede do
nepotrebnog rasipanja energije u trenutku kad je treba usmeriti na vaznije stvari. Dr. Elizabet Kibler-Ros (Elizabeth Kubler-Ross) je u knjizi „Smrt: poslednji stepen u odrastanju” (Death: the final stage of growth) navela faze kroz koje prolaze skoro svi koje je zadesila neizleciva bolest: najpre gnev, zatim poricanje, pa cenkanje („pogodba sa bolešcu”), depresija i na kraju prihvatanje sudbine i manje-više racionalna priprema za neizbezan kraj. Jedan zanimljiv televizijski film koji obradjuje ovu temu, „Ko će voleti moju decu”,
snimljen je po istinitom dogadjaju. U njemu En Margaret igra ulogu siromašne samohrane majke koja, znajuci da je obolela od raka, preostalih nekoliko meseci zivota provodi u pokušajima da pronadje domove u kojima će zbrinuti desetoro svoje dece. U tako teškim okolnostima, bolesnika će s jedne strane opsedati „profesionalci”
sa sumnjivim motivima nudeci im svoje isceliteljske usluge, a s druge
poznanici koji će ga (uglavnom iz najbolje namere ali bez puno razmišljanja) ubedjivati da „pokuša još samo ovo” ili mu stalno pronalaziti nove nadrilekare koje je preporucila komšinica od rodjake jedne prijateljice. Protivnici ovog pristupa u takvoj situaciji obično cuvaju svoje mišljenje za sebe, jer se (ne bez razloga) osecaju kao da su im usta zapušena još pre nego što su izgovorili i prvu reč. A posle smrti bolesnika? Porodica i prijatelji se posle prvog šoka teše mišlju „bar smo pokušali sve što se moglo” ili su u takvoj depresiji da im ne pada na pamet da bilo koga pozivaju na odgovornost. Materijalni gubitak se precutkuje, nešto iz stida pred drugima a nešto iz poštovanja prema pokojniku. Nadrilekara obično više niko ništa ne pita, a ako se i to dogodi on će samo izvaditi iz arsenala neki od standardnih izgovora, pre nego što mu na vrata zakuca sledeća žrtva.Ako želite da dodjete do brze i lake zarade a pripadate grupi ljudi koji ne znaju za grizu savesti, najbolje ćete proćibaveci se prodajom leka protiv raka. Neka vas ne brine to što nemate takav lek - prodajte bilo šta (mnogi već prodaju razne neškodljive travke razmucene u medu ili slično) i sasvim sigurno
ćete imati trzište, kupce koji ñe vas opsedati, besplatno će vas reklamirati drugima, nikada neće pitati za cenu niti će vas opterecivati pitanjima posle neuspešnih terapija a uz to necete imati problema ni sa zakonom. Ovo, je inače, prilično star recept za laku zaradu; već hiljadama godina putujuci trgovci prodaju razne eliksire za koje se zaklinju da vracaju zdravlje, mladost, snagu, polnu moc i sve što je na ceni.

Ovo nesrecno iskustvo otvara još jedan problem alternativne medicine
- nestrucnu dijagnozu bolesti. Rut Konrad nije ni imala rak; izraslina na nosu bila je bezopasna i lako se mogla sanirati ambulantnom intervencijom, samo je trebalo obratiti se lekaru. Ona je, dakle, osim toga što je dozivela teško fizicko oštecenje, trpela i nepotrebne duševne patnje jer je mislila da boluje od neizlecive bolesti.

Indirektna šteta.

Rak je bolest koju u mnogim slučajevima medicina može da izleci ili bar da znaåajno produzi zivot pacijentu, pod uslovom da se sa terapijom pocne odmah posle potvrdjene dijagnoze. Zato je prava tragedija kad se dragoceno vreme izgubi u neefikasnim terapijama.
Izgleda da su, bar što se tiče indirektne štete, najopasnije dijete ili neke druge terapije koje se svode na posebne rezime ishrane jer dugo traju, od njih se (za razliku od terapije medikamentima) ne ocekuje brzo ozdravljenje i najcešce prođe puno dragocenog vremena pre nego što pacijent shvati da od njih nema nikakve koristi.
Slučaj iz arhive doktora Dzervisa opisuje tragican put koji je prešla vlasnica prodavnice zdrave hrane koja je imala rak dojke. Mada je u proseku 80% ovakvih tumora benigno, njen je bio maligni. Pošto je ona mnogo puta ranije drugima preporucivala specijalne dijete u sličnim slučajevima, odlucila je da isto primeni i na sebi. Najpre se opredelila za metod iz knjige „Lecenje grozdjeem” („The Grape Cure”). Prema ovoj knjizi grozdje ima „snažno antisepticko dejstvo” koje pomaze da se „odagna svako zlo i da se istovremeno formiraju nova tkiva”. Pacijent može da postigne „procišcenje” tako što će jesti iskljucivo grozdje, dok ne poåne da gubi na tezini. U
sledećoj fazi se dozvoljava dodavanje voca, paradajza i sirovog mleka. Treca faza uvodi sirovu hranu, a četvrta je „mešana dijeta”. Posle nekoliko meseci, bolesnica je odustala od ovoga jer je bilo ocigledno da dijeta nije zaustavila rast tumora.

