Аuтоr: Jelena Tinska, Lider IGI _Internet Gradjanske Inicijative sa 29,057 Clanova...
Написано датума: четвртак, септембар 30, 2010 у 8:34 пре подне

SRBIJO PROBUDI SE...

Mi smo narod koji ni u šta ne veruje. Ali redovno odlazimo u crkve, palimo sveće, a onda odlazimo na trgove da urlamo i da slušamo profitere. Pevače koji koriste priliku što su nam gradski oci seljaci i što organizuju ova ...seljaštva i od naroda otimaju novac da plate te pevače. Po dvorištima koljemo svinje. Dok su još tople, na roštilju pečemo njihovu džigericu.
Na svečanim trpezama uz pečenje obavezno prilažemo dokaz da smo vandali - mrtvu, pečenu svinjsku glavu sa sprženim očima i povučenom kožom iznad vidljivih zuba. Za dečicu otkidamo reš pečeno uvo ili rep. A onda odemo u crkvu i palimo sveće.

Smučila mi se ova zemlja!

Za sve to vreme umiru nam penzioneri od gladi po stanovima u kojima nema ni vode, ni struje, ni šporeta, ni kreveta.

Po sumnjivim privatnim klinikama umiru nam deca.

Sve je više očeva koji siluju sopstvenu decu pred majkama i onda dobiju 45 dana zatvora.

Gadjani u velikom broju nemaju ni šta da jedu ni šta da obuku.Ne mogu da plate skupu sruju, a o hrani koja je u ovoj zemlji luxuz neću ni da govorim.

Umiri nam starci od gladi i zime.

Mladi su zeljni svega.Nemaju nikakvu perspektivu, a profil stanovnistva ovog prenaseljenog dela planete na koji su mogli da dodju i mogu još uvek, svi olosi, je normalno, ogorcen, pun besa I zla koje se kao virus siri Srbijom.Ovde, u Srbiji, koja je poznata po zelji „da komsiji crkne krava” je epidemija zla.Pogotovo sto komsije, više ne da nemaju krave, nego nemaju ni macke, a ni pacove, posto nemaju ni hrane.

Novokomponovani svet nas vodi u propast.Idoli su raspale pevaljke koje se frljaju sa pedezima i smrde kroz ekran.Ortodoksne crnke pretvorene po svaku cenu u plavuse...Tresi sise i bulju...to je moto...A onda ćeš postati i kraljica

Emisija city kids trebalo bi da se zove Porno city kidsVoditeljke su devojcice koje izgledaju kao devojke a imaju glas detenceta.Dakle to su decica namaskirana u devojke...Uzas...Deca su deca, zar ne?

Bar bi tako trebalo da bude.Nikako se ne bi smelo zanemarivati detinjstvo.

Ali kad već u petoj godini pocnemo od devojcica da stvaramo RIBE, e onda treba da se zapitamo šta se dogadja sa nama i da odemo kod psihijatra da nam pomogne, da se suocimo sa tragicnom cinjenicom da nam je cilj PORNO!!!Te devojcice, nasminkane i obucene kao devojke se nude.Pevaju pesme sa tekstovima o ljubavi i sexu.Puce usne i isticu još nerazvijene grudi... znajuci da ih za 18-ti rođendan ceka poklon..silikonske proteze/

Odvratno je sto iz tih nedovrsenih decjih tela, nakaradno odevenih, izbija decji glasic pa izgledaju kao, ne daj Boze kreteni!!!I onda se cudimo zašto ima toliko silovanja maloletnica?Cesto ambiciozne i neostvarene majke žele da svoje devojcice, još pre puberteta ponude trzistu.To trziste je prepuno sponzora.Pogledajte samo izbore za miss.Pogledajte gomile skola za talente...Koje talente?.Za podvodjenje???

A’jmo malo na svetlost dana, ajmo malo da se lepo izražavamo. Da mirišemo, da se osmehujemo. Da učimo gramatiku, da nam na trgovima sviraju Đole i tamburaši, a ne svaki dođoš, koji nas odere jer zna de će ovaca biti sve dok bude bilo i džempera toliko potrebnih jadnim, gladnim i smrznutim nekim novim klincima, koji nemaju pojma ni ko su, ni šta su, ni odakle su.

Hajde da ih iskompleksiramo.