Psihološka šteta.

Tok bolesti je često takav da se naizmenicno smenjuju subjektivna pogoršanja i poboljšanja stanja, što pacijenta često navodi na pogrešne zakljucke o uspešnosti terapije. Ovo je poznato kao Post Hoc zabluda (Post hoc ergo propter hoc = posle ovoga dakle zbog ovoga), kod koje se pri svakoj remisiji (poboljšanju stanja) pomno pretresaju stvari koje su učinjene neposredno pre toga i izvodi se netacna uzrocno - posledicna veza. Ovi pogrešni zakljucci postaju deo iskustva i rado se prenose drugima, pri cemu u njih svi imaju veliko poverenje jer su autenticni i dolaze od samog bolesnika koji ih je iskusio na svojoj kozi. Najveca šteta nastaje kad se takav pogrešan zakljucak odnosi na terapiju kod nadrilekara, jer se time i nehotice pomaze širenje kruga obmanutih i oštecenih ljudi. Ovaj psihološki mehanizam najcesci je način na koji samozvani iscelitelji regrutuju nove klijente za svoj tretman. Ovakvo pogrešno ubeđenje lako može da dovede do verbalnog sukoba sa okolinom koja se prema zakljucivanju odnosi kriticki, pa čak i do paranoidnih ideja kod bolesnika „da mu niko ne želi dobro, kad ga odvraca od stvari koje su mu nesumnjivo
pomogle”.Osim što tokom bolesti dolazi do kratkotrajnih remisija, do zablude o uspešnosti terapije često dovodi i pogrešna dijagnoza (ako je bolest takva da simptomi samo lice na rak, ako je forma tumora benigna ili ako je bolest rezultat uobrazilje). Postoji i mogućnost da je terapija koja se sprovodi u medicinskoj ustanovi uspešna mada niko to ne uzima u obzir, ili da je tok bolesti takav da bolesnik prosto ostaje u zivotu duže nego što se to ocekivalo.

„Nauåno dokazana efikasnost”
Ako nije reč o standardnom medicinskom postupku koji nadrilekar protura kao svoj izum, onda se iza ovoga često krije licemerna laz. Ponekad je to loša interpretacija naučnih istrazivanja, nekad falsifikovanje rezultata, a nekad i navodjenje naučnih cinjenica koje su impresivne ali nemaju veze sa tvrdnjom koju bi alternativac zeleo da dokaze. Malo insistiranja na detaljima i konsultacija sa strucnjacima dovešce onoga ko ovo tvrdi u neugodan polozaj.
„Lek koji se generacijama prenosi s kolena na koleno”
Ovo bi trebalo da nas uveri da je lek efikasan, jer da nije, ne bi se tako dugo koristio. Ipak, delotvornost leka nije u srazmeri sa njegovom starošcu.
Mnogi savremeni (i, bez sumnje, efikasni) lekovi imaju veoma kratko
vreme aktivne upotrebe, ali ne zato što su loši, nego zato što njihovo mesto ubrzo preuzimaju još bolji.
„Naucna medicina nema odgovore na sva pitanja”
Ovo je tačno, uostalom niko to i ne porice. Istina je, ipak, da njen efektan metod istrazivanja stalno pronalazi nove odgovore na pitanja o funkcionisanju ljudskog organizma i lekove za nove bolesti. Alternativna medicina je, bar što se tiče efikasnosti, još uvek tamo gde se nalazila na početku, jer se ona koristi metodologijom koja je „štiti” od bilo kakvog napretka.
„Ništa vas ne košta da pokušate”
Vredi razmisliti na trenutak o ovoj tvrdnji, jer nije teško videti koliko je ona opasna. Ispravan izraz bi trebalo da glasi „Moglo bi mnogo da vas košta ako
pokušate”.