Došlo je vreme da se priznaju vrednosti. Da se uklone amebe s mesta na koja su pale s Marsa ili su ih platile. Sa mesta koja pripadaju onima koji ne mogu dole od onih ispod, ali ne mogu ni gore, na mesto koje im pripada, i pored snage i znanja, jer su bili vezani i vaspitanjem i stidom i nasilno za dno, samo da bi pristali da se odreknu sebe. Hoćemo da pobede najbolji. Hoćemo da budemo bolji. Hoćemo da nam se prizna da smo bolji i pametniji.Skoro u ulici koja je nekada zvala Krunska, p zatim Proleterskih Brigada, pa opet danas Krunska, dve zle I proste prodavacice, sa bosanskim naglaskom, ponizavale su jednu saru ženu, sivog lica I prosede kose, ali evidentno nekada damu, sa velikim podocnjacima I tuznim ocima, jer je kažu „hela da ukrade bocu ulja”A nekoliko dana pre toga ja sam cekala na red u apoteci I ispred mene je tražio lekove jedan starac u gromi kaputu I starim cipelama koje je bio izglacao ostatkom Ilirija imalina, I kad je čuo koliko je lek poskupeo, najpe je brojao pare drhtavom rukom u svom izandjalom novcaniku, a onda se izvinio rekavsi da nema dovoljno.Oni iza nas u redu su negodovali sto cekaju I neko je dobacio:„ajde deda ili umri ili pozuri”nasta se ceo red nasmejao.A on je gledajuci u daljinu samo posao ka izlazu.A ja sam onda kupila dva leka za njega I istrcala napolje da mu ih dam.On me je pogledao ocima bez nade, ali sa sjajem svog bivšeg zivota I bilo ga je sramota, videlo se.Ali ja sam mu kazala:„Uzmite gospodine, molim vas, mog oca vise nema, pa neka ovo bude kao da je za njega”„Hvala ti sine” prozborio je a suzicom u svom starom, penzionerskom oku, I kao da se pravda izgovorio:„Ja sam profesor Srpskog”, kao da se Pravda.