Alternativna medicina je priznata od Svetske Zdravstvene Organizacije, a i od zvanicnih institucija u svim zemljama sirom sveta
---------------------------
Šta je priznato???
Akupunktura, caj od kamilice...?

fluor je otrov
------------------------
Da, tu temu smo već ranije rascistili, sad samo sasvim kratko

Fluor i fluoridni anjon su dve razlicite stvari!!!

Pojam otrovnosti je vrlo relativan, zavisi od koncentracije i nacina primene.Da i zante da postoji smrtna doza za vodu i iznosi 200ml.

Ne čitam ja tekstove studenata, neka on zavrsi studije, još je on mlad i zelen u nauci, možda ako postane neki naucnik ću da čitam njegove tekstove, ti veruj u njegove postove, ja čitam samo proverene tekstove naučnih i poznatih radnika u razbnim oblastima.
----------------------------------------------------

sad ste dokazali koliko ste ograniceni.
Studenti su i oni koji rade svoju doktorsku disertaciju.
Tekst nije pisao diskutant Dr_Blizak (student) već je preuzet odnekud, sto je imena ljudi i to strana imena, pisali su ga naucnici profesionalci i ljudi sa sirokim iskustvom. PROCITAJTE...

Drugo vi ne znate ko je diskutant Dr Blizak, možda jeste student možda nije, možda jeste doktor mozada nije, mi ovde sudimo o napisanom tekstu i verujte mnogo se može zakljuciti iz toga. Tako se može zakljuciti da je diskutant Marshall (student) bavi biomedicinskom strukom i ako jeste student onda je verovatno na postdiplomskim/doktorskim studijama, a možda i i nije student, ali se bavi naukom.

Tako ja sam iz ove diskusije ipak naucila nešto novo, saznala sam za genP53 i protein koji on transkribuje i koji je vrlo važan, a nije bio pozant u vreme kad sam ja studirala, međutim nisam iznenadjena, jer je tako nešto ocekivano.

Tekst koji sam ja pisala je delimicno prevod iz gore citirane knjige pisane od jednog univerzitetskog profesora za medicinal chemistry sa univerziteta Montreal. Knjigu izuzetno preporucujem jer je pisana dosta jednostavnim jezikom za običan svet i prevedena je na mnoge jezike.

Pogledacu sutra i neke vase linkove, ali ivankovic sigurno neću jer sam već videla, to je to sund najgore vrste, otrov.

„Alternativna medicina” obuhvata delatnost koja pokušava da se uvuče pod plašt istinske nauke kopirajući njene postupke, ali ne dostiže standarde kakvi se praktikuju u legitimnim poljima koje pokušava da imitira. „Alternativna medicina” ne ceni debate i kritike i retko pokazuke intelektualnu čvrstinu i istinski progres. Objašnjenja „Alternativna medicine” obično protivureče dobro zasnovanom naučnom znanju i njeni sopstveni nalazi retko, ako ikada, izdržavaju kritičko preispitivanje od strane kompetentnih kritičara.
Najčešće se radi o slabom poznavanju prave prirode pojava („argument iz neznanja”) i o popunjavanju praznina za koje savremena nauka još nije uspela da nađe valjane odgovore („Bog je u pukotinama”) što sve najbolje sažima parafraza Paulijeve misli - pseudonauka je delatnost koja „nije čak ni pogrešna”.
„Alternativna medicina” je metoda za opravdavanje, odbranu i očuvanje grešaka. Medicina i „Alternativna medicina” imaju sasvim suprotan pristup u posmatranju prirode. „Alternativna medicina” se ponekad zove i patološka nauka, mada bi, kada bi trebalo, među njima mogla da se povuče jasna granica.
„Alternativna medicinu” je najlakše prepoznati po sledećim simptomima:
- Najveći efekat koji je opažen proizveden je agensom čiji se intenzitet jedva može detektovati, a veličina efekta je u osnovi nezavisna od intenziteta uzroka.
- Efekat je veličine koja je uvek na granici detekcije ili je neophodan ogroman broj merenja zbog vrlo malog statističkog značaja rezultata.
- Sugerišu se teorije van paradigme polja.
- Od kritike se brani obašnjenjima smišljenim u datom momentu.
- Odnos pobornika i kritičara prvo raste a onda postepeno pada do zaborava.

Literatura je namenjena širokoj javnosti. Nema recenzije, nema provere, nema nikakvih zahteva u pogledu tačnosti i preciznosti.
Rezultati ne mogu biti reprodukovani ili provereni. Ispitivanja, ako ih uopšte ima, su uvek maglovito opisana te je nemoguće utvrditi šta je urađeno ili kako je to urađeno.
Greške se ignorišu, opravdavaju, kriju, laže se o njima, odbacuju, objašnjavaju, racionalizuju, zaboravljaju, ukratko, izbegavaju se po svaku cenu.
Fizički proces se nikada ne ispituje niti traži. Tokom vremena nema progresa i ništa konkretno ne može da se nauči.
Ubeđuje oslanjanjem na veru i verovanje. Pseudonauka ima vrlo jak kvazi-religiozni karakter: pokušava da preobrati a ne da uveri. Treba joj verovati uprkos činjenicama a ne zahvaljujući njima. Prvobitna zamisao se nikada ne napušta, bez obzira na činjenice.
Najčešće glavni izvor prihoda je prodaja problematičnih proizvoda (knjige, kursevi, dijete, vitamini) i/ili pseudonaučne usluge (horoskopi, čitanje karaktera, spiritualne poruke, proricanje sudbine).

Znakovi prepoznavanja „Alternativne medicine” :

- Otkriće se saopštava direktno javnosti.
- Pronalazač tvrdi da naučna hijerarhija pokušava da spreči njegovo otkriće.
- Naučni efekt je uvek na samom pragu detekcije.
- Dokazi za pronalazak su anegdotski.
- Pronalazač opravdava verovanje zato što je ovo preživelo stoleća.
- Pronalazač radi u izolaciji.
- Pronalazač mora da predloži novi zakon prirode da objasni otkriće.

Pravac Pravoslavac ,

ja sve sto ucim to je iz nečeg sto je neko napisao.Ja još uvek neposedujem kriticki potvrdjene istrazivacke stavove i znanja od strane naučnih autoriteta da njih ovde iznosim. Imam nešto sto smatram zdravim rezonovanjem i slobodnu volju. Da guglam po internetu o „alternativnim metodama” lecenja kancera da bih nešto korisno saznao nepada mi napamet jer unapred znam kakve vrste informacijama ću tamo naći po pitanju tacnosti i ostalog. Bolje da čitam Grcku mitologiju ili basne.

Krvni test za otkrivanje raka pluća
2. jul 2009. | 01:46 | Izvor: Tanjug
Pariz -- Francuska biotehnološka kompanija „BioSistem” razvila je krvni test za rano otkrivanje raka pluća, objavio je francuski dnevnik „Mond”.

Francuska kompanija specijalizovana za inovativna istraživanja u dijagnostici raka je, kako je istakao je njen generalni direktor Žan-Pjer Tirufle, uspela da odredi 13 antitela specifičnih za rak pluća koja su pokazala osetljivost veću od 80 odsto.

Tirufle je podsetio i da na primer test PSA (prostatični specifični antigen), jedini postojeći test za otkrivanje raka prostate, ima osetljivost od 35 odsto.

Novi test za rak pluća, isproban u jednoj od francuskih bolnica, lekari bi mogli da prepisuju pušačima svakih šest meseci radi prevencije i otkrivanja tog oblika raka.

Rak pluća je i dalje najsmrtonosniji oblik raka sa 26.624 smrtna slučaja registrovana 2005. godine u Francuskoj.

Smrtnost izazvana tim oblikom raka se, međutim, smanjuje kod muškaraca, a u velikoj meri povećava kod žena, za 4,2 odsto godišnje, što posledica povećanja broja pušača u periodu između 2000. i 2005. godine.

Dijagnostika raka pluća često dugo traje, od pojave prvih simptoma bolesti do prepisivanja skenera ili fibroskopije bronhija, čime se ostavlja vreme da se bolest razvije.

Vama po obicaju nedostju ARGUMENTI U VEZI TEME i onda krecete da napadate pojedinca koji ima jače i ubedljivije cinjenice, pijacni nivo.

Nemate kulturu diskutovanja!
DRžITE SE ZADATE TEME!!!

Ovo poslednje je PRIMER VAMA DA SE DRžITE TEME KOJU STE SAMI POSTAVILI I KAD VEC KACITE NOVINSKE CLANKE DA ODABERETE Nešto STO JE ZAISTA VREDNO I KORISNO, A NE BUDALASTINE, to dari publike koja ovo cita.