Život počinje udahom i završava se izdahom. Između su, po rečima oca Tadeja, a pod uslovom da živimo 120 godina, četiri milijarde sekundi. Ili, ako to podelimo na dva, na realno trajanje prosečnog života pod stresom, dakle na 60 godina, svega dve milijarde sekundi. S tim što se u ovoj našoj civilizaciji umorimo i ostarimo mnogo ranije.Živimo teško. Prestrogi smo prema drugima. Olako ih osuđujemo. Sebe često ne vidimo u pravom svetlu. Licemerni smo. Lažljivi. Teško pronalazimo mir u sebi.Sticajem okolnosti, jer sam izgubila drago biće, bila sam prošle zime u zgradi socijalnog osiguranja u Nemanjinoj ulici. Sećamo se svi te ruinirane zgradurine socijalističkog izgleda. Međutim, ona kao da je nestala odnesena nekom magijom. Umesto sumornih hodnika, čeka vas neverovatno iznenađenje. Sjaj. Roze teraco mermer i mesing. SVE je u mermeru. Sve sija. Ali pre nego što zakoračite ka takođe novim liftovima, na samom ulasku, da biste znali kuda da krenete, morate da priđete šalteru za informacije. Tu vas, iza zatvorenog stakla, čeka jedna spodoba, koja vas uopšte ne gleda u oči, dok vam sa punim ustima bureka, zalivanog, valjda, kafom iz velike crvene šolje, mumla nešto uz pomoć mikrofona, što vi, naravno, ne razumete. Neljubazna, neuredna, ljuta na ceo svet, prostakuša par ecellence. Ne daj bože da joj kažete da je niste razumeli. Trebalo bi na tom šalteru da piše ‘’ČITAJ SA USANA’’.I tako, pošto je bilo nemoguće ući u lift jer je bio zaglavljen na nekom od spratova, otišla sam peške na šesti sprat i umalo ispustila dušu. Kad sam se popela, pogledala sam ka liftu. Još uvek je bio zaglavljen. Dok sam stajala u redu, čula sam razgovor jedne mlađe i jedne starije žene. Obema je bila umrla majka i u njihovom očajnom razgovoru saznala sam da je od ukinut izvesni ček na 10.000 dinara, koji se davao preminulim penzionerima, kao pomoć za troškove sahrane. Takođe sam saznala da je, da bi se dobio dug iz prethodne godine, u 48 rata, potrebno pokrenuti ostavinski postupak, čak i ako vam pokojnik nije ništa ostavio. Pošto je rata tog duga u proseku 300 dinara, trebalo bi, dakle, za tih 14.400 dinara platiti sudske troškove, koji iznose verovatno baš toliko, izgubiti vreme i ne dobiti ništa. Tako da se verovatno većina ‘’naslednika’’ odriče te ponižavajuće svote u korist države.Kad neko umre, minimalna cena sahrane iznosi oko 500 evra.Prosečna penzija je 100 evra. Sa tom svotom ne možete ni da živite ni da budete sahranjeni na dostojan način.Tragedija je dvojaka. Umesto da život ljudi koji su celog života radili u jednoj zemlji - i kojima je polovina plate odlazila u dva fonda: penzioni fond i u fond za zdravstveno osiguranje - bude obezbeđen i spokojan, penzioneri nemaju mogućnost čak ni da budu sahranjeni. Bukvalno. Da ne govorim o tome da u zdravstvenim ustanovama ne mogu ni da se leče, niti imaju novac da kupe skupe lekove, jer onih ‘’na recept’’ uglavnom nikada nema. To je prvi deo tragedije. Drugi je izgled zgrade u Nemanjinoj. Ona je, kažem, velelepna. Dakle, ta njena restauracija je koštala mnogo. Neko je to morao da plati. Potpuno je irelevantno ko. Jer taj NEKO je trebalo da taj novac da ljudima u trećem dobu. Ljudima koji su ovde ostali, radili i davali svoj doprinos.Jadni, jadni naši stari. U svojim demodiranim i izanđalim cipelicama, uglačanim imalinom ILIRIJA. U svojim propalim kaputićima. Gladni, željni, nemoćni, pomireni, a dostojanstveni čekaju u redovima kod lekara na recepte, na šalterima banaka za svojih 50 evra u dve rate i rezignirano posmatraju izloge sa đakonijama iz njihovog poslednjeg sna. U drugom, završnom delu svog sna, preživeli bračni drugovi pred kancelarijama penzionog osiguranja lamentiraju i plaču nad činjenicom da ne mogu da sahrane svoju preminulu polovinu, jer nemaju čime.A zgrada u Nemanjinoj bezobrazno šljašti i bode njihove umorne oči. Ako ništa drugo, u njoj zimi mogu bar da se ogreju. I pregreju, jer se greje kao da smo u Sibiru. A uskoro će početi još jedna „Zima našeg nezadovoljstva”

Polomiše nam bagrenje i postaviše megamarkete.Skloniše kaldrme i zameniše ih betonom.U kući obešenog šire konopce. ...e se nama koliko je kostala kuhinja nekog tamo politicara, kojom može da se pokrije Fond za nacionalne penzije onih koji imaju mozga I talenta.Po srušenim mostovima bacaju petarde.Nad rekom punom neeksplodiranih bombi pucaju u nebo vatrometima.Ne bi li nas dokrajčili.Ne bi li nam i ovo malo preostalog srca iščupali.Ovo malo dostojanstva pogazili.Ovo malo hrabrosti zastrašili.Pa dokle, bre, braćo i sestre?Zar zaista mislite da Bog ne postoji?Ne mogu više da se stidim što znam srpski. Što mi je tata bio jezički mag. Što sam gradsko dete.Hoću da budem fina, a da mi ne kažu da sam folirant. Hoću da idem dalje, jer sam daleko stigla. Nisam slina koja zna da pliva u govnima.Hoću da se sećam ko sam, šta sam i odakle sam. Dosta je šlajfovanja zarad dodvoravanja mediokritetima, da se, siroti, ne uvrede.

Ovoje apel ukome nisam namerno pisala o zivotinjama za koje se borim.Prava na zivot ovde u Srbiji, nema vise niko.Niko castan I posten.Svi su ugrozeni. I deca I majke I starci I zivotinje.

Srbijo, probudi se.

Jelena Tinska

ps.
Sashin dodatak: ...i dok ste još bunovni spremite svoje pistaljke, serpe i lonce...i jaja...a može i kombajn...ili bager ako ga Dzo, nije već prodao...posle 5-og Oktobra 2000-te, naivno se nadajuci da je Srbiji svanulo